Појмовник

1127 појмова из теорије драме, историје позоришта и сценске праксе.

А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш

А

А капела: (ит. a cappella – као у капели) Начин музичког извођења певачких нумера (хорски или солистички) без инструменталне пратње.
Авангарда: (фр. avant-garde – претходница) Првобитно војни термин. У уметности, заједнички назив за све иновативне, експерименталне правце и покрете (нарочито у 20. веку) који се буне против традиционалних форми, естетике и устаљених норми.
Авансцена: (фр. avant-scène) Предњи део позорнице који се налази испред главне завесе. У нашем позоришту чешће се користи термин просценијум.
Агитпроп: (рус. агитация + пропаганда) Политичко позориште са отвореном сврхом да утиче на гледаоце и мобилише их, нарочито у Совјетској Русији и Немачкој 1920-их. Представе су кратке, с јасном поруком и једноставним средствима.
Агон: (грч. ἀγών – борба, надметање, такмичење) 1. Јавна позоришна надметања у старој Грчкој на којима су се такмичили аутори, хорези и глумци. 2. Део старогрчке драме (посебно комедије) посвећен вербалној борби између заступника два супротстављена мишљења.
Ад спектаторес (Ad spectatores): (лат. – упућено гледаоцима) Сценски поступак директног обраћања глумца публици током представе („апарте”), којим се свесно руши сценска илузија („четврти зид”).
Адађо: (ит. adagio – благо, лагано) 1. Музичка ознака за лагани темпо. 2. У балету: део у којем долази до изражаја лирски однос између партнера, уз често коришћење „подршки” које играч пружа балерини.
Адаптација: (лат. adaptio – прилагођавање) Прерада књижевног дела (романа, приповетке) или старијег драмског текста за ново сценско извођење. То може бити скраћивање (штриховање), језичко осавремењавање или потпуно ново „читање” дела у складу са редитељским концептом.
Академија: (грч. akademia) Високообразовна уметничка институција. Име је добила по гају посвећеном античком хероју Академу, где је Платон основао своју филозофску школу.
Акорд: Група од три или више тонова различите висине који звуче истовремено, стварајући хармонску целину.
Акробата: (грч. akrobates – идем на прстима) Вешти сценски извођач који своје изражавање заснива на вратоломним физичким тачкама, спретности и равнотежи (циркус, варијете, мјузикл).
Акт: (лат. actus – дело, радња) Чин. Заокружена, велика драмска целина унутар позоришне представе, која се обично завршава спуштањем завесе или паузом.
Актер: (лат. actor, фр. acteur – извршилац) Сваки активни учесник у сценском догађају – глумац, певач, плесач, статиста или перформер.
Активизам: (ен. activism) Правац (посебно у оквиру експресионизма) који сматра да драма и позориште имају задатак да се активно баве решавањем друштвених и политичких проблема.
Активни простор за игру: (ен. Acting area) Део позорнице на којем се одиграва представа, омеђен завесама, кулисама или светлосним снопом.
Актовка: (лат. actus – радња) Кратак позоришни комад који се састоји од само једног чина (једночинка).
Актшлус: (нем. Aktschluss) Завршна радња сценског чина; сам крај једног дела представе.
Акустика: (грч. akustikos – чујем) Наука о звуку. У позоришту: својство дворане да верно, јасно и гласно преноси звук (глас, музику) са сцене до сваког места у гледалишту.
Акценат: (лат. accentus – нагласак) 1. У музици: појава када се неки тон или акорд одсвира гласније од осталих. 2. У глуми: посебно истицање појединих речи, гестова или делова радње ради постизања ефекта.
Акција: (лат. actio) Драмска радња; делање. Низ поступака и догађаја који покрећу причу напред и мењају односе међу ликовима. Основно средство позоришног изражавања.
Алегорија: (грч. allegoria – сликовит говор) Уметнички поступак у којем ликови или радње представљају апстрактне појмове (нпр. лик „Смрти”, „Врлине”, „Похлепе”). Кључна за средњовековне моралитете („Сваки човек”).
Алегро: (ит. allegro – весело, брзо) Музичка ознака за брзи, живахни темпо; или сценски комад који треба изводити у том духу.
Александринац: Стих типичан за француску класичну трагедију (Корнеј, Расин). Састоји се од дванаест слогова са цезуром (паузом) после шестог слога.
Алманах: (арап. al-manakh – календар) Годишњи зборник радова; штампани годишњи преглед позоришних активности, репертоара и догађаја.
Алт: (лат. altus – висок) Нижи женски глас (виши од контраалта, нижи од сопрана), опсега од а до е2.
Алтерација: Хроматска измена дијатонских лествичних тонова (повисилицама или снизилицама).
Алтернативно позориште: (лат. alternativa) Позориште које делује ван институционалних оквира и конвенција, често истражујући нове форме, просторе и начине продукције.
Алтернација: (лат. alternacio – смењивање) Ситуација када два или више глумаца спремају исту улогу у једној представи, па се смењују (наизменично играју) од извођења до извођења.
Аматер: (лат. amator – љубитељ) Особа која се позориштем (глумом, режијом) бави из љубави и хобија, а не као професијом. Аматеризам је често основа позоришне културе.
Амбијентално позориште: Позориште које се не изводи у класичној позоришној згради, већ у специфичним, неконвенционалним просторима (фабрике, улице, паркови) који постају саставни део сценографије и радње.
Амбитус: Распон мелодије (од њеног најнижег до највишег тона).
Амфитеатар: (грч. amphi-theatron) Античка грађевина овалног или полукружног облика са степенастим седиштима која се дижу око централне сцене (оркестре). Данас, назив за свако степенасто гледалиште.
Анагнориса: (грч. ἀναγνώρισις) – Препознавање. Кључни тренутак у трагедији (по Аристотелу) када јунак из незнања прелази у знање, откривајући прави идентитет неке особе или истину о својој судбини.
Аналитичка техника: Драмски поступак (карактеристичан за Софокла у „Цару Едипу” и Ибзена) где се радња драме састоји у постепеном откривању кључних догађаја из прошлости (истрага), а не у хронолошком приказивању.
Ангажман: (фр. engagement – обавеза) Уговор којим се уметник везује за позориште или пројекат на одређено време (стални, сезонски или по пројекту).
Ангажована уметност: Уметност која не тежи само естетици, већ заузима активан, критички став према друштвеној и политичкој стварности.
Анимација: (лат. animare – оживети) У луткарству: вештина покретања лутке или објекта тако да на сцени делује као да има сопствени живот и карактер.
Ансамбл: (фр. ensemble – целина) Укупан уметнички састав једног позоришта (глумци, певачи, хор) или група извођача у једној конкретној представи.
Антагонист: (грч. antagonistes – противник) Главни противник протагонисте у драми. Лик чије деловање ствара препреке и сукоб.
Антидрама: (грч. anti – против) Авангардни драмски облик (попут театра апсурда) који намерно руши традиционална правила заплета, дијалога, карактера и логике (Бекет, Јонеско).
Антијунак: Централни лик који нема особине традиционалног јунака: неодлучан, немоћан, често и комичан. Носилац је многих модерних и апсурдних драма, на пример Владимир и Естрагон.
Антиклимакс: (грч. anti, klimax – лестве) Постепено опадање напетости у драми; низање све слабијих сукоба након врхунца, или изневерено очекивање (смешно уместо страшног).
Антимаска: (ен. anti-masque) Гротескни или комични плесни интермецо који се изводио као контраст свечаној и озбиљној дворској маски у енглеском ренесансном позоришту.
Антиномија: (грч. antinomia) Заоштрена драмска ситуација где су супротстављени разлози два лика апсолутно једнаки по снази и логици (често у античкој трагедији).
Антифоно певање: Наизменично певање два хора (или две групе певача) који „одговарају” један другом.
Античка драма: Заједнички назив за драмско стваралаштво старе Грчке и Рима, које обухвата трагедију, комедију и сатирску игру. Темељ европског позоришта.
Антракт: (фр. entracte) Пауза између два чина у позоришној представи или опери; такође и кратка музичка нумера која се изводи током те паузе.
Апарт: (фр. à part) Види: Апарте. Говор у страну, реплика коју глумац упућује публици, а коју остали ликови на сцени по конвенцији не чују.
Апарте: (фр. à part – насамо) Реплике које глумац изговара „за себе” или директно публици, уз конвенцију да их остали ликови на сцени не чују.
Аплауз: (лат. applausus) Пљескање рукама у знак одобравања; начин на који публика награђује уметнике и активно учествује у догађају.
Аполонски принцип: Појам који је Фридрих Ниче увео у „Рођењу трагедије”. Означава ред, меру, разум, светлост, форму и индивидуалност (насупрот дионизијском хаосу).
Апотеоза: (грч. apotheosis – обожење) Уздизање јунака међу богове. Често ефектна, слављеничка завршна сцена у барокним операма и балетима.
Апсурд: (лат. absurdus – бесмислен) У позоришту: филозофски и естетски концепт који приказује људски живот као лишен смисла, сврхе и логике, најчешће кроз нелогичне дијалоге.
Апшминк: (нем. Abschminken) Поступак скидања сценске шминке након завршетка представе.
Аранжир-проба: (нем. Arrangierprobe) Распоредна проба; прва фаза рада на сцени (или у сали) где редитељ поставља основно кретање глумаца у простору (мизансцен).
Арена: (лат. arena – песак) Централни простор за извођење окружен публиком са свих страна (као у циркусу или римском амфитеатру).
Арза: Ненаглашени део такта (нпр. друга и четврта четвртина у такту 4/4), за разлику од тезе.
Арија: (ит. aria) Заокружена солистичка вокална нумера у опери, кантати или ораторијуму, којом лик изражава своје емотивно стање.
Аријерсцена: (фр. arrière-scène) Задњи део позорнице, простор иза видљивог дела декора.
Ариозо: (ит. arioso) Кратак мелодични одломак певан у стилу арије (расцевано), који се често умеће у речитатив.
Арлекин: (ит. Arlecchino) Један од најпознатијих ликова (маски) Комедије дел арте; лукави, весели слуга из Бергама, препознатљив по шареном костиму од ромбова.
Артизам: (лат. ars – уметност) Претерано наглашавање техничке вештине и форме у уметности, често на штету дубине и емоције (ларпурлартизам).
Артикулација: (лат. articulatio) 1. У говору: јасно и разговетно обликовање гласова и речи. 2. У музици: начин на који се изводе тонови (нпр. стакато, легато).
Артист: (фр. artiste) Уметник; често назив за извођаче специфичних вештина (циркуски артисти, пантомимичари, мађионичари).
Архонт: (грч. archon) Високи државни службеник у античкој Атини који је био задужен за организацију, одабир и финансирање позоришних игара.
Асистент: (лат. assistens) Стручни помоћник главног уметника (асистент редитеља, сценографа, костимографа) који помаже у организацији и реализацији пројекта.
Ателана: (лат. fabula atellana) Врста кратке народне фарсе из старог Рима, пуна грубог хумора, импровизације и типских ликова (претеча Комедије дел арте).
Атмосфера: (грч. atmos – пара) Угођај, штимунг или расположење које у представи стварају глумци, светло, музика и сценографија.
Атоналност: Одсуство осећаја тоналитета у музици; музика која није у одређеном кључу.
Аугментација: Поступак у музици где се нотне вредности теме продужавају (обично дуплирају), чинећи тему споријом.
Аудијенција: (лат. audientia – слушање) 1. Публика, гледалиште. 2. Свечани пријем код владара, чест драмски мотив у историјским комадима.
Аудиторијум: (лат. auditorium) Просторија за слушање. У позоришту: гледалиште (простор за публику), али и сама публика.
Аудиција: (лат. auditio – слушање) Пробна провера способности уметника (глумаца, певача, играча) ради добијања улоге или ангажмана (кастинг).
Аулеум: (лат. aulaeum) Предња завеса у римском позоришту која се на почетку представе спуштала у канал у поду (за разлику од данашње која се диже).
Ауто сакраментал (Auto sacramental): (шп. – свети чин) Шпанска религиозна драма у једном чину, алегоријског карактера, која се изводила на црквене празнике (Калдерон).
Аутограм: (грч. autos – сам, gramma – слово) Својеручни потпис уметника који даје обожаваоцима.
Аутор: (лат. auctor – творац) Стваралац оригиналног уметничког дела (драмски писац, композитор, редитељ, сценограф...).
Ауторска тантијема: Новчана накнада (проценат од прихода) која се исплаћује аутору за право коришћења његовог дела.
Ауторски тим: Група креативних сарадника која заједно ствара представу (редитељ, сценограф, костимограф, композитор, драматург).
Аутоцензура: Поступак у којем уметник (писац, редитељ) сам мења, ублажава или избацује делове свог дела из страха од осуде друштва, власти или критике.
Ауфтакт: (нем. Auftakt) Предудар; непотпуни такт на почетку музичке фразе или композиције.
Афекат: (лат. affectus) Снажно, тренутно душевно узбуђење или емотивно стање; чест елемент у драмским сукобима.
Афективно присећање: (ен. affective memory) Техника глуме (по Станиславском) где глумац призива личне успомене и емоције из прошлости да би верно одиграо осећања лика.
Афиша: (фр. affiche) Позоришни летак, оглас или мањи плакат који садржи основне информације о представи (наслов, подела улога, аутори, време) и дели се публици.

