Fabula
Prolog
Radnja se odvija u Ferama, u Tesaliji, pred Admetovom palatom. Apolon, koji je jedno vreme kao sluga živeo u ovoj kući, objašnjava šta se dogodilo. Admet ga je dobro primio, pa mu se bog odužio tako što je od Mojri izdejstvovao da kralj izbegne smrt ako neko drugi pristane da umre umesto njega. Ni Admetovi ostareli roditelji to nisu hteli, samo se žena Alkestida ponudila. Danas je njen poslednji dan, a Apolon mora da napusti kuću da se ne bi oskrnavio. Dolazi Tanat, Smrt, da je uzme, i spori se sa Apolonom. Bog moli za odlaganje, ali Tanat odbija. Apolon odlazi, najavljujući da će jedan čovek oteti Alkestidu od smrti, a Tanat ulazi u kuću.
Parod i vest o Alkestidi
hor feraskih staraca okuplja se pred palatom i pita se da li je kraljica umrla, jer ne vide znake žalosti. Iz kuće izlazi sluškinja i priča kako se Alkestida okupala, obukla svečanu odeću, molila pred kućnim oltarima i oprostila se od bračne postelje i dece.
Alkestidina smrt
Klonulu Alkestidu izvode pred kuću. Ona se obraća suncu i danu, a zatim podseća Admeta šta je učinila za njega: mogla je da ostane živa i da se uda za drugog, ali je izabrala da umre. Zauzvrat traži da se više ne ženi i da deci ne dovede maćehu. Admet se zaklinje da će joj to obećanje ispuniti i da će u žalosti živeti dok je živ. Alkestida umire. Njen mali sin jeca za majkom, a Admet naređuje opštu žalost u gradu i godinu dana bez muzike. Hor ga teši.
Herakle u kući žalosti
U taj čas stiže Herakle, na putu ka Trakiji po konje Diomeda, i pita zašto je kuća u žalosti. Admet, ne želeći da odbije gosta, prećutkuje ko je umro i kaže da je to žena koja mu nije bliska. Naređuje slugama da gosta ugoste i da ćute. Hor hvali gostoprimstvo ove kuće i podseća da je tu nekada živeo Apolon.
Admet i Feret
Pogrebna povorka kreće ka grobu. Stiže Feret, Admetov otac, sa darovima za pokojnicu. Admet ga grubo odbija i optužuje da je kukavica jer nije hteo da umre umesto sina. Feret odgovara da svako ima samo jedan život, da mu on nije dužan da umre za sina i da je Admet taj koji je dozvolio da umesto njega umre žena. Razdor ostaje nerešen, a Feret odlazi.
Sluga i Heraklov obrt
Jedan sluga ljutito priča horu kako se Herakle u kući gostio, pio i pevao, dok su ostali u žalosti. Kada sluga Heraklu otkrije istinu, on se postidi i odlučuje da na grobu sačeka Tanata i otme mu Alkestidu. Admet se vraća sa sahrane u očaju i želi da je umro s njom.
Eksod: veo
Herakle se vraća sa prekrivenom ženom koju naziva nagradom osvojenom na takmičenju i moli Admeta da mu je sačuva dok se ne vrati. Admet odbija: obećao je Alkestidi da neće uzeti drugu ženu. Herakle insistira da je Admet uzme za ruku, i kada to uradi, veo se podiže: pred njim je Alkestida. Herakle objašnjava da je pobedio Smrt i da Alkestida ne sme da govori tri dana, dok se ne očisti od dodira sa podzemljem. Hor završava mišlju da bogovi često donose neočekivano.
Lica
Alkestida
Admetova žena; dobrovoljno pristaje da umre umesto muža i kao uslov traži da se ne ženi ponovo
Admet
kralj Fera u Tesaliji; izbegava smrt žrtvom svoje žene, a gostoprimstvo stavlja ispred žalosti
Apolon
bog koji govori prolog; odužuje se Admetu za nekadašnje gostoprimstvo, ali ne može da spreči Alkestidinu smrt
Tanat
Smrt, koja dolazi po Alkestidu; smatra da mu pripada ono što je neko obećao
Herakle
junak na putu ka Trakiji, Admetov gost; veselo se gosti u kući žalosti, a kad sazna istinu, odlazi da se bori sa Smrću
Feret
Admetov otac; odbija da umre umesto sina i u raspravi mu vraća optužbu za kukavičluk
Hor staraca iz Fera
sugrađani kralja; prate radnju žalošću i hvale gostoprimstvo Admetove kuće
Sluga
kućni sluga; ljut na Heraklovo gozbanje usred žalosti, otkriva mu istinu
Mali sin
Admetov i Alkestidin sin; na sceni se pojavljuje pri majčinoj smrti
Analiza
Ključne teme
Žrtva i dug
Alkestida daje život za muža, a Admet mora da živi sa tim dugom. Drama ne pita samo koliko je njena žrtva plemenita, već i šta znači živeti život koji je drugi platio. Admet to shvata tek kada se sa sahrane vrati u praznu kuću.
