Trojanke

Drama nema zaplet u uobičajenom smislu. Ona je niz slika u kojima se na scenu redom smenjuju Hekaba i njeni posetioci: Taltibije, Kasandra, Andromaha, Menelaj i Helena. Svaka scena donosi novi gubitak i nijedna ne menja već poznat ishod. Zato se drama često navodi kao primer epizodne strukture.

Celinu drži Hekaba, koja je na sceni od početka do kraja i oko koje se sve okreće. Okvir čine bogovi: u prologu Atena i Posejdon najavljuju osvetu, a Greke čeka kazna koja se u drami ne prikazuje. Između žalosti i besmislenog nasilja nema zaokreta, već samo pojačavanje.

Hekaba je centralni lik, a njena snaga nije u delanju već u izdržljivosti. Ona naricanje pretvara u pravedni prigovor, a u sporu sa Helenom pokazuje da joj je ostala bar moć reči. Kasandra kroz ludilo govori najracionalnije stvari o ratu, a Andromaha, u najtežem trenutku, ostaje privržena Hektoru i sinu.

Helena i Menelaj ne dobijaju jednoznačnu osudu: ona je lukava i privlačna, on je pokoleban. Taltibije je jedini Grk koji pokazuje oklevanje i sažaljenje, ali ostaje izvršilac. Posejdon i Atena su bogovi od kojih se ne očekuje uteha.

Jezik drame čine naricanja, tužbalice i kratki, oštri dijalozi. Lirski delovi, u kojima Hekaba i hor pevaju o padu grada, saopštavaju osećanja koja govor ne bi izdržao. U sporu Helene i Hekabe retorika služi kao oružje, ali se pokazuje nemoćnom pred činjenicama.

Prolog u kome dva boga dogovaraju osvetu nad sopstvenim saveznicima neobičan je i lomi očekivanje publike: pobeda Grka je već proglašena praznom. Tako se drama od početka čita kao proročanstvo, a ne kao priča sa otvorenim ishodom.

Najvažnije pitanje je odnos drame prema savremenim događajima. Nil Kroali je tumači kao polemiku protiv Atine i njene politike, posebno uništenja Melosa 416. p.n.e., dok Mark Ringer smatra takvu vezu malo verovatnom, jer je Euripid dramu najverovatnije već pisao kada je Melos pao. Milijoj Šironić u zagrebačkom tekstu „Aktuelnost Euripidovih Trojanki” (1984) tvrdi da drama predskazuje katastrofu sicilijanskog pohoda, koji je proleća 415. stajao pred Atinjanima.

Sporno je i da li je reč o antiratnoj drami u širem smislu ili o kritici bogova i atinske politike. Tumači ističu i da Trojanke pokazuju položaj žena kao robe, i da Kasandrin slučaj pokazuje kako su ženske reči odbacivanje kao ludilo. Drama se tako čita i kao antiratna, i kao politička, i kao feministička.

„Trojanke” su izvedene u proleće 415. p.n.e. na Velikim Dionisijama u Atini, u sklopu tetralogije s izgubljenim dramama „Aleksandar” i „Palamed” i satirskom igrom „Sizif”. Euripid je osvojio drugo mesto, iza Ksenokleja. Ostale drame te postave su izgubljene, pa danas gledamo samo poslednju tragediju, bez prethodne dve.

Godinu dana ranije, Atinjani su osvojili ostrvo Melos, pobili muškarce i prodali žene i decu u ropstvo. Drama ne pominje taj događaj, ali je publika teško mogla da je gleda a da o njemu ne misli. Iste godine Atina je poslala veliku ekspediciju na Siciliju, koja je dovela do teškog poraza.

Mit o padu Troje i sudbini trojanskih žena pripada epskom ciklusu. Euripid u „Hekabi” i „Trojankama” prikazuje isti trenutak, dan posle pada grada, ali u „Trojankama” glavni lik ostaje sam, a priča nema ni osvetu ni zaplet.

Radnja nema zapleta. Drama je niz slika u kojima hor i tri žene šapuću, viču ili ćute, pa je režija pre svega ritualne prirode. Zbog toga je teška za izvođenje: mora se verovati ritmu tuge. Hekaba leži na tlu na početku i često se u postavkama tu i vraća, kao slika poraza.

Kod pojedinih scena izazov je tempo. Kasandrin ulaz s bakljom traži plesni, gotovo obredni nastup, a Andromahin ulazak na kolima sa detetom zahteva sažetost bez patetike. Helenina odbrana izaziva sumnju, pa režije traže način da joj oduzmu laku ubedljivost.

Kraj sa plamenom i padom zidina opasan je ako se pretera, jer može postati spektakl. Mnoge postavke su dramu prenosile u savremene rate i izbeglištvo: postavka Ane Bogart (2011, Geti Vila), En Karson u vidu stripa i mnogobrojne postavke sa ženskim ansamblima. Hor često nije grupa, već skup pojedinačnih glumica.

Trojanke su jedna od glavnih antiratnih drama u svetskoj književnosti. U Rimu je Seneka napisao „Trojanke”, a Žan-Pol Sartr je 1965. napisao sopstvenu verziju „Les Troyennes” za francusko pozorište. U dvadesetom i dvadeset prvom veku drama se izvodi oko ratova i izbeglištva, često sa ženskim ansamblima.

Mihalis Kakojanis snimio je 1971. film sa Ketrin Hepbern kao Hekabom. Alen Stjuart i Endrej Šerban su 1974. u pozorištu La Mama postavili predstavu sa muzikom Elizabet Svadoš, koja je tokom četiri decenije obišla više od trideset zemalja. Ariber Rajman je 1986. u Minhenu izveo operu „Troades”. Motiv su preuzeli i Hanuš Levin, Femi Osofisan („Žene iz Ovoa”) i Čarls Mi.

Na prostoru bivše Jugoslavije drama se igra i u novijim postavkama: na festivalu „Antika fest” kod Zaječara 2019. izvedene su „Žene iz Troje” u režiji Nebojše Bradića, po Euripidu i Sartru. Hrvatski antikolog Milivoj Šironić još 1984. je „Trojanke” čitao kao opomenu na imperijalna osvajanja.