Hipolit

Dramu uokviruju dve boginje: Afrodita govori prolog, Artemida se pojavljuje na kraju. Afrodita unapred objavljuje tok radnje, pa publika gleda događaje sa svešću o ishodu, a napetost se sa pitanja šta će se dogoditi prenosi na pitanje kako i zašto. Tako nastaje dramska ironija: gledalac zna više od likova.

Radnja ima dve polovine. U prvoj je u središtu Fedra, njena tajna i dadiljino posredovanje, u drugoj Hipolit i njegova kletva. Veza među njima je Tezej, koji dolazi sa strane i odluku donosi na osnovu pisma. Glasnik i pojava boginje, po načinu deus eks mahine, zatvaraju dramu.

Fedra je jedna od najsloženijih ženskih uloga antičke drame. Ona ne beži od svoje strasti već pokušava da je savlada razumom i stidom, pa zato i želi da umre u tišini. Kada tajna ipak progovori, njeno ponašanje se menja: od žrtve postaje autorka laži koja će uništiti i Hipolita. Dadilja je praktična, i njena dobra namera vodi u nesreću.

Hipolit je iskren i čist, ali i neosetljiv: njegova mržnja prema ženama i prezir prema Afroditi čine ga ograničenim. Tezej je kralj i otac, brz u osudi. Hor žena obećava ćutanje i zato ne može da spreči ništa.

Fedrin govor o časti i stidu, u kome razmatra zašto ljudi čine zlo iako znaju šta je dobro, spada među najpoznatije delove drame i pokazuje Euripidovu sposobnost da misao pretvori u dramsku radnju. Hipolitov govor protiv žena, sa retorički građenom optužbom, suprotstavljen je njenoj suzdržanosti.

Glasnikov izveštaj o biku iz mora jedna je od najčuvenijih pripovednih epizoda grčke drame. On opisuje zvuk, talas i konje sa svim pojedinostima, a u tom odlomku su strah i veličanstvenost prikazani istovremeno. Horske pesme u drami pevaju o ljubavi kao sili koja menja čoveka.

Tradicionalno tumačenje dramu čita kao sukob čistoće, koju zastupa Artemida, i žudnje, koju zastupa Afrodita, sa Hipolitom kao glavnim likom i Fedrom kao sporednom. Jedni u Hipolitovoj preteranoj čednosti vide uzrok pada, drugi trijumf duhovne čistote. Dejvid Grin je 1939. tvrdio da je Fedra središnja ličnost, jer ona izvršava volju Afrodite, a Lester Kroker ga je 1957. osporio, naglašavajući prolog i završetak i Hipolita kao pravog tragičnog junaka.

Ivan Medenica, u radu objavljenom pri Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Hipolitovu tragediju čita kao „prekinutu inicijaciju”: junak odbija prelazak iz mladosti u zrelost, što tumač vidi kao odbijanje i seksualnosti i političke uloge. Ovom čitanju odgovara završni obred, u kome devojke seku kosu pred udaju, kao prihvatanje gubitka koji Hipolit odbija. Posebno pitanje tiče se ranije, izgubljene verzije, „Hipolita pokrivenog”, u kojoj Fedra sama nudi ljubav Hipolitu, što je, po tumačenjima, vređalo atinsku publiku.

Mit o Tezejevom sinu Hipolitu i Fedri pripada atičkom i trezenskom predanju. Hipolit je sin Tezeja i Amazonke, a Fedra kći krićkog kralja Minoja. Po predanju, Hipolit je u Trezenu bio predmet kulta, a Artemida na kraju drame obećava da će ga devojke iz tog grada obeležavati obredom.

Euripid je temu obradio dvaput. U prvoj, izgubljenoj verziji („Hipolit pokriveni”), sačuvanoj samo u odlomcima, Fedra sama otkriva ljubav Hipolitu, a dadilje nema. Tumači smatraju da je takva Fedra vređala publiku svojom bestidnošću. U drugom „Hipolitu”, koji je sačuvan, Fedra se bori protiv strasti, a dadilja je posrednica.

Druga verzija izvedena je 428. p.n.e. na Velikim Dionisijama u Atini i donela je Euripidu prvu nagradu. Bila je deo trilogije, čije ostale drame nisu sačuvane. Bogovi u drami ne deluju kao pravedni sudije: Afrodita se sveti, a Artemida obećava da će i ona, kasnije, kazniti nekog od Afroditinih miljenika.

Radnja se odvija pred palatom u Trezenu, a u tekstu se Hipolit obraća Artemidinom kipu, a sluga se moli Afroditi. Da li će kipovi dveju boginja biti stalno prisutni na sceni, odluka je režije, a od toga zavisi koliko će sukob boginja biti vidljiv tokom cele radnje.

Fedrine scene sa dadiljom spadaju među najteže za glumicu, jer se sve bitno izgovara sporo, na ivici tajne. Režija ne mora da se oslanja na efekte: dovoljna su dva lica i tišina. Hipolitov izliv gneva protiv žena zavisi od toga kako se igra: kao iskrena mržnja ili kao poza mladića koji ne razume šta čuje.

Glasnikov izveštaj o biku treba da bude snažan bez prikazivanja prizora, jer se čitav događaj dešava van scene. Pojava Artemide i Hipolitova smrt zahtevaju nežnost: ranjeni junak mora da ostane dostojanstven. Tezejeva krivica mora da bude vidljiva, ali ne da se pretvori u potpunu osudu, jer je bio prevaren.

Priča o Fedri je jedna od najvećih tema evropske književnosti. U Rimu je Seneka napisao tragediju „Fedra”, a Rasin je 1677. u Parizu, u pozorištu Hotela de Burgonj, prikazao „Fedru” (prvobitno „Fedra i Hipolit”), u kojoj Fedra umire na sceni. Ramo je 1733. po Rasinu komponovao operu „Hipolit i Aričija”.

U drugoj polovini dvadesetog veka motiv su obrađivali i Toni Harison („Fedra Britanika”, 1975, Old Vik) i Sara Kejn, čija je drama „Fedrina ljubav” (1996), prema Seneki, prvi put izvedena u pozorištu Gejt u Londonu, u režiji autorke. Ted Hjuz je preveo Rasinovu „Fedru”, a u njegovoj verziji u Nacionalnom pozorištu 2009. nastupila je Helen Miren.

Na prostoru bivše Jugoslavije motiv je prisutan i u novijim postavkama: najavljena je premijera „Fedre” po Rasinu u režiji Senke Bulić u zagrebačkom pozorištu Hotel Bulić (2026). U nauci o Euripidovoj drami značajno je čitanje Ivana Medenice, koji je Hipolita protumačio kao tragediju odrastanja.