Gostoprimstvo
Admet prima Herakla u kuću žalosti jer smatra da gost ne sme biti odbijen. Hor taj postupak hvali, a sluge ga osuđuju. Nagrada dolazi u vidu Alkestidinog povratka, pa je gostoprimstvo istovremeno i vrlina i sukob sa žalošću.
Sebičnost i krivica
U sporu sa Fertom pokazuje se da niko u kući nije spreman da umre umesto kralja. Admet optužuje oca za kukavičluk, a otac njemu vraća istu optužbu. Drama ostavlja otvoreno koliko je Admet zaista kriv.
Smrt i povratak
Herakle u drami savlađuje Smrt u borbi, što ima crte narodne priče. Povratak pokojnice ne donosi slavlje već zbunjenu tišinu: Alkestida tri dana ne sme da govori.
Brak i položaj žene
Alkestida je uzor supruge koja žrtvuje sebe, ali i žena koja postavlja uslove: traži da Admet ne dovede maćehu njihovoj deci. Kasnije, kada Herakle traži da primi nepoznatu ženu, Admet odbija zbog datog obećanja.
Žalost i veselje
Drama meša ozbiljnu žalost i gotovo komičnu scenu sa Heraklom koji pije. Taj kontrast je nameran i postavlja pitanje kako se žalost i život uklapaju u isti dom.
Simboli i motivi
Veo
Veo je prelaz između smrti i života. Njegovo podizanje označava povratak žene koju je Admet izgubio, a do tog trenutka on ne zna koga drži za ruku.
Tišina
Alkestida se vraća, ali tri dana ne govori, jer je još vezana za podzemlje. Tišina pokazuje da povratak iz smrti nije jednostavan.
Prag kuće
Apolon napušta kuću da se ne bi oskrnavio, Tanat ulazi, a Herakle kao gost prelazi prag. Kuća je prostor u kome se smrt i život dodiruju.
Venac i čaša
Heraklovo gozbanje u kući žalosti uznemirava sluge. Predmeti gozbe stoje nasuprot znacima žalosti, a istovremeno pokazuju koliko je Admet gostoprimljiv.
Tanatov mač
Prema Euripidovom tekstu, Tanat dolazi da posveti Alkestidu podzemnim bogovima, kao sveštenik mrtvih. Time je njena smrt prikazana i kao nužnost i kao obred.
Kompozicija i struktura
Drama se gradi u tri dela: smrt Alkestide, gost u kući žalosti i Heraklov povratak sa prekrivenom ženom. Između njih nalazi se oštar spor Admeta i Fereta, u kome se vidi šta stoji iza Admetove plemenitosti. Zaokret se događa kada sluga otkriva istinu Heraklu: od tog trenutka radnja ide ka povratku.
Završetak ne donosi samo sreću. Alkestida se vraća, ali ne govori, a Admet je suočen sa činjenicom da mu je život plaćen tuđom smrću. Drama ima srećan kraj, ali taj kraj otvara više pitanja nego što ih zatvara.
Likovi
Alkestida je jedna od najsnažnijih ženskih uloga antičke drame, jer joj je smrt odluka, a ne nužda. Njen oproštaj od kuće i dece pun je dostojanstva. Admet je složeniji: gostoprimljiv i pun ljubavi, ali i čovek koji je pristao da mu drugi plati život. Tumači se spore da li je prikazan kao vredan saosećanja ili kao slab.
Herakle je neobično prikazan: grub i veseo u kući žalosti, a zatim odlučan i velikodušan. Feret je oštar, ali mu je gledište logično. Tanat i Apolon daju drami oblik rituala i razgovora među bogovima.
Jezik i stil
Alkestidin oproštaj i horske pesme imaju uzvišen i tužan ton, dok Heraklov nastup i slugine žalbe unose običniji, ponekad komičan ton. Taj kontrast čini da drama deluje kao mešavina žanrova. U sporu Admeta i Fereta dugački govori i oštre replike liče na sudski spor.
U završnici je rečenica kratka, a radnja spora, jer scena zavisi od toga šta likovi ne znaju ili ne smeju da kažu. Hor u tom delu malo govori, a Alkestidino ćutanje dobija veću težinu od bilo kog govora.
Tumačenja i sporna pitanja
Oko drame postoji duga rasprava o žanru: izvedena je na mestu satirske igre, a ima srećan kraj i elemente bajke, pa je nazivaju „problemskom dramom” ili tragikomedijom. Predmet spora je i Admetov karakter. Jedni u njemu vide plemenitog domaćina, drugi sebičnog čoveka koji prima žrtvu bez stida. Među tumačima ima i onih koji smatraju da je Euripid namerno dopustio više čitanja.
Drugo pitanje tiče se ženskog lika: da li je Alkestida primer vrline ili žrtva patrijarhalnog poretka. U nauci se napominje da se u drami pažnja često pomera sa nje na Admeta. Nijedan odgovor ne isključuje drugi, pa je drama ostala podesna za različita čitanja.
Istorijski i književni kontekst
Mit o Admetu i Alkestidi pripada tesalskom predanju. Apolon je, po mitu, služio kralja Admeta, a on mu se odužio tako što mu je obezbedio da izbegne smrt pod uslovom da neko drugi umre umesto njega. Alkestida je, po mitu, kći Pelije, istog kralja koga su u mitu o Medeji ubile njegove kćeri.
„Alkestida” je izvedena 438. p.n.e. na Velikim Dionisijama u Atini i najstarija je sačuvana Euripidova drama. Bila je četvrta drama u njegovoj tetralogiji i stajala je na mestu na kome je inače bila satirska igra. Zajedno s njom tada su izvedene izgubljene drame „Krićanke”, „Alkmeon u Psofidi” i „Telef”. Euripid je na takmičenju osvojio drugo mesto.
Zbog tog položaja u tetralogiji i mešavine tonova drama je ostala meta rasprava o žanru. Iako je označena kao tragedija, ima srećan kraj i scene komičnog tona, pa je u nauci nazivaju i „problemskom dramom”.
Na sceni
Najteži zadatak je ton. Kako u jednoj predstavi igrati veliku žalost i gotovo komičnu scenu sa Heraklom koji pije i peva, a da sve to zvuči kao jedna priča? Najbolji odgovor je iskrenost: svaki lik veruje u ono što radi.
Alkestidin izlazak i oproštaj zahtevaju pažljivo vođenje: glumica mora da odigra slabost umiruće, a istovremeno i odlučnost. Mali sin je jedino dete na sceni, i njegova reakcija daje sceni težinu. Tanat i Apolon mogu da se igraju kao sile, a ne kao prikaze.
Završetak sa velom i ćutanjem pozorišno je efektan, ali opasan: ako se pretera, postaje slatka bajka, a ako se prekomerno ozbilji, guši radost. Režija zato mora da odluči da li će Admet na kraju izgledati kao čovek kome je oprošteno, ili kao onaj koji tek sada razume šta je učinio.
Nasleđe i recepcija
Priča o ženi koja umire umesto muža ostala je omiljena tema evropske umetnosti. Žan-Batist Lili je 1674. komponovao operu „Alcesta”, a Kristof Vilibald Gluk 1767. istoimenu operu, koja je među prvima u njegovoj operskoj reformi. Hugo fon Hofmansal je napisao dramu „Alkestida”, a Tornton Vajlder „Alkestijadu”. T. S. Eliot je motiv povratka žene uneo u dramu „Koktel parti” (1949), koja je prvi put izvedena na festivalu u Edinburgu.
U pozorištu dvadesetog veka Robert Vilson je 1986. postavio „Alkestidu” u Američkom repertoarnom teatru u Kembridžu, sa muzikom Lori Anderson i prologom Hajnera Milera. Ted Hjuz je 1999. objavio prevod drame, a En Karson 2006.
Na prostoru bivše Jugoslavije drama je izvedena, na primer, na AGRFT-u u Ljubljani 2011. u režiji Zale Sajko i u prevodu Jere Ivanc. Danas se drama čita kao rasprava o tome ko prima žrtvu i šta joj duguje.
Produkcije i adaptacije
Izabrana izvođenja i adaptacije, sva sa navedenim izvorom. Arhiva se dopunjuje i u nju ulaze samo provereni podaci.
Pozorište
Alkestida (AGRFT, Ljubljana)
rež. Zala Sajko, prevod Jera Ivanc · Velika pozorišna predavačnica, AGRFT, Ljubljana · 2011.
Postavka Euripidove drame, premijera 20. juna 2011; podatak je sa arhivirane stranice Borštnikovog susreta.
Pojmovi uz ovo delo
Izvori
- Osnovni podaci o delu (autor, epoha, godina, žanr, jezik): baza Corpus DramaticumKulturni element; način provere opisan na stranici „Izvori i metodologija“
- Euripid, Alkestida, prevod Gilberta Mareja, Projekat Gutenbergintegralni tekst drame na engleskom; redosled scena, spor Admeta i Fereta, Heraklov povratak i veo provereni prema tekstu · gutenberg.org
- Borštnikovo susret: Alkestida (AGRFT, 2011)postavka na AGRFT-u u Ljubljani, rež. Zala Sajko, prevod Jera Ivanc, 20. jun 2011. · m.2010-2016.borstnikovo.si
- Aristotel, Poetikateorijski okvir tragedije
Tekst je samostalno napisan na osnovu navedenih izvora; nije prevod ni prepričavanje pojedinačnog članka. Primećujete grešku ili imate bolji izvor? Pišite nam – ispravljamo je uz navođenje izvora. Kako proveravamo podatke.
