Ифигенија на Тауриди

Радња се гради у три корака: пролог и долазак странаца, препознавање у средини драме и план бекства са преваром краља. Препознавање је тачка око које се све окреће. Пре њега публика прати како се двоје ликова приближавају, не знајући ко су, а после њега прати како заједно да избегну опасност.

Завршетак доноси појаву богиње Атене, деус екс махину. Она разрешава тек последњу препреку, потеру, и уводи обред; бекство и препознавање већ су дело људи.

Ифигенија је истовремено жртва и свештеница: једва је избегла жртву, а сада припрема друге. Она не криви богињу већ Таурце за обичај, јер не верује да богиња ужива у људској крви. Орест делује сломљено и прогоњено, а у акцију прелази тек када нађе сестру. Пилад је узор верности.

Тоант није тиранин; он је побожан човек којег лако преваре. Управо то Ифигенијину превару чини морално сложенијом: она лаже човека који јој ништа лоше није учинио, али то чини да спасе животе. Драма то отворено не коментарише.

Ток драме је брз, са живим приповедањем у извештајима пастира и гласника. Пастирова прича о Орестовом лудилу међу стадима спада међу живописније описе у Еурипидовом делу. Препознавање је грађено на сталном смењивању питања и одговора, у којима сваки одговор открива по нешто.

Хорске песме заробљених Гркиња имају тужан тон пун чежње, али подржавају Ифигенијин план. У целини, мешавина опасности, лукавства и олакшања даје тон који се тешко може назвати чисто трагичним, па отуда спор о жанру.

Најчешће спорно питање је жанр. Драму називају романсом, мелодрамом, трагикомедијом или „трагедијом бекства”, а често се групише с „Хеленом” и „Јоном”, које имају сличан заплет препознавања и спаса. Аристотел у Поетици међу примерима препознавања наводи и ово, у вези са писмом, које Ифигенија природно жели да пошаље.

Датовање је приближно: научници га смештају између 416. и 412. п.н.е., најчешће око 414–413. Спорна је и слика „варвара”: једни у њој виде иронију према грчком самопоштовању, други само мотив авантуре. Јасно је једино да драма повезује мит о Атридима са атичким култовима у месту Хале и у Браурону.

Ово није класична трагедија, већ "трагикомедија" или "драма спаса". Има сложен заплет интриге и срећан крај омогућен божанском интервенцијом.

Прича о Ифигенији на Тауриди надовезује се на мит о Атридима. Агамемнона је убила жена Клитемнестра, а њу је убио син Орест. У Есхиловим „Еуменидама” Орест је ослобођен на атинском суду, а у Еурипидовој драми он сам прича да су неке Фурије прихватиле пресуду, а друге га и даље гоне. Зато му Аполон поставља нови задатак: да из Тауриде донесе Артемидин кип.

Драма претпоставља да је Ифигенија избегла жртвовање у Аулиди: њена прича о кошути у прологу је исто предање које се у „Ифигенији у Аулиди” налази у спорном завршетку. Таурци су стари народ на Криму, на ободу грчког света, па се на њима лако градила слика „варварског” краја.

Крај драме везује мит за стварне култове у Атици. Атена каже да Орест подигне храм Артемиде у месту Хале и да се на празнику додирне човечије грло мачем, а Ифигенија ће бити свештеница у Браурону. Тиме драма даје етиолошко, то јест порекло објашњавајуће тумачење обреда које је атинска публика познавала.

Драма није сигурно датирана. Хрватска енциклопедија је смешта око 413. п.н.е., а други научници између 416. и 412. Припада групи Еурипидових драма с препознавањем и срећним крајем, у коју спадају и „Јон” и „Хелена” (412. п.н.е.).

Сцена је пред храмом, са жртвеником у средишту. Простор мора да одржи двосмисленост: тихо место обреда и претња од жртвовања. Ифигенијин први излазак у погребном обреду за брата одмах успоставља тон тужбалице и отвара питање шта значи бити свештеница међу туђинцима.

Најосетљивије је препознавање. Публика зна више од ликова, а напетост треба да траје: писмо, оклевање, питање ко је ко. Глумци се крећу између суздржаности и олакшања. Орестово лудило из пастирове приче и његове стварне кризе траже меру: не смеју се претворити у спектакл, али не смеју ни нестати.

Завршетак тражи решење за таласе и појаву богиње. Уз то, хор Гркиња је саучесник у превари, па његова улога није само пратња. Режија мора да одлучи колико ће тон бити авантуристички, а колико ритуално озбиљан, јер од тога зависи да ли ће се драма доживети као бекство или као обред.

Ифигенија на Тауриди била је једна од најчешћих античких тема у европској опери. Андре Кампра и Анри Демаре компоновали су „Ифигенију на Тауриди” 1704, Томазо Траета 1763, а Кристоф Вилибалд Глук 1779. у Паризу, у делу које је постало најпознатије. Пичини је своју оперу поставио 1781.

Гетеова драма „Ифигенија на Тауриди” (1787) једно је од кључних дела немачког класицизма. У њој је грубост обреда замењена хуманошћу: Ифигенија не вара краља, већ говори истину и добија његову сагласност. Назив „Таурис” у Гетеовом наслову заснован је на погрешном латинском називу, а песник га је свесно користио.

На простору бивше Југославије Гетеову драму је у загребачком Хрватском народном казалишту 1941. поставио Бранко Гавела, у преводу Миховила Комбола. Према чланку Цвијете Павловић, драма је на хрватску сцену стигла тек тада, иако је превод Владислава Вежића из 1887. био прво штампано Гетеово дело на хрватском.