Тројанке

Драма нема заплет у уобичајеном смислу. Она је низ слика у којима се на сцену редом смењују Хекаба и њени посетиоци: Талтибије, Касандра, Андромаха, Менелај и Хелена. Свака сцена доноси нови губитак и ниједна не мења већ познат исход. Зато се драма често наводи као пример епизодне структуре.

Целину држи Хекаба, која је на сцени од почетка до краја и око које се све окреће. Оквир чине богови: у прологу Атена и Посејдон најављују освету, а Греке чека казна која се у драми не приказује. Између жалости и бесмисленог насиља нема заокрета, већ само појачавање.

Хекаба је централни лик, а њена снага није у делању већ у издржљивости. Она нарицање претвара у праведни приговор, а у спору са Хеленом показује да јој је остала бар моћ речи. Касандра кроз лудило говори најрационалније ствари о рату, а Андромаха, у најтежем тренутку, остаје привржена Хектору и сину.

Хелена и Менелај не добијају једнозначну осуду: она је лукава и привлачна, он је поколебан. Талтибије је једини Грк који показује оклевање и сажаљење, али остаје извршилац. Посејдон и Атена су богови од којих се не очекује утеха.

Језик драме чине нарицања, тужбалице и кратки, оштри дијалози. Лирски делови, у којима Хекаба и хор певају о паду града, саопштавају осећања која говор не би издржао. У спору Хелене и Хекабе реторика служи као оружје, али се показује немоћном пред чињеницама.

Пролог у коме два бога договарају освету над сопственим савезницима необичан је и ломи очекивање публике: победа Грка је већ проглашена празном. Тако се драма од почетка чита као пророчанство, а не као прича са отвореним исходом.

Најважније питање је однос драме према савременим догађајима. Нил Кроали је тумачи као полемику против Атине и њене политике, посебно уништења Мелоса 416. п.н.е., док Марк Рингер сматра такву везу мало вероватном, јер је Еурипид драму највероватније већ писао када је Мелос пао. Милијој Широнић у загребачком тексту „Актуелност Еурипидових Тројанки” (1984) тврди да драма предсказује катастрофу сицилијанског похода, који је пролећа 415. стајао пред Атињанима.

Спорно је и да ли је реч о антиратној драми у ширем смислу или о критици богова и атинске политике. Тумачи истичу и да Тројанке показују положај жена као робе, и да Касандрин случај показује како су женске речи одбацивање као лудило. Драма се тако чита и као антиратна, и као политичка, и као феминистичка.

„Тројанке” су изведене у пролеће 415. п.н.е. на Великим Дионисијама у Атини, у склопу тетралогије с изгубљеним драмама „Александар” и „Паламед” и сатирском игром „Сизиф”. Еурипид је освојио друго место, иза Ксеноклеја. Остале драме те поставе су изгубљене, па данас гледамо само последњу трагедију, без претходне две.

Годину дана раније, Атињани су освојили острво Мелос, побили мушкарце и продали жене и децу у ропство. Драма не помиње тај догађај, али је публика тешко могла да је гледа а да о њему не мисли. Исте године Атина је послала велику експедицију на Сицилију, која је довела до тешког пораза.

Мит о паду Троје и судбини тројанских жена припада епском циклусу. Еурипид у „Хекаби” и „Тројанкама” приказује исти тренутак, дан после пада града, али у „Тројанкама” главни лик остаје сам, а прича нема ни освету ни заплет.

Радња нема заплета. Драма је низ слика у којима хор и три жене шапућу, вичу или ћуте, па је режија пре свега ритуалне природе. Због тога је тешка за извођење: мора се веровати ритму туге. Хекаба лежи на тлу на почетку и често се у поставкама ту и враћа, као слика пораза.

Код појединих сцена изазов је темпо. Касандрин улаз с бакљом тражи плесни, готово обредни наступ, а Андромахин улазак на колима са дететом захтева сажетост без патетике. Хеленина одбрана изазива сумњу, па режије траже начин да јој одузму лаку убедљивост.

Крај са пламеном и падом зидина опасан је ако се претера, јер може постати спектакл. Многе поставке су драму преносиле у савремене рате и избеглиштво: поставка Ане Богарт (2011, Гети Вила), Ен Карсон у виду стрипа и многобројне поставке са женским ансамблима. Хор често није група, већ скуп појединачних глумица.

Тројанке су једна од главних антиратних драма у светској књижевности. У Риму је Сенека написао „Тројанке”, а Жан-Пол Сартр је 1965. написао сопствену верзију „Les Troyennes” за француско позориште. У двадесетом и двадесет првом веку драма се изводи око ратова и избеглиштва, често са женским ансамблима.

Михалис Какојанис снимио је 1971. филм са Кетрин Хепберн као Хекабом. Ален Стјуарт и Ендреј Шербан су 1974. у позоришту Ла Мама поставили представу са музиком Елизабет Свадош, која је током четири деценије обишла више од тридесет земаља. Арибер Рајман је 1986. у Минхену извео оперу „Троадес”. Мотив су преузели и Хануш Левин, Феми Ософисан („Жене из Овоа”) и Чарлс Ми.

На простору бивше Југославије драма се игра и у новијим поставкама: на фестивалу „Антика фест” код Зајечара 2019. изведене су „Жене из Троје” у режији Небојше Брадића, по Еурипиду и Сартру. Хрватски антиколог Миливој Широнић још 1984. је „Тројанке” читао као опомену на империјална освајања.