Ифигенија у Аулиди

Драма се гради као низ сусрета у којима се истина постепено открива. Агамемнон у прологу признаје замку, Менелај је пресреће, Клитемнестра и Ахил је сазнају, Ифигенија на крају. Сваки преокрет мења однос снага: по Менелајевом преображају изгледа да ће жртва бити избегнута, а онда долазак породице и притисак војске затварају све излазе.

Радња је сабијена у неколико сати једног дана, у логору. Ифигенијина одлука долази после дугих расправа које су показале немогућност излаза. Завршни призор у сачуваном облику уводи чудо и деус екс махину као решење, што је кључно за питање аутентичности.

Агамемнон је у драми човек који се стално предомишља: најпре пристаје на жртву, затим се каје, затим поново попушта. Оно што га покреће није злоба већ страх од војске и од сопственог положаја. Менелај је његова супротност, али и он у једном тренутку попушта пред братовим болом.

Клитемнестра није само осветница из каснијег мита: овде је мајка која се бори за дете и која Агамемнону не оставља много. Ахил у почетку брани пре свега сопствени углед. Најспорнија је Ифигенија: Аристотел у Поетици наводи њену молбу за живот и касније пристајање на смрт као пример неуједначеног лика. Многи данашњи тумачи у томе виде не пропуст, већ приказ људске промене под притиском.

Говори су грађени реторички, са аргументима и контрааргументима, нарочито у спору Агамемнона и Менелаја и у Клитемнестриној оптужби. Реплике у којима Агамемнон двосмислено говори Ифигенији носе драмску иронију: публика зна оно што ликови још не знају. Лирски делови, нарочито хорске песме о војсци и свадби, супротстављају сјај догађаја стварној претњи.

Стање текста отежава закључке о стилу. Прологу, који у сачуваном облику садржи два увода, неки тумачи приписују накнадну обраду. Такве неједнакости отежавају да се одвоји оно што је песникова последња рука од каснијих интервенција.

Најважније спорно питање је аутентичност завршетка. Део драме после Ифигенијиног одласка, од стиха око 1510. до краја, у новијој науци се, следећи Порсона и Пејлија, углавном сматра делом интерполатора, а гласников извештај о кошути већина тумача оцењује као неаутентичан. Један сачувани фрагмент можда указује да је Артемида у првобитном завршетку говорила Клитемнестри, али тај завршетак није сачуван. Поједини тумачи сумњају и у друге делове, нарочито у почетак драме, али око тога нема сагласности.

Друго спорно питање тиче се Ифигенијине одлуке. Једни је читају као чин херојства у духу панхеленске реторике, други као горку критику рата, јер се највећа жртва доноси због ствари које су већ показане као сумњиве: Хелена, част, страх од војске. Драма не нуди једноставан закључак, а управо та отвореност објашњава зашто је мит толико пута поново писан.

Драма је пуна психолошке напетости и преокрета. Ликови су приказани као дубоко људски, са свим својим манама и несигурностима.

Предање о жртвовању Ифигеније старије је од Еурипида. У миту о тројанском рату Грци су окупљени у Аулиди, а ветра нема. Есхил у „Агамемнону” (458. п.н.е.) жртву приказује као један од узрока Клитемнестриног гнева на мужа, па Еурипидова драма у причи претходи том догађају. По предању, у старијим обрадама Артемида је девојку спасила и заменила је кошутом.

Драма је написана у последњим годинама песниковог живота, између 408. и 406. п.н.е., а изведена је после његове смрти, у Атини 405. п.н.е. Поставку је водио Еурипидов сродник, истоимени син или нећак. У склопу посмртне поставке изведене су и „Бакханткиње”, а као трећа драма најчешће се наводи „Алкмеон у Коринту”. Поставка је добила прву награду.

Атина је у то време била у последњој фази Пелопонеског рата. Тумачи често напомињу да су у драми грчко јединство и рат против „варвара” приказани кроз вође које нису убеђене у свој циљ. Могуће је да је таква слика одјекивала у граду уморном од рата, али не може се тврдити да је Еурипид хтео да напише политичку алегорију.

Текст драме сачуван је у необичном стању. У деветнаестом веку Порсон и Пејли закључили су да завршетак после Ифигенијиног одласка није Еурипидов. У рукописима завршетак постоји у облику гласниковог извештаја о кошути, али се сматра да првобитни завршетак није сачуван. Зато се о драми увек говори и као о тексту који је стигао до нас кроз руке других.

Радња се одвија у логору, пред шатором, а војска се никада не појављује на сцени. То значи да њен притисак мора да се оствари гласом, подвикивањем и страхом ликова. Режије често граде логор као простор у коме се све надзире и ослушкује, а владари делују као заробљеници сопствене војске.

Централни задатак је Ифигенија. Њена промена од девојке која моли за живот до жене која пристаје на смрт мора бити убедљива без претераног патоса. Глумица води публику корак по корак од страха преко разумевања до одлуке. Клитемнестра је једнако важна улога: њена оптужба Агамемнону један је од најснажнијих говора у античкој драми.

Највеће режијско питање је завршетак. Редитељи га могу изоставити и завршити на Ифигенијином одласку, могу га играти као божанско чудо, или као сумњиву причу коју Клитемнестра тешко прихвата. У сваком случају, тај избор одлучује да ли драма завршава трагично, ироничним или оптимистичним тоном.

Ифигенија у Аулиди остала је један од најутицајнијих митова у европском позоришту и музици. Расин је 1674. написао „Ифигенију”, у којој је чудо са кошутом заменио другом, споредном девојком која страда. Кристоф Вилибалд Глук компоновао је „Ифигенију у Аулиди” 1774, најпознатију међу бројним операма на ту тему, а међу њима су и опера Рајнхарда Кајзера (1699) и многе на либрето Апостола Зена (1718).

У двадесетом веку Михалис Какојанис снимио је филм „Ифигенија” (1977) са Иреном Папас као Клитемнестром. Јоргос Лантимос је у филму „Убиство светог јелена” (2017) слободно преузео мотив жртвовања детета због очеве кривице. Мотив су обрађивали и Бари Ансворт у роману „Песме краљева” (2003) и Гари Овен у драми „Ифигенија у Сплоту”.

На простору бивше Југославије драма је постављана и у новијим поставкама: у Народном позоришту је 2005. изведена представа „Ифигенијина смрт у Аулиди” у режији Стевана Бодроже и у новом преводу Александра Гаталице, а у загребачкој Малој сцени 2006. приказана је нова драма Лане Шарић по мотивима Еурипидове трагедије.