Ifigenija na Tauridi

Radnja se gradi u tri koraka: prolog i dolazak stranaca, prepoznavanje u sredini drame i plan bekstva sa prevarom kralja. Prepoznavanje je tačka oko koje se sve okreće. Pre njega publika prati kako se dvoje likova približavaju, ne znajući ko su, a posle njega prati kako zajedno da izbegnu opasnost.

Završetak donosi pojavu boginje Atene, deus eks mahinu. Ona razrešava tek poslednju prepreku, poteru, i uvodi obred; bekstvo i prepoznavanje već su delo ljudi.

Ifigenija je istovremeno žrtva i sveštenica: jedva je izbegla žrtvu, a sada priprema druge. Ona ne krivi boginju već Taurce za običaj, jer ne veruje da boginja uživa u ljudskoj krvi. Orest deluje slomljeno i progonjeno, a u akciju prelazi tek kada nađe sestru. Pilad je uzor vernosti.

Toant nije tiranin; on je pobožan čovek kojeg lako prevare. Upravo to Ifigenijinu prevaru čini moralno složenijom: ona laže čoveka koji joj ništa loše nije učinio, ali to čini da spase živote. Drama to otvoreno ne komentariše.

Tok drame je brz, sa živim pripovedanjem u izveštajima pastira i glasnika. Pastirova priča o Orestovom ludilu među stadima spada među živopisnije opise u Euripidovom delu. Prepoznavanje je građeno na stalnom smenjivanju pitanja i odgovora, u kojima svaki odgovor otkriva po nešto.

Horske pesme zarobljenih Grkinja imaju tužan ton pun čežnje, ali podržavaju Ifigenijin plan. U celini, mešavina opasnosti, lukavstva i olakšanja daje ton koji se teško može nazvati čisto tragičnim, pa otuda spor o žanru.

Najčešće sporno pitanje je žanr. Dramu nazivaju romansom, melodramom, tragikomedijom ili „tragedijom bekstva”, a često se grupiše s „Helenom” i „Jonom”, koje imaju sličan zaplet prepoznavanja i spasa. Aristotel u Poetici među primerima prepoznavanja navodi i ovo, u vezi sa pismom, koje Ifigenija prirodno želi da pošalje.

Datovanje je približno: naučnici ga smeštaju između 416. i 412. p.n.e., najčešće oko 414–413. Sporna je i slika „varvara”: jedni u njoj vide ironiju prema grčkom samopoštovanju, drugi samo motiv avanture. Jasno je jedino da drama povezuje mit o Atridima sa atičkim kultovima u mestu Hale i u Brauronu.

Ovo nije klasična tragedija, već "tragikomedija" ili "drama spasa". Ima složen zaplet intrige i srećan kraj omogućen božanskom intervencijom.

Priča o Ifigeniji na Tauridi nadovezuje se na mit o Atridima. Agamemnona je ubila žena Klitemnestra, a nju je ubio sin Orest. U Eshilovim „Eumenidama” Orest je oslobođen na atinskom sudu, a u Euripidovoj drami on sam priča da su neke Furije prihvatile presudu, a druge ga i dalje gone. Zato mu Apolon postavlja novi zadatak: da iz Tauride donese Artemidin kip.

Drama pretpostavlja da je Ifigenija izbegla žrtvovanje u Aulidi: njena priča o košuti u prologu je isto predanje koje se u „Ifigeniji u Aulidi” nalazi u spornom završetku. Taurci su stari narod na Krimu, na obodu grčkog sveta, pa se na njima lako gradila slika „varvarskog” kraja.

Kraj drame vezuje mit za stvarne kultove u Atici. Atena kaže da Orest podigne hram Artemide u mestu Hale i da se na prazniku dodirne čovečije grlo mačem, a Ifigenija će biti sveštenica u Brauronu. Time drama daje etiološko, to jest poreklo objašnjavajuće tumačenje obreda koje je atinska publika poznavala.

Drama nije sigurno datirana. Hrvatska enciklopedija je smešta oko 413. p.n.e., a drugi naučnici između 416. i 412. Pripada grupi Euripidovih drama s prepoznavanjem i srećnim krajem, u koju spadaju i „Jon” i „Helena” (412. p.n.e.).

Scena je pred hramom, sa žrtvenikom u središtu. Prostor mora da održi dvosmislenost: tiho mesto obreda i pretnja od žrtvovanja. Ifigenijin prvi izlazak u pogrebnom obredu za brata odmah uspostavlja ton tužbalice i otvara pitanje šta znači biti sveštenica među tuđincima.

Najosetljivije je prepoznavanje. Publika zna više od likova, a napetost treba da traje: pismo, oklevanje, pitanje ko je ko. Glumci se kreću između suzdržanosti i olakšanja. Orestovo ludilo iz pastirove priče i njegove stvarne krize traže meru: ne smeju se pretvoriti u spektakl, ali ne smeju ni nestati.

Završetak traži rešenje za talase i pojavu boginje. Uz to, hor Grkinja je saučesnik u prevari, pa njegova uloga nije samo pratnja. Režija mora da odluči koliko će ton biti avanturistički, a koliko ritualno ozbiljan, jer od toga zavisi da li će se drama doživeti kao bekstvo ili kao obred.

Ifigenija na Tauridi bila je jedna od najčešćih antičkih tema u evropskoj operi. Andre Kampra i Anri Demare komponovali su „Ifigeniju na Tauridi” 1704, Tomazo Traeta 1763, a Kristof Vilibald Gluk 1779. u Parizu, u delu koje je postalo najpoznatije. Pičini je svoju operu postavio 1781.

Geteova drama „Ifigenija na Tauridi” (1787) jedno je od ključnih dela nemačkog klasicizma. U njoj je grubost obreda zamenjena humanošću: Ifigenija ne vara kralja, već govori istinu i dobija njegovu saglasnost. Naziv „Tauris” u Geteovom naslovu zasnovan je na pogrešnom latinskom nazivu, a pesnik ga je svesno koristio.

Na prostoru bivše Jugoslavije Geteovu dramu je u zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1941. postavio Branko Gavela, u prevodu Mihovila Kombola. Prema članku Cvijete Pavlović, drama je na hrvatsku scenu stigla tek tada, iako je prevod Vladislava Vežića iz 1887. bio prvo štampano Geteovo delo na hrvatskom.