Б

Балада: (ит. ballata – плесна песма) 1. Првобитно песма уз плес. 2. Лирско-епска песма тужног садржаја. 3. У музици: инструментална композиција драмског карактера (Шопен) или песма која прича причу.
Балерина: (ит. ballerina) Уметничка играчица у балету.
Балет: (ит. balletto) Сценска уметност која драмску радњу, мисли и осећања изражава искључиво кроз игру (плес), покрет и пантомиму, уз музику.
Балет-мајстор: Стручњак који води балетске пробе, одржава кондицију играча и увежбава кореографију (понекад и сам кореограф).
Балкон: (ит. balcone) Део гледалишта издигнут изнад партера (први спрат); галерија.
Банда: (ит. banda) Стари назив за путујућу позоришну или музичку дружину.
Бард: (келт. bardd) Стари келтски песник-певач. Данас почасни назив за великог песника или глумца (нпр. Шекспир – „Бард”).
Баритом: (грч. barytonos – дубоког гласа) Средњи мушки глас, чији је опсег између баса и тенора (од Г до е1).
Барок: Правац 17. и прве половине 18. века који воли раскош, контраст, покрет и илузију, и свест да је свет позорница. У позоришту: сложена машинерија, перспективни декор и опера, а у драми Калдерон и његов „Живот је сан”.
Барокна драма: Драма 17. века која се одликује раскошним језиком, сложеним заплетима, ефектима чуђења, фантастиком и наглашеним емоцијама.
Барокно позориште: Позориште 17. и почетка 18. века, познато по раскошној сценографији, употреби перспективних кулиса, сценске машинерије и наглашеном илузионизму.
Бас: (ит. basso – низак) Најдубљи мушки глас (опсега од Е до ц1).
Бахус: (лат. Bacchus) Римско име за грчког бога Диониса, бога вина, плодности и заноса, из чијег је култа настало позориште.
Баштенско позориште: Отворена позорница смештена у парку или дворској башти, популарна током ренесансе и барока за летња извођења пасторала и маски.
Бекстејџ: (ен. backstage) Простор иза сцене, невидљив за публику, где се одвија припрема за наступ и техничка подршка.
Белканто: (ит. bel canto – лепо певање) Италијански оперски стил (17-19. век) који наглашава лепоту тона, виртуозност и техничко савршенство певача.
Бенер: (ен. banner) Велики рекламни натпис или застава, често на фасади позоришта.
Бечки пучки игроказ: Популарна врста комедије у Бечу 19. века (Рајмунд, Нестрој), са пуно локалног хумора, песме и сатире.
Бизарно: (фр. bizarre) Необично, чудно, ексцентрично; оно што драстично одступа од норме и очекиваног.
Бијенале: (лат. biennalis) Уметничка манифестација, смотра или фестивал који се одржава сваке друге године.
Билборд: (ен. billboard) Велики огласни пано на јавним местима, који позоришта користе за рекламирање премијера.
Билет: (фр. billet) Улазница или карта за представу.
Билетарница: Место у позоришту (шалтер) где се продају и резервишу улазнице.
Билтен: (фр. bulletin) Информативно гласило (новине, летак) које позориште или фестивал издаје да би обавестило јавност о свом раду.
Бина: (нем. Bühne) Позорница; уздигнути и опремљени простор на којем се изводи представа.
Биографска драма: Драмски комад који заснива своју фабулу на животу стварне историјске личности, трудећи се да прикаже кључне тренутке њеног постојања.
Биомеханика: Систем глумачког тренинга који је развио Всеволод Мејерхолд. Фокусира се на физичку спремност, контролу тела и покрет као основу глуме, уместо психолошког проживљавања.
Бис: (лат. bis – двапут) Поновни излазак уметника на сцену или понављање дела програма на упорно тражење публике (аплаузом).
Блекаут: (ен. blackout) Нагло и потпуно гашење свих светала на сцени, често се користи на крају сцене или чина ради драматичног ефекта или брзе промене декора.
Блокинг: (ен. blocking) Процес у којем редитељ прецизно одређује кретање и позиције глумаца на сцени током представе.
Блуета: (фр. bluette – варница) Кратак, лак, шаљив или сатиричан сценски комад без великих уметничких претензија.
Бодеж: Чест позоришни реквизит у класичним трагедијама (нпр. Шекспировим), симбол издаје, убиства или часног самоубиства.
Боја звука: (Тимбар) Специфичан квалитет звука по којем разликујемо инструменте или гласове, чак и кад изводе исти тон.
Бољшој театар: (рус. Большой театр – Велики театар) Чувено московско позориште, један од најзначајнијих светских центара за оперу и балет.
Бомбаст: Претеран, надувен и китњаст стил говора или глуме, пун лажног патоса.
Браво: (ит. bravo) Узвик којим публика изражава одушевљење извођењем.
Бравура: Технички савршено, виртуозно изведен део улоге или нумере, који изазива дивљење.
Бродвеј: (Broadway) Чувена улица у Њујорку и центар америчке комерцијалне позоришне индустрије; синоним за велике, скупе продукције и мјузикле.
Булеварска драма: Врста комерцијалне драме (настала на париским булеварима) која је забавна, вешто написана, али често површна, намењена широј публици.
Бунраку: Традиционално јапанско позориште великих лутака, где сваку лутку на сцени воде три видљива луткара.
Бургтеатар: (Burgtheater) Царско дворско позориште у Бечу, једно од најважнијих у Европи; узор за организацију многих националних театара, па и наших.
Бурлеска: Комичан жанр који се заснива на грубој пародији, претеривању и карикирању озбиљних тема или ликова.
Буто: (Butoh) Авангардни јапански плесни театар настао после II светског рата, познат по спорим покретима, белим телима и темама таме и апсурда.
Буфо: (ит. buffo – смешан) Ознака за комични фах у опери (нпр. бас-буфо, опера буфа).
Буфон: Лакрдијаш, дворска будала, комичар који забавља грубим шалама.
Буџет: План прихода и расхода за позориште или конкретну представу.

В

Варијација: (лат. variatio – промена) Музичка или плесна обрада једне теме на различите начине; промена у интерпретацији.
Варијете: (фр. variété – разноврсност) Забавно позориште са програмом састављеним од разноврсних тачака (песма, игра, акробатика, скечеви).
Ведета: (фр. vedette – стражарница, истакнуто место) Звезда; главни, најпопуларнији уметник у позоришној трупи.
Вербатим: (лат. verbatim – дословно) Облик документарног позоришта у коме се текст саставља од дословно преузетих речи стварних људи: интервјуа, судских записа, сведочанстава.
Веризам: (ит. verismo, од vero – истинит) Реалистички правац у италијанској уметности (посебно опери) крајем 19. века, који тежи да прикаже живот обичних људи без улепшавања, са свим страстима и суровошћу.
Верисимилитуд: (лат. verisimilitudo – вероватност) Захтев класицизма да радња на сцени изгледа веродостојно и могуће, чак и по цену да се стварни догађаји прилагоде.
Вернакуларна драма: Средњовековна драма писана и извођена на народном језику (вернакулару), за разлику од ранијих литургијских драма које су биле искључиво на латинском.
Вертеп: (рус. вертеп – пећина, јазбина) Облик луткарске Божићне драме код православних Словена, која приказује Христово рођење. Изводи се у макети цркве или пећине.
Весели комад: Традиционални назив за лаку комедију или водвиљ чији је једини циљ да забави и насмеје публику, без дубљих друштвених претензија.
Вест Енд: (ен. West End) Позоришни дистрикт у Лондону; уз Бродвеј, најважнији светски центар комерцијалног позоришта на енглеском језику.
Вештина: Техничка спремност и знање (занат) потребно за бављење уметношћу; занатска страна глуме, певања или свирања.
Вибрато: (ит. vibrato – треперење) Звучни ефекат који се манифестује у виду благог, правилног подрхтавања тона у певању или на жичаним инструментима, чиме се постиже топлина и изражајност.
Видљивост: (ен. Sightlines) Линије визуре које одређују шта публика може (и не сме) да види са својих седишта; кључни фактор за сценографију и режију.
Визуелни идентитет: Препознатљив графички и естетски стил позоришта (лого, плакати, програми, боје) којим се оно представља јавности.
Виртуоз: (ит. virtuoso – вешт, храбар) Уметник са изванредном техничком вештином и мајсторством у извођењу (свирању, певању, игри).
Висока комедија: Комедија која се ослања на интелигентан хумор, духовит дијалог и префињену сатиру друштвених нарави, за разлику од грубе фарсе (нпр. Молијер, Вајлд).
Вишегласје: (Полифонија) Певање или свирање у којем истовремено звучи више различитих, самосталних мелодијских линија.
Власуља: Перика. Уметак од вештачке или праве косе који је део костима и служи за карактеризацију лика.
Власуљар: Позоришни мајстор-занатлија који израђује и одржава перике, бркове, браде и друге власуљарске додатке.
Водвиљ: (фр. vaudeville) Лака, весела комедија са динамичним заплетом пуним интрига и неспоразума, често прошарана популарним песмама (куплетима).
Водећи мотив: Основна мисао, предмет или музичка фраза (лајтмотив) која се доследно провлачи кроз цело дело, повезујући га у јединствену целину.
Водица: (Вођица) Тон који тежи ка разрешењу у виши тон неког ступња (обично седми ступањ у молској лествици).
Вођа статиста: Лице које организује, обучава и води групу статиста у току припреме и извођења масовних сцена у представи.
Вокал: (лат. vocalis – гласовни) 1. Глас. 2. Певач у музичком саставу.
Вокализа: Певање самогласника (вокала) без речи; вежба за глас или уметнички поступак за постизање одређене атмосфере.
Волонтер: (фр. volontaire – добровољац) Особа која добровољно и бесплатно ради у позоришту (често на фестивалима) ради стицања искуства и љубави према уметности.
Волумен: (лат. volumen – завој, свитак; запремина) Обим, јачина и пуноћа гласа или звука.
Вртљива позорница: Позорница са обртним кругом на коме је смештено више поставки, па се декор мења окретањем. Користила се у јапанском кабукију од 18. века, а у модерном облику у Европи уведена је 1896. у Минхену.
Врхунац: Кулминација. Тренутак највеће напетости у драми у којем се сукоб максимално заоштрава пре него што крене ка расплету.

Г

Гала: (фр. gala – свечаност) Свечано, репрезентативно извођење позоришне, оперске или балетске представе, често поводом неког јубилеја.
Галерија: (ит. galleria) 1. Највиши балкон у гледалишту. 2. Технички мост изнад сцене (шнирбоден) одакле се управља декором.
Галиматијас: (фр. gallimatias) Збрка речи, бесмислен и неразумљив говор. У комедији средство за приказивање збуњености или глупости лика.
Гардероба: (фр. garde-robe) 1. Просторија за пресвлачење глумаца. 2. Збир свих костима једног позоришта (фундус). 3. Место за одлагање капута публике.
Гардеробер: Стручно лице задужено за одржавање костима и облачење глумаца током представе.
Гаф: (фр. gaffe) Неспретна грешка или омашка глумца на сцени (заборављен текст, пад) видљива публици.
Гвоздена завеса: Метална противпожарна завеса која одваја сцену од гледалишта.
Гег: (ен. gag – чеп, запушач; шала) Комична сценска радња или визуелна шала која изазива тренутан смех.
Генерална проба: (лат. generalis – општи) Последња проба пред премијеру, изводи се у потпуности као представа (костим, светло, шминка).
Геније: (лат. genius – дух заштитник) Стваралац изузетне, оригиналне духовне снаге (нпр. Шекспир).
Гест: (лат. gestus – држање тела) Покрет тела (руке, главе) којим глумац изражава мисао или осећање.
Гестикулација: Систем покрета (гестова) које глумац користи. Претерана гестикулација се сматра лошом глумом.
Гестус: Брехтовски термин који означава физички став, гест или тон гласа глумца који јасно показује друштвени положај и однос лика према свету.
Гињол: (фр. Guignol) Врста ручне лутке („зевалице”) коју луткар покреће прстима одоздо.
Главна улога: Централни лик у драмском делу (протагониста или главни антагониста) око којег се одвија највећи део радње.
Глас: Основно средство глумчевог изражавања (боја, јачина, висина, интонација).
Гледалац: Прималац позоришног чина; без њега позориште не постоји.
Гледалиште: (Театрон) Простор у позоришту намењен публици.
Глоб: (ен. Globe) Лондонско позориште подигнуто 1599. у коме је Шекспирова дружина изводила његове драме. Изгорело је 1613, обновљено 1614, а затворено 1642. Реконструкција, „Шекспиров Глоб”, отворена је 1997.
Глума: Уметност представљања људских карактера и радњи помоћу сопственог тела и гласа.
Глумац: Уметник који тумачи драмски лик. Централна фигура позоришта.
Глумачки метод: Амерички приступ глуми изведен из Система Станиславског, развијен у Групном позоришту и Глумачком студију (Ли Страсберг). Глумац користи лична сећања и искуства да би постигао уверљиво проживљавање улоге.
Глумачки салон: (Green room) Просторија иза сцене где се глумци одмарају и чекају излазак.
Говорна мана: У глуми: свесно усвојена неправилност у говору (муцање, шушкање) која служи као средство за карактеризацију специфичног лика (често комично).
Говорна радња: Поступак којим глумац користи текст не да би га „рецитовао”, већ да би њиме постигао циљ (убедио, напао, завео).
Гостовање: Извођење представе ван матичног позоришта.
Градација: (лат. gradatio – степеновање) Постепено појачавање напетости у драми ка врхунцу.
Градско позориште: Јавно позориште које оснива и финансира град.
Грађанска драма: Врста озбиљне драме (18. век) која се бави животом обичних грађана, а не краљева.
Грађанско позориште: Институционално позориште (зграда, ансамбл, репертоар) настало успоном грађанске класе.
Грегоријански корал: Збирка једногласних црквених напева католичке цркве.
Гримаса: (фр. grimace) Наглашен, често изобличен израз лица (чест у комедији).
Гротеска: (ит. grottesco) Уметнички поступак који спаја смешно и страшно, лепо и ружно, стварајући изобличену слику света.
Грчка трагедија: Антички драмски облик настао у Атини у 5. веку п.н.е., који кроз патњу хероја изазива катарзу. Најзначајнији аутори су Есхил, Софокле и Еурипид.
Гудачки квартет: Инструментални састав од четири гудача (две виолине, виола, чело).

Д

Дадаизам: Авангардни уметнички покрет из доба Првог светског рата који је у позориште унео провокацију, бесмисао и рушење свих традиционалних естетских вредности.
Дах: Основа сценског говора и певања; техника правилног (дијафрагмалног) дисања која глумцу омогућава да изнесе дугу реплику без губитка гласа.
Дворана: Велика просторија опремљена за јавне наступе.
Дворска драма: Драма писана и извођена на владарским дворовима (ренесанса, барок), често велича монарха (маске).
Дворско позориште: Приватно позориште у склопу двора.
Деби: (фр. début – почетак) Први јавни наступ уметника.
Дебитант: Уметник који наступа први пут.
Декламација: (лат. declamatio) Вештина уметничког, наглашеног казивања текста. Данас често синоним за неприродну глуму.
Декор: (фр. décor – украс) Сценографија; сви ликовни елементи на сцени који дочаравају простор.
Декоратер: Сценски радник који поставља и мења декор.
Декорација: Уређење позорнице; старији термин за сценографију који подразумева осликане кулисе и намештај.
Деми-карактер: (фр. demi-caractère) У балету: улога која захтева и класичну балетску технику и наглашену глумачку карактеризацију (нпр. лик из народа).
Деус екс махина: (лат. Deus ex machina – Бог из машине) Антички поступак насилног решења заплета појавом бога из „машине”.
Деутерагонист: (грч. δευτεραγωνιστής – други глумац) Други глумац у грчкој трагедији. Увео га је Есхил, чиме је уз протагониста постао могућ прави дијалог, а хор је престао да буде једини саговорник главног лица.
Децима: (лат. decima) Музички интервал (размак) између првог и десетог тона.
Дечје позориште: Позориште чији је репертоар намењен деци.
Дечји хор: Група деце певача која заједнички наступа у опери или музичком комаду, често уносећи елемент невиности или специфичне звучне боје.
Дзани (Zanni): (ит. zanni) Слуге-комичари у Комедији дел арте, на којима почива већина радњи: лукави и лакомислени, готово увек гладни и у невољи. Међу њима су Арлекин, Бригела и Пулчинела.
Дива: (лат. diva – богиња) Славна оперска певачица или глумица.
Дидактичка драма: Драма чији је основни циљ да подучи публику неком моралном, политичком или друштвеном начелу (карактеристична за Брехта).
Дидаскал: (грч. διδάσκαλος – учитељ) У античкој Атини песник који је сам увежбавао хор и глумце, па је био аутор и редитељ у једној особи. Од тога потиче и назив „дидаскалије” за записе о представама, а касније и за напомене у тексту драме.
Дидаскалија: (грч. didaskalia – упутство) Пишчево упутство у тексту драме (рема) које описује радњу или амбијент.
Диегеза: (грч. διήγησις – приповедање) Казивање догађаја речима, за разлику од мимезиса – њиховог приказивања. У драми се диегезом назива све што се о радњи сазнаје из приче лика (на пример гласника), а не гледа на сцени.
Дизајн сцене: Савремени израз за сценографију који обухвата креирање целокупног визуелног и просторног концепта представе.
Дизајнер светла: Уметник који креира концепт расвете за представу.
Дизајнер тона: Уметник који креира звучну слику представе.
Дијалог: (грч. dialogos – разговор) Разговор између два или више лика; основна драмска форма.
Дијаноја: (грч. διάνοια – мисао, расуђивање) Један од шест елемената трагедије код Аристотела: оно што лица износе у говору – доказују, оспоравају, тумаче, одлучују. Одатле потиче идејни слој драме.
Дикција: (лат. dictio) Вештина јасног и правилног говора.
Дилетант: (ит. dilettante – љубитељ) Првобитно аматер; данас, неко ко ради нестручно и лоше.
Димери: (ен. dimmers) Уређаји за контролу јачине сценског светла.
Диминуција: Поступак у музици где се нотне вредности теме скраћују (убрзавају), обично на пола.
Динамика: 1. У музици: јачина извођења. 2. У драми: интензитет и темпо радње.
Дионизијски принцип: Ничеов појам за принцип хаоса, екстазе, нагона и сједињавања са природом (супротно аполонском).
Дионисије: Свечаности у част бога Диониса у Атини, где су се одржавала драмска такмичења.
Директор: Руководилац позоришта или сектора (Драме, Опере).
Дирекција: Управа позоришта; тело или група људи која доноси кључне пословне и уметничке одлуке о раду институције.
Диригент: Уметник који руководи оркестром и певачима.
Дисонанца: (лат. dissonantia – раздор) Сазвучје тонова које изазива утисак напетости и тражи разрешење (супротно консонанци).
Дисплеј: Екран за титлове у опери или позоришту.
Дисхармонија: Несклад звукова или елемената.
Дитирамб: (грч. dithyrambos) Страствена хорска песма у част Диониса, претеча трагедије.
Доајен: (фр. doyen – старешина) Најугледнији и најстарији члан ансамбла.
Добро скројена драма: (фр. pièce bien faite) Начин писања драме у 19. веку (Скриб, Сарду) са прецизно срачунатом интригом, неочекиваним преокретима и ефектним расплетом. Служила је за узор технике, али и као мета критике.
Документарно позориште: Врста позоришта чији се текстови заснивају искључиво на историјским документима, транскриптима суђења, интервјуима и стварним догађајима.
Доминатна: Пети ступањ у музичкој лествици.
Дониратор: (Донатор, Мецена) Лице које поклања средства позоришту.
Дотирано позориште: Позориште које финансира (субвенционише) држава.
Дотторе: (ит. Dottore) Маска Комедије дел арте: болоњски доктор права или медицине, који без престанка говори и сипа латинске фразе без стварног знања. Најчешће је у пару са Панталонеом.
Драма: (грч. drama – радња) 1. Књижевни род намењен сцени. 2. Озбиљан комад који није ни трагедија ни комедија.
Драма апсурда: Авангардни правац који приказује бесмисао егзистенције (Бекет, Јонеско).
Драма с тезом: Драма написана да докаже неку идеју (политичку, моралну).
Драма судбине: (нем. Schicksalstragödie) Врста немачке романтичарске драме с почетка 19. века (Милнер, Вернер, Грилпарцер) у којој јунака уништава слепа, неумитна судбина, често у виду проклетства или кобног предмета.
Драма у драми: Поступак кад ликови у представи изводе другу представу (нпр. „Хамлет”).
Драматизација: Прерада романа или приповетке у драмску форму.
Драматичар: Писац драма.
Драматург: 1. Стручњак који бира репертоар и ради са писцима/редитељима. 2. Писац драма.
Драматургија: Вештина компоновања драме; наука о драми.
Драматуршка анализа: Разлагање драмског текста на структуру, радњу, ликове, тему и идеју у припреми представе. Води је драматург у сарадњи с редитељем и служи као основа за тумачење.
Драмска иронија: Када публика зна нешто што лик на сцени не зна.
Драмска јединства: Класицистичка правила: јединство радње, места и времена.
Драмска напетост: Тензија. Стање ишчекивања и узбуђења код публике изазвано неизвесношћу исхода драмског сукоба.
Драмска пауза: Свесна, испуњена тишина у говору глумца која често говори више од речи, указујући на унутрашњи лом или важну промену мисли.
Драмска радња: Низ догађаја које покрећу сукоби ликова.
Драмски јунак: Главни лик (протагониста).
Драмски сукоб: Конфликт; основни покретач сваке драме. Настаје сударом супротстављених интереса, жеља или вредности (између ликова, унутар лика, или са друштвом).
Друштвена сатира: Комедија која исмева друштво и политику.
Дублер: Замена за глумца.
Дует: (ит. duetto) Музичко извођење у два гласа (Дуо).
Дун: (Дуо, Дует) Композиција или сцена за два извођача.
Дуодрама: Позоришни комад за два глумца.
Дур: (лат. durus – тврд) Музичка лествица „веселог” карактера (велика терца).
Духовна музика: Музика компонована на религиозне (библијске) текстове.

Ђ

Ђаво: Типски лик у средњовековним мистеријама, често комичан.

Е

Екиклема: (грч. ekkyklema) Античка сценска платформа на точковима за приказивање призора из унутрашњости (често лешева).
Еклектизам: Спајање елемената из различитих стилова, историјских епоха или праваца у једну позоришну представу.
Еклектички: (грч. eklektikos) Који бира и спаја различите стилове.
Еклога: (грч. eklogé) Пастирска песма или идилична кратка драма.
Ексод: (грч. ἔξοδος – излаз) Завршни део грчке трагедије после последње хорске песме (стасимона), у коме се радња разрешава и хор напушта орхестру, најчешће уз кратку завршну песму.
Експериментално позориште: Позориште које истражује нове форме (авангарда).
Експозиција: 1. У драми: уводни део који упознаје са ликовима и ситуацијом. 2. У музици (сонатни облик): први део у којем се излажу музичке теме.
Експресионизам: Правац почетком 20. века који стварност приказује субјективно, изобличено кроз унутрашње емоције лика, користећи оштро светло, сенке и гротеску.
Екстаза: (грч. ekstasis – излазак из себе) Стање врхунског заноса (дионизијског).
Електро-цуг: Електрични мотор за дизање декора.
Електронска музика: Музика створена помоћу електронских уређаја (синтисајзера, компјутера).
Елеос: (грч. eleos) Сажаљење (у трагедији).
Елизабетанска драма: Енглеска ренесансна драма (Шекспирово доба).
Елизабетанска позорница: Дрвена позорница из Шекспировог доба која улази дубоко у гледалиште, окружена публиком са три стране. Део позорнице био је покривен кровом („небесима”), док је гледалиште било под отвореним небом. Без сликаног декора и са мало реквизита.
Елизабетанско позориште: Позориште у Енглеској у доба краљице Елизабете I (нпр. Глоб театар).
Емоционално памћење: Техника по Систему Станиславског где глумац евоцира сећања на сопствене стварне емоције како би их искрено репродуковао на сцени.
Емплоа: (фр. emploi – употреба) Амплуа; специфична врста улога која одговара физичким, гласовним и психичким карактеристикама глумца (нпр. херој, наивка, негативац).
Епејсодион: (грч. ἐπεισόδιον – оно што долази уз нешто) Део грчке трагедије између две хорске песме, у коме наступају глумци и води се радња. Прва епејсодија следи после пароде, а последња претходи ексоду.
Епизода: (грч. epeisodion) 1. Део античке трагедије између песама хора. 2. Споредна улога.
Епизодиста: Глумац за мање улоге.
Епизодна улога: Мања, споредна улога која се појављује само у одређеним деловима драме, али може имати велики значај за развој радње.
Епика: Књижевни род који приповеда (за разлику од драме).
Епилог: (грч. epilogos) Завршни говор или сцена на крају драме.
Епски глумац: Глумац у Брехтовом театру који се не уживљава потпуно у лик, већ га „показује” публици задржавајући критичку дистанцу.
Епско позориште: Брехтов концепт позоришта које подучава и дистанцира (V-ефекат).
Естетизација: Поступак улепшавања и давања наглашене уметничке форме сценским елементима, понекад и на уштрб реалистичности.
Естетика: Наука о лепом и уметности.
Естрада: Област забавне музике и лаких сценских форми.
Етос: (грч. ἦθος – нарав, карактер) Један од шест елемената трагедије код Аристотела: карактер лица, који се показује у њиховим одлукама и избору. По Аристотелу радња је важнија од карактера, али се карактер у радњи открива.
Ефекат: (лат. effectus) Снажан утисак; технички поступак (светлосни, звучни).
Ефекат очуђења: (нем. Verfremdungseffekt) Поступак Бертолта Брехта којим се спречава потпуна идентификација гледаоца са ликом, да би о приказаном критички мислио. Остварује се обраћањем публици, песмама, натписима и глумом која „показује” лик.

Ж

Жалоигра: Старији домаћи назив за трагедију; позоришни комад са тужним, трагичним завршетком.
Жанр: (фр. genre – род, врста) Категорија уметничког дела која се одликује специфичним стилом, формом и садржајем (нпр. трагедија, комедија, мјузикл).
Жанр-сцена: Приказ сцена из свакодневног, обичног живота на позорници, често са фокусом на обичаје и фолклор.
Жива слика: (фр. tableau vivant) Сценски тренутак када сви глумци застану и „замрзну” се у покрету, стварајући статичну слику која визуелно наглашава емоцију или поенту.
Жири: Група стручњака или чланова публике задужена за доношење одлуке о наградама на позоришном фестивалу.
Жонглер: (фр. jongleur) 1. Средњовековни путујући забављач, музичар и акробата. 2. Циркуски артист који вешто баца и хвата више предмета истовремено.
Журнал: (фр. journal) Часопис или билтен посвећен позоришној уметности, критикама и есејима.

З

Завеса: (Главна завеса) Велики комад тканине који виси на порталу и визуелно одваја позорницу од гледалишта. Њеним подизањем или спуштањем означава се почетак и крај чина.
Завршни чин: Последњи акт драме у којем се разрешавају сви сукоби, доносе коначне одлуке и дешава расплет радње.
Задатак: У Систему Станиславског: оно што лик жели да постигне у некој сцени, изражено глаголом (на пример: убедити, одбранити се, заводити). Низ задатака чини линију радње улоге.
Задужбина: Институција или фонд основан добровољним прилозима (често једног мецене) ради помагања културе, што је кроз историју често омогућавало изградњу позоришта.
Закулисје: Простор иза кулиса, невидљив за публику, где се глумци припремају за излазак на сцену и где се одлаже декор.
Замрачење: Тренутак током представе када се сва светла угасе како би се неприметно променила сценографија или означио пролазак времена.
Заплет: Део драмске радње након експозиције у којем долази до нарушавања почетне равнотеже, покретања сукоба и стварања напетости.
Збор: Хор. Група људи која истовремено изговара или пева одређени текст, често заступајући глас заједнице.
Звезда: (ен. Star) Изузетно популаран и славан извођач који својом харизмом и репутацијом привлачи велику публику.
Звиждук: Оштар звучни сигнал којим публика на негативан начин исказује своје незадовољство представом или глумцем.
Звучна слика: Свеукупност звучних елемената у представи (музика, шумови, ефекти, тишина) који стварају јединствену атмосферу и помажу у грађењу сценске приче.
Звучни ефекат: Вештачки произведен звук (пуцањ, грмљавина, звоно) који илуструје радњу или доприноси реализму и атмосфери представе.
Зелена соба: (ен. Green room) Традиционални назив за просторију иза сцене у којој се глумци одмарају пре наступа или током пауза.
Зингершпил: (нем. Singspiel – певана игра) Врста немачке музичке комедије из 18. века у којој се смењују говорни дијалози и једноставне народне песме (претеча оперете).
Злочинац: Антагониста са наглашено лошим, моралним манама; лик који свесно чини зло како би постигао свој циљ.

И

Идеја: Основна мисао дела.
Идејна драма: Драма која расправља проблем (тезу).
Идентификација: Поистовећивање (публике са јунаком).
Идила: Слика мирног живота у природи.
Извођач: Уметник на сцени.
Извођачка уметност: Уметност тренутка (позориште, музика).
Илузија: Сценска варка стварности.
Илузионизам: Позоришни стил који помоћу сценографије, светла и глуме тежи да на сцени створи савршену илузију стварног живота, скривајући техничке елементе представе.
Илузионистичка сцена: Сценографија која имитира дубину (перспектива).
Имерзивно позориште: (ен. immersive theatre) Савремени облик позоришта у којем публика није пасивни посматрач, већ се слободно креће кроз простор и директно учествује у радњи.
Имитатор: Забављач који копира друге.
Имитација: Подражавање.
Импостација: Постављање гласа.
Импресарио: Позоришни менаџер.
Импресионизам: Уметност утиска и атмосфере.
Импровизација: Стварање у тренутку извођења (без нота/текста).
Ин вентра: Трбухозборство.
Ин медијас рес: (лат. In medias res) У средиште збивања (почетак без увода).
Инвенција: Стваралачка машта.
Инверзија: Обртање (интервала, теме).
Ингењу: (фр. ingénue) Типска улога младе, невине, наивне и чедне девојке, веома честа у класичним комедијама и мелодрамама.
Инкубација: Сазревање идеје.
Инспирација: Надахнуће.
Инспицијент: Водитељ представе (даје знакове).
Инспицијентски пулт: Радно место инспицијента (обично сакривено са стране позорнице) опремљено мониторима, микрофонима и прекидачима за координацију целе представе.
Институционално позориште: Државно/градско позориште.
Инструмент: Справа за свирање.
Инсценација: Режијска поставка.
Интерактивно позориште: Укључује публику у радњу.
Интервал: Размик између два тона.
Интеркултурално позориште: Спаја различите културе.
Интерлудијум: Међуигра.
Интермедијалност: Спој више медија.
Интермецо: (ит. intermezzo) Кратак, често комичан уложак између чинова.
Интерпретатор: Извођач.
Интерпретација: Уметничко тумачење дела (извођење).
Интонација: Висина/тачност тона; начин говора.
Интракултурално позориште: Позориште унутар једне културе.
Интрига: Сплетка, тајни план у драми.
Интригант: Лик сплеткароша.
Интуиција: Непосредно опажање.
Ирационално: Ван разума.
Иронија: Говор супротан од мишљења; драмска иронија (публика зна више од јунака).
Иронични отклон: Глумачки и редитељски поступак у којем се према тексту или радњи заузима дистанца, тако да се приказаном даје супротно или дубље значење.
Исповедни монолог: Монолог који открива тајне.
Историја позоришта: Наука о развоју театра.
Историјска драма: Драма о историјским догађајима.
Истраживање публике: Маркетиншка анализа гледалаца.

Ј

Јавна усамљеност: Способност глумца да се изолује на сцени (Станиславски).
Једногласје: (Унисоно) Сви певају исту мелодију.
Једнократно извођење: Представа за једно вече (one night stand).
Једночинка: Драма у једном чину.
Језик: Средство изражавања.
Језуитска драма: Школска драма језуитских редова.
Јокулатор: Средњовековни путујући забављач.
Јубилеј: Прослава годишњице.
Јунак: Главни лик (протагониста).

К

Кабаре: (фр. cabaret) Забавно позориште са столовима, песмом и скечевима.
Кабуки: Јапанско традиционално позориште.
Кабуки позорница: Специфична јапанска позорница која укључује „ханамичи” (цветну стазу) – дугу платформу која пролази кроз гледалиште, којом глумци драматично улазе.
Каденца: 1. Завршетак музичке фразе. 2. Солистички виртуозни део.
Какофонија: Ружан, нескладан звук.
Калкулација: Предрачун трошкова.
Калуђерска драма: Рани облик средњовековне драме који су писали и изводили свештеници и монаси унутар цркве или манастира.
Камерна музика: Музика за мале саставе (квартет, трио).
Камерна сцена: Мали позоришни простор за интимну игру.
Камерни театар: Позориште мањих димензија, са малобројном публиком смештеном врло близу сцене, намењено извођењу интимних, психолошких драма.
Камертон: Тон а1 за штимовање.
Канон: 1. Строго правило. 2. Врста полифоније (имитација).
Кантата: Вокално-инструментално дело за певање (мање од ораторијума).
Капитано: (ит. Capitano) Маска Комедије дел арте: хвалисави војник који се размеће јунаштвима, а у стварности је кукавица. Најчешће је приказиван као странац, нарочито Шпанац.
Карађоз: Турско позориште сенки (и главни јунак).
Карактер: Лик са сложеним особинама (насупрот типу).
Карактеризација: Изградња особина лика.
Карактерна улога: Улога која се драстично разликује од глумчеве приватне личности, захтевајући велику физичку и психолошку трансформацију (често старији или ексцентрични ликови).
Карикатура: Изобличен, претеран приказ ради смеха.
Карневал: Народна светковина под маскама која руши друштвене хијерархије; према Бахтину, карневалски дух је кључан за развој пучке комедије.
Каса-штик: Комерцијално успешна представа („благајнички комад”).
Каст листа: (ен. Cast list) Списак поделе улога.
Кастер: Особа која бира глумце.
Кастинг: (ен. casting) Бирање глумаца (аудиција).
Катабаза: Силазак у доњи свет (мит).
Катарза: (грч. katharsis) Прочишћење емоција кроз трагедију.
Катастрофа: (грч. καταστροφή – преокрет, окрет наниже) У антици и класичној драми: завршни преокрет и расплет радње. У трагедији најчешће јунакова пропаст, у комедији срећан расплет.
Кварта: Интервал од 4 тона.
Квартет: Састав од 4 извођача.
Квем куеритис: (лат. Quem quaeritis? – Кога тражите?) Кратки дијалошки троп о женама на Христовом гробу, из 10. века, који се сматра зачетком западноевропске средњовековне литургијске драме. Анђео пита жене кога траже, а оне одговарају.
Квинта: Интервал од 5 тонова.
Квинтет: Састав од 5 извођача.
Кетеринг: Храна и пиће за ансамбл.
Кич: Лажна, јефтина уметност.
Кјоген: (јап. 狂言 – лудорија) Кратка комична игра јапанског позоришта, која се изводи између дела Но драме и разбија њену озбиљност. Говор је разговорни, а теме из свакодневице.
Клака: Плаћени аплаудери.
Класицизам: Правац који се угледа на антику и наглашава ред, разум и меру. У драми: правило три јединства, подела на жанрове, верисимилитуд и приличност; најзначајнији представници у Француској су Корнеј, Расин и Молијер.
Класична трагедија: Француска трагедија 17. века (Корнеј, Расин).
Климакс: Врхунац радње.
Клин: (грч. koilon) Део античког гледалишта.
Клише: Излизан, баналан поступак или израз.
Кловн: Циркуски комичар.
Клуб: Удружење љубитеља.
Књажевско-сербски театар: Прво професионално српско позориште, основано 1835. у Крагујевцу на иницијативу Јоакима Вујића, у време кнеза Милоша. Деловало је кратко, али се сматра почетком српског позоришта у Србији.
Коаутор: Са-аутор.
Кода: (ит. coda – реп) Завршни део композиције.
Козерија: Лако, забавно причање.
Кокета: Лик заводнице.
Коктел-парти: Пријем.
Колаж: Програм састављен од разних делова.
Колегијум: Стручни савет позоришта.
Колективна игра: Начин глуме где је фокус на савршеној усклађености целог ансамбла, без истицања појединца (звезде).
Колективно стварање: Начин настанка представе у којој ансамбл заједно, импровизацијом и истраживањем, ствара и текст и сценски облик, без унапред написане драме. Познато је у раду Театра дю Солеј Ариане Мнушкин.
Коломбина: (ит. Colombina) Лик Комедије дел арте: вешта и духовита собарица, најчешће Арлекинова љубав, која за разлику од већине других ликова наступа без маске.
Колоратура: Виртуозни украси у певању.
Комад с певањем: Српска драма са музичким нумерама (Коштана).
Комеди франсез: (Comédie-Française) Француско национално позориште.
Комедија: Драма са срећним крајем и хумором.
Комедија дел арте: Италијанска импровизована комедија маски (16–18. век). Глумци-професионалци играју по сценарију (канавацу) стална лица: Арлекина, Панталонеа, Дотореа, Капитана и друге. Утицала је на Молијера, Голдонија и модерно физичко позориште.
Комедија ерудита: Учена (ренесансна) комедија по античком узору.
Комедија интриге: Комедија заснована на сплеткама.
Комедија карактера: Комедија која исмева људске мане (Тврдица).
Комедија нарави: Комедија која критикује друштво.
Комедија ситуације: Комедија заснована на забунама.
Комедиограф: Писац комедија.
Комерцијално позориште: Позориште које живи од продаје карата (профитно).
Комика: Оно што је смешно.
Комичар: Глумац за комичне улоге.
Комична опера: (Opera buffa) Опера са комичним садржајем.
Комични рељеф: (ен. comic relief) Сцена, лик или дијалог хумористичког карактера убачен у озбиљну трагедију како би се на тренутак ублажила напетост.
Композитор: Аутор музике.
Композиција: 1. Музичко дело. 2. Склоп уметничког дела.
Конвенција: Неписани договор између публике и извођача којим се прихватају одређена нереалистична правила игре (нпр. да је позорница соба, или да певање представља говор).
Консонанца: Складно сазвучје.
Конструктивизам: Правац руске авангарде 1920-их у коме се сцена гради као машинерија од скела, мердевина и покретних делова. У позоришту: Мејерхољд и Љубов Попова, на пример у представи „Великодушни рогоња” (1922).
Контрапункт: Вештина спајања више мелодија.
Контролна проба: Проба за управу пре премијере.
Конферанса: Најава програма.
Конфидант: (фр. confident – поверљиво лице) Споредни лик коме главни јунак поверава мисли и намере, чиме се публика обавештава без монолога. Типичан за француски класицизам, нарочито за Расина.
Конфликт: Сукоб (основа драме).
Концерт: 1. Музичка приредба. 2. Композиција за соло инструмент и оркестар.
Кончерто гросо: Барокни концерт за групу солиста и оркестар.
Кор-де-балет: (фр. corps de ballet) Балетски ансамбл; група играча која наступа заједно као целина, као подршка или контраст солистима.
Кореограф: Аутор плеса/покрета.
Кореографија: Уметност плеса.
Кореодрама: Драма изражена покретом.
Корепетитор: Пијаниста који увежбава певаче/играче.
Корепетиција: Музичка проба уз клавир.
Кореут: Члан античког хора.
Корифеј: Вођа античког хора.
Костим: Сценска одећа.
Костимер: Гардеробер.
Костимограф: Дизајнер костима.
Костимографија: Уметност израде костима.
Костимска проба: Проба у костимима.
Котурача: Чекрк.
Котурне: Античке ципеле са високим ђоном.
Крвава трагедија: (Трагедија освете) Драмски жанр популаран у ренесансној Енглеској, пун убистава, духова, сплетки и екстремног насиља (под утицајем Сенеке).
Креативна драма: Процес у којем учесници (често деца) стварају драмску радњу кроз импровизацију, ради личног развоја и едукације, а не ради извођења пред публиком.
Креативни тим: Ауторски тим.
Креатор: Стваралац.
Креација: Стварање; уметничко дело.
Криза: Преокрет у драми.
Крило: Бочни део позорнице (кулиса).
Критика: Оцена уметничког дела.
Ксенофобија: Страх од страног (у позоришту: затвореност).
Кулиса: Бочни део декора.
Кулминација: Врхунац радње.
Култна представа: Представа која због своје теме, иновативности или околности нађе дубоку везу са публиком, изводи се дуги низ година и стиче статус легенде.
Култура: Свеукупност духовних и материјалних вредности.
Куп де театер: (фр. coup de théâtre) Неочекивани обрт у драми.
Куплет: Шаљива строфа/песма у водвиљу.

Л

Лајт-дизајн: (ен. light design) Уметност обликовања сценског светла, креирања атмосфере и усмеравања пажње публике помоћу расвете.
Лајтмотив: (нем. Leitmotiv) Водећи мотив (музички или драмски) који се понавља.
Лакрдија: Груба комедија, фарса.
Лаци: (ит. lazzi) Комични гегови у Комедији дел арте.
Легато: (ит. legato) Везано извођење тонова.
Легитимно позориште: Драмско позориште без музике (стари термин).
Лексис: (грч. λέξις – говор, израз) Један од шест елемената трагедије код Аристотела: језичко изражавање, то јест избор и склоп речи и стиха којим је радња исказана.
Лектор: Стручњак за језик и говор у позоришту.
Лектура: Стручна провера и исправљање говорних, граматичких и акценатских грешака у драмском тексту и током проба са глумцима.
Ленеје: (грч. Λήναια) Атинска свечаност у част Диониса, која се одржавала зими (у месецу гамелиону, отприлике јануар–фебруар). На њој су се изводиле комедије, а касније и трагедије, поред великих (градских) Дионисија.
Лерштик: (нем. Lehrstück – поучни комад) Брехтов тип кратких политичко-дидактичких комада, намењених пре свега самим извођачима него публици, као вежба мишљења и деловања.
Летак: Рекламни папир (флајер).
Либрето: (ит. libretto) Текст опере.
Лигатура: Лук који спаја ноте.
Лик: Личност у драми.
Лирска драма: Драма наглашених емоција и поетичности.
Литургијска драма: Средњовековна драма настала из црквеног обреда.
Лични реквизит: Предмет (нпр. лепеза, џепни сат, штап) који глумац носи са собом и који му помаже у карактеризацији лика и извођењу сценских радњи.
Ложа: (фр. loge) Ограђен простор за седење у гледалишту.
Локација: Место на којем се одиграва драмска радња одређене сцене.
Лудус: (лат. ludus – игра) У старом Риму: јавне игре и сценске представе. У средњем веку: назив за религиозну драму.
Лук: Ознака за легато.
Луткарско позориште: Позориште са луткама.

Љ

Љубавник: Типски лик или фах глумца у позоришту (посебно у старијим комедијама и мелодрамама) чија је главна функција у заплету да буде заљубљен, да заводи или да буде предмет љубави. Често се деле на „првог љубавника” (хероја) и „наивног љубавника”.

М

Магично ако: Кључни термин у Систему Станиславског. Способност глумца да себе запита „Шта бих ја урадио АКО бих се нашао у ситуацији овог лика?”, чиме покреће стваралачку машту.
Мадригал: (ит. madrigale) Световна вокална музичка форма из доба ренесансе (16. век) за више гласова (4-6), која музички илуструје текст (обично љубавни). Претеча је опере.
Маестро: (ит. maestro – учитељ, мајстор) Почасна титула за истакнутог уметника, најчешће диригента, композитора или педагога.
Мајстор позорнице: Шеф сценских радника; особа задужена за све техничке промене декора на сцени током представе.
Мајстор светла: Стручно лице у позоришту које руководи сценском расветом током представе, реализујући концепт дизајнера светла или редитеља. Управља светлосним пултом (миксетом).
Мајстор тона: Стручно лице које руководи звуком током представе (пушта музику, ефекте, контролише микрофоне), реализујући концепт дизајнера тона.
Макета: (фр. maquette) Умањени тродимензионални модел сценографије који израђује сценограф како би редитељу и техничкој екипи представио изглед будућег декора.
Максима: (лат. maxima regula – највише правило) Кратка, сажета мисао или изрека која изражава неко опште правило понашања или моралну истину. Честа у класицистичкој драми.
Манир: (фр. manière – начин) Особеност стила, али у негативном контексту (маниризам) означава претерану употребу истих, шаблонских поступака у глуми или режији, без унутрашњег покрића.
Мансија: (лат. mansio – боравиште) Део средњовековне симултане позорнице; мала сценографска „кућица” или станица која представља одређено место (нпр. Рај, Пакао, Пилатова палата), испред које глумци играју.
Марионета: (фр. marionnette) Врста позоришне лутке којом се управља одозго, помоћу конаца или жица везаних за удове и главу (вагу). Једна од најзахтевнијих луткарских техника.
Марионетско позориште: Специјализовано луткарско позориште у којем се представе изводе искључиво уз помоћ марионета (нпр. чувено позориште у Салцбургу).
Маркетинг у позоришту: Скуп активности (истраживање публике, промоција, оглашавање) са циљем да се позоришни програм приближи публици и обезбеди посећеност.
Маркирање: 1. У глуми: извођење улоге на проби са мање енергије („пола снаге”), само назначујући покрете и емоције (нпр. због штедње гласа). 2. Маркирање декора: означавање на поду сцене где ће стајати сценографија.
Маска: 1. Предмет који прекрива лице (или део лица) глумца, мењајући му идентитет. Користи се од антике до данас. 2. Специфичан лик у Комедији дел арте (нпр. Арлекин је „маска”).
Маскерата: (ит. mascherata) Ренесансни дворски спектакл под маскама, са музиком и плесом (претеча маске у Енглеској).
Масовка: (Колоквијално) Сцена у представи или филму у којој учествује велики број људи (статиста, хора).
Матине: (фр. matinée – преподне) Позоришна представа која се игра пре подне или у поподневним часовима (за разлику од вечерње).
Машинство: Сценска техника и механизми који се користе за стварање сценских ефеката (нпр. дизање глумаца у ваздух, стварање таласа).
Медијски покровитељ: Медијска кућа (ТВ, новине, портал) која се обавезује да ће бесплатно или по повлашћеним условима рекламирати представу или фестивал.
Медли: (ен. medley) Потпури; музички комад састављен од низа познатих мелодија повезаних у целину.
Мелодија: (грч. melodia) Низ тонова различите висине и трајања који чине заокружену музичку мисао.
Мелодрама: (грч. melos – песма + drama) 1. Првобитно: драма са музичком пратњом. 2. Данас: жанр који карактеришу претеране емоције, црно-бели ликови, сензационални обрти и (обично) срећан крај.
Мелос: (грч. μέλος – песма, напев) Певани и музички део античке трагедије, пре свега хорске песме; код Аристотела један од шест њених елемената.
Менаџер: Особа задужена за пословну и организациону страну позоришта или продукције (управљање буџетом, уговорима, маркетингом).
Ментор: (По Одисејевом пријатељу Ментору) Искусан саветник, учитељ и водич млађем уметнику.
Мераћа проба: Техничка проба на којој се прецизно утврђују димензије и положај декора на сцени.
Метатеатар: Позориште које говори о самом себи; драмски поступак где представа скреће пажњу на то да је представа (глумци излазе из улога, коментаришу радњу, драма у драми). Пирандело је мајстор овога.
Метафора: (грч. μεταφορά – пренос) Фигура којом се једна ствар представља кроз другу на основу сличности. У позоришту и сценска метафора: слика, предмет или радња која у представи добија пренесено значење.
Метонимија: (грч. metonymia – замена имена) Стилска фигура где се појам замењује нечим што је с њим у вези (нпр. „круна” уместо „краљ”). У режији: коришћење дела да се представи целина.
Мецена: (По римљанину Мецени) Богати покровитељ уметности који финансијски помаже уметнике или институције.
Мизансцен: (фр. mise-en-scène – постављање на сцену) Просторни распоред и кретање глумаца на сцени у одређеном тренутку представе. Креира га редитељ.
Микрофонија: Појава непријатног, пиштавог звука која настаје када микрофон „ухвати” звук са звучника и створи повратну спрегу (фитбек).
Миксета: Уређај за мешање и регулисање више извора звука (тонска миксета) или светла (светлосни пулт).
Мим: (грч. mimos) 1. Античка кратка, реалистична и често вулгарна фарса. 2. Глумац у таквој представи (или пантомимичар).
Мимезис: (грч. μίμησις – подражавање) Аристотелов појам: уметност подражава људске радње. Драма то чини непосредним приказивањем, кроз лица која делују пред гледаоцима, а не приповедањем.
Мимика: Изражавање емоција и мисли покретима мишића лица. Важно средство глумачке игре.
Минијетира: Кратак музички или сценски комад малог обима.
Миракл: (лат. miraculum – чудо) Средњовековна религиозна драма која приказује живот и чуда светаца (или Богородице).
Миса: (лат. missa) Главна богослужбена служба у Католичкој цркви. Музички облик мисе (Кирие, Глориа, Кредо...) је био основа за развој многих музичких форми.
Мистерија: Средњовековна драма која приказује библијске догађаје (Стварање света, Потоп, Христово страдање). Изводиле су се у циклусима на градским трговима.
Мит: (грч. mythos – прича) Традиционална прича о боговима и херојима која објашњава свет и људску природу. Основа грчке трагедије.
Мјузикл: (ен. musical comedy) Популаран позоришни жанр настао у САД 20. века, који спаја говорни дијалог, песму, плес и музику у једну целину.
Мјузикхол: (ен. music-hall) Врста британског варијететског позоришта са песмом, игром и комичним тачкама.
Модерна драма: Драмско стваралаштво од краја 19. века (Ибзен) до данас, које карактерише напуштање класичних правила, психолошки реализам или експериментисање са формом.
Модернизам: Збирни назив за правце и стремљења с краја 19. и прве половине 20. века (симболизам, експресионизам, футуризам, надреализам и други) који раскидају с традицијом реалистичког приказивања и траже нове облике израза.
Модус: Назив за старе црквене лествице (дорски, фригијски...) пре успостављања дур-мол система.
Мол: (лат. mollis – мек) Један од два основна тонска рода у европској музици (уз дур). Карактерише га мала терца и често се доживљава као „тужан” или „озбиљан”.
Монодрама: Драмско дело написано за једног глумца (монолог) или представа коју изводи само један глумац.
Монолог: (грч. monos – један, logos – говор) Говор једног лица на сцени (када је сам или када га други не чују). Служи за изражавање унутрашњих мисли и осећања.
Монофонија: Једногласност; музичка фактура са само једном мелодијском линијом (нпр. грегоријански корал), без пратње.
Монтер: (фр. monteur) Сценски радник који склапа (монтира) декор на сцени.
Моралитет: Средњовековна поучна драма у којој су ликови персонификоване апстракције (нпр. Сваки човек, Добра дела, Грех) које се боре за људску душу.
Мордент: Музички украс који се састоји од брзе смене главног тона и његовог суседног (доњег или горњег) тона.
Мотет: Вишегласна хорска црквена композиција (а капела) са библијским текстом, популарна у ренесанси.
Мотив: 1. У драми: подстицај, разлог за деловање лика. 2. У музици: најмања музичка целина која има изражајно значење.
Мотивација: Разлози и побуде због којих лик делује. Основа је психолошки уверљиве радње, а глумачки се гради питањима шта лик жели и због чега то жели.
Музичка драма: Оперски облик (вагнеровски) у којем су музика и драма нераскидиво повезане, без поделе на арије и речитативе.
Музичка комедија: Лагани музичко-сценски жанр; претеча мјузикла.

Н

Надзадатак: У Систему Станиславског: главни, најопштији циљ улоге и целе представе, коме су подређени сви појединачни задаци и сва лица.
Надмарионета: (Über-marionette) Концепт Едварда Гордона Крега. Идеални глумац будућности који би, попут лутке, био потпуно под контролом уметника (редитеља), ослобођен ега и случајности.
Надреализам: (фр. surréalisme) Правац из 1920-их заснован на сну, подсвести и аутоматском писању (Бретонов манифест, 1924). Реч је први пут употребио Аполинер уз своју драму „Тирезијине дојке” (1917).
Наивка: Типска улога младе, неискусне и често добродушне девојке у комедијама и грађанским драмама (слично као ингењу).
Наратор: (лат. narrator) Приповедач. Лик у драми (или глас иза сцене) који публици прича делове радње, повезује сцене или коментарише догађаје.
Нарација: Приповедање; излагање догађаја речима. У епском позоришту нарација је важнија од „уживљавања” у радњу.
Народна драма: Сценска дела поникла из народне традиције, обичаја и фолклора (нпр. коледарске игре, вертеп).
Народно позориште: Институционално позориште које финансира држава са циљем неговања националне културе и језика. (Види: Национално позориште).
Народно позориште у Београду: Национално позориште Србије, основано 1868. уз подршку кнеза Михаила Обреновића. Зграда на Тргу републике отворена је 1869, а у репертоару су од почетка биле и домаће драме.
Насловна улога: Улога лика по којем драма носи име (нпр. Хамлет, Антигона, Госпођа министарка).
Натурализам: Уметнички правац с краја 19. века (Зола, Стриндберг) који тежи „научној” објективности. Приказује живот сирово, без улепшавања, наглашавајући утицај наслеђа и средине на човека („исечак из живота”).
Национализам (у музици): Музички правац 19. века у којем композитори користе елементе народног фолклора (мелодије, ритмове) да би изразили национални идентитет.
Национално позориште: Најважнија позоришна институција једне земље, чији је задатак очување националне драмске баштине и извођење најзначајнијих светских дела.
Невербално позориште: Врста позоришта (плес, пантомима, физички театар) која се не ослања на говор, већ на покрет, гест и слику.
Негативни јунак: Лик који се супротставља позитивним вредностима или протагонисти; зликовац.
Неинституционално позориште: Независне трупе и позоришта која нису на државном буџету.
Немезис: (грч. νέμεσις – праведно одмеравање) Богиња и начело сразмерне казне. У трагедији: пад јунака који је прекорачио меру (хибрис), услед чега се успоставља нарушена равнотежа.
Неоромантична драма: Драма с краја 19. века (Ростан, Метерлинк) која се, као реакција на натурализам, враћа поезији, сновима и идеалима.
Неума: (грч. pneuma – дах) Знак у средњовековној музичкој нотацији који је показивао кретање мелодије (приближно), пре него што су уведене линије.
Нијанса: (фр. nuance) Фина, једва приметна разлика у боји, тону или значењу. У глуми: суптилан прелаз у емоцији или изразу.
Но драма: Класично јапанско позориште (од 14. века). Високо стилизована, поетска драма са музиком, плесом и маскама, прожета будистичком филозофијом.
Нова комедија: Грчка комедија из 4. века п.н.е. (Менандар). Напушта политичку сатиру Старе комедије и бави се приватним, породичним темама и типским ликовима. Узор за римску комедију.
Ноктурно: (ит. notturno – ноћни) Музичка композиција (обично за клавир) сањивог, ноћног, меланхоличног карактера (Шопен).
Нона: Музички интервал (размак) између првог и деветог тона.
Нота: Графички знак за бележење тона (његове висине и трајања) у линијском систему.
Нумера: (лат. numerus – број) Заокружена тачка (песма, плес) у оквиру веће целине (опере, мјузикла, варијетеа).

Њ

Њујоршка школа: (ен. New York School) Неформална група авангардних уметника активна средином 20. века, чији је рад значајно утицао на развој експерименталног театра и хепенинга.

О

О.Р. (Opposite Prompt): Британски позоришни термин за страну сцене супротну суфлеру: десна страна из угла глумца, то јест лева страна из угла публике.
Ода: (грч. ode – песма) Свечана лирска песма узвишеног тона, посвећена некој значајној личности или идеји.
Одељење сценографа: Техничка служба у позоришту задужена за израду декора (столари, бравари, сликари).
Одеон: (грч. odeion) Античка покривена грађевина мања од театра, намењена музичким такмичењима и рецитовању.
Озбиљна комедија: (фр. comédie larmoyante – плачљива комедија) Жанр 18. века који меша комично са сентименталним и моралним поукама.
Октава: (лат. octavus – осми) Музички интервал који обухвата осам ступњева (размак између два тона истог имена, а различите висине).
Октавни прелом: Певачки или инструментални скок за октаву више или ниже.
Опера: (ит. opera – дело) Музичко-сценско дело у којем се драмска радња изражава певањем уз пратњу оркестра. Настала у Италији крајем 16. века.
Опера буфа: (ит. opera buffa) Италијанска комична опера са веселим заплетом и ликовима из свакодневног живота (нпр. „Севиљски берберин”).
Опера серија: (ит. opera seria) Озбиљна, „велика” опера барокног периода, са митолошким или историјским темама и херојским ликовима.
Оперета: (ит. operetta – мала опера) Лагано музичко-сценско дело забавног карактера са певањем, плесом и говорним дијалозима.
Оперска партитура: Нотни запис целе опере који садржи све деонице (певачке и оркестарске).
Опсис: (грч. opsis – виђење, призор) Аристотелов термин за визуелни аспект представе (сценографија, костим, спектакл). Сматрао га је најмање важним делом трагедије.
Опус: (лат. opus – дело) 1. Појединачно уметничко дело. 2. Целокупно стваралаштво једног уметника. 3. У музици: ознака за редослед композиторових дела (нпр. Оп. 10).
Ораторијум: Обимно вокално-инструментално дело за солисте, хор и оркестар, обично на религиозну тему, које се изводи концертно (без глуме и сцене).
Организатор представе: Особа која координира све практичне аспекте припреме и извођења представе (пробе, распореди, техничка подршка).
Организована посета: Групна посета позоришту (школе, фирме) уз попуст.
Органум: Најранији облик средњовековног вишегласја (9-13. век), заснован на грегоријанском коралу којем се додаје други глас.
Оргелпункт: (нем. Orgelpunkt) Лежећи тон (обично бас) у музици, преко којег се мењају хармоније.
Оркестар: 1. Већа група музичара која заједно свира на разним инструментима. 2. У античком позоришту: кружни простор (оркестра) где је боравио хор.
Оркестарска рупа: Удубљени простор између сцене и гледалишта у којем је смештен оркестар (у опери и балету), да не би заклањао поглед публици.
Оркестрација: Вештина распоређивања музичке идеје на инструменте оркестра.
Орнамент: Украс. У музици: кратак тонски украс (трилер, мордент) који обогаћује мелодију.
Орфеј: Митски грчки певач чија је песма кротила звери. Симбол моћи музике и уметности.
Орхестра: (грч. ὀρχήστρα – место за плес) У античком грчком позоришту: кружни простор између гледалишта и скене на коме су наступали хор и плесачи. Код Римљана полукружан простор испред позорнице, где су седели сенатори и угледни гости.
Отворена презентација: Јавно приказивање дела у настајању или промоција пројекта.
Откупна представа: Представа за коју једна фирма или организација откупи све карте (целу салу) за своје запослене или клијенте.
Оф Бродвеј: (ен. Off-Broadway) Позоришта у Њујорку која су мања и мање комерцијална од Бродвеја, често место за експерименталније драме.
Оф-оф Бродвеј: (ен. Off-Off-Broadway) Мала, алтернативна, авангардна позоришта у Њујорку (у подрумима, кафеима) са потпуном уметничком слободом.

П

П.С. (Prompt Side): Британски термин за страну сцене на којој је суфлер: лева страна из угла глумца, то јест десна страна из угла публике.
Палијата: (лат. fabula palliata – драма у грчком плашту) Римска комедија која је обрађивала грчке теме и ликове (Плаут, Теренције).
Пано: Део сценографије; чврста плоча или оквир пресвучен платном који се користи као зид или позадина.
Панорама: Сценска позадина која приказује широк поглед на пејзаж или град.
Панталоне: (ит. Pantalone) Стални лик (маска) Комедије дел арте; стари, шкрти, џангризави трговац из Венеције.
Пантомима: (грч. pantomimos – који све подражава) Уметност изражавања мисли и осећања искључиво покретом тела и мимиком, без речи.
Парабаза: (грч. parabasis – иступање) Кључни део Старе атичке комедије (Аристофан) где хор скида маске, иступа из радње и обраћа се директно публици у име песника (политичка критика).
Параскенион: (грч. paraskenion) Бочно крило зграде скене у античком позоришту.
Парнас: Планина у Грчкој, дом Муза. Симбол песништва и уметности.
Парод: (грч. parodos – улаз) 1. Бочни улаз у античку оркестру. 2. Прва, улазна песма хора у трагедији.
Пародија: (грч. parodia) Комично подражавање озбиљног дела или стила, са циљем исмевања (карикирањем).
Парте: (ит. parte) Улога или деоница у музичком делу.
Партер: (фр. parterre – на земљи) Доњи део гледалишта у позоришту, у равни са сценом (обично најскупља места).
Партија: Улога или музичка деоница једног извођача.
Партитура: (ит. partitura) Нотни запис музичког дела у којем су све деонице (инструмената и гласова) исписане једна испод друге, омогућавајући диригенту преглед целине.
Партнер: Глумац са којим се игра сцена; суиграч.
Пасија: (лат. passio – патња) 1. Музичко-сценско дело које приказује Христово страдање. 2. Снажна страст.
Пасторала: (лат. pastoralis – пастирски) Драмско или музичко дело које приказује идеализован живот пастира и нимфи у природи.
Патос: (грч. pathos – патња, страст) 1. Узвишено, страствено осећање бола или туге у уметности. 2. (Пежоративно) Лажна, претерана осећајност и преглумљивање.
Пауза: 1. Знак у музици за тишину. 2. Прекид између чинова у позоришту. 3. Драмска пауза: значајна тишина у говору глумца.
Певање: Уметност произвођења музичких тонова гласом.
Певач: Музички извођач који користи глас као инструмент.
Пејџент: (ен. Pageant) Покретна позорница на колима, коришћена у средњовековној Енглеској за извођење циклуса мистерија.
Пекиншка опера: Најпознатија форма кинеског традиционалног позоришта која спаја певање, дијалог, акробатику и борилачке вештине.
Периактои: (грч. periaktoi – окретне призме) Тростране призме на осовини које се помињу у античком позоришту; на свакој страни била је насликана друга позадина, па се окретањем мењао приказ места радње.
Перике: (Власуље) Део сценске маске.
Период: У музици: заокружена музичка мисао, обично од две реченице.
Перипетија: (грч. peripeteia – преокрет) Нагла и неочекивана промена тока радње у драми (обично из среће у несрећу у трагедији), која води ка расплету.
Персифлажа: (фр. persiflage) Фино исмевање, иронизирање.
Персонификација: Приказивање апстрактних појмова или предмета као људских бића (често у моралитетима).
Перформанс: (ен. performance) Савремени уметнички облик где је само извођење (акција уметника пред публиком) уметничко дело.
Пикардијска терца: Завршетак молске композиције дурским акордом (звучи светлије/срећније).
Пицикато: (ит. pizzicato) Начин свирања на гудачким инструментима трзањем жица прстима, уместо гудалом.
Плагијат: Крађа туђег ауторског дела и приказивање као свог.
Плакат: Велики штампани оглас за представу.
Платеа: (лат. platea – трг, отворени простор) У средњовековном позоришту: отворени простор испред или између мансија, на коме су се играле сцене, кретали глумци и често стајала публика.
Плачљива комедија: (фр. comédie larmoyante) Жанр 18. века, комедија која изазива сузе и сажаљење уместо смеха, са моралном поуком.
Плесно позориште: (нем. Tanztheater) Облик у коме се плес спаја с драмском радњом, говором и сликом. Најпознатије је дело Пине Бауш и њеног ансамбла у Вупертау.
Подест: (Практикабл) Уздигнута платформа на сцени.
Подијум: Узвишено место за наступ.
Подтекст: Неизговорена мисао, право значење или скривена намера која лежи испод изговореног драмског текста. Оно што лик заиста мисли и осећа док изговара реплику.
Поента: Главна мисао, закључак или врхунац шале.
Поетика: (грч. Περὶ ποιητικῆς) Аристотелов спис о песничкој уметности из 4. века пре н.е., најстарија сачувана теорија драме. Одређује трагедију као подражавање озбиљне и целовите радње, разликује њене делове (фабула, карактер, говор, мисао, песма, спектакл) и описује катарзу, перипетију и анагнорису.
Позитивни јунак: Лик који је носилац моралних вредности и са којим се публика поистовећује.
Позиционо светло: Слабо светло иза сцене које омогућава глумцима и техничарима да виде куда се крећу у мраку.
Позоришна дружина: Група глумаца која заједно припрема и изводи представе (често путујућа).
Позоришна компанија: Организована позоришна трупа, често са комерцијалним циљем.
Позоришна критика: Стручна анализа и вредновање позоришне представе објављена у медијима.
Позоришна музика: Музика компонована или изабрана наменски за драмску представу (сценска музика).
Позоришна представа: Уметнички чин извођења драмског дела пред публиком.
Позоришна продукција: Целокупан процес стварања представе, од идеје и финансирања до премијере.
Позоришна публика: Скуп гледалаца у позоришту; колективни прималац уметничког чина.
Позоришна режија: Уметност осмишљавања и вођења сценске реализације драмског текста.
Позоришна фотографија: Фотографисање представа за документацију и промоцију.
Позоришни ансамбл: Сви уметници једног позоришта.
Позоришни комад: Драмски текст написан за извођење.
Позоришни критичар: Особа која пише критике.
Позоришни модел: Начин организације и финансирања позоришта (нпр. репертоарски систем, бродвејски систем).
Позоришни плакат: Графичко решење за рекламу представе.
Позоришни фестивал: Смотра позоришних представа (нпр. БИТЕФ, Стеријино позорје).
Позориште: (грч. theatron – гледалиште) Уметност у којој глумци уживо изводе драмску радњу пред публиком. Такође, зграда у којој се то дешава.
Позориште апсурда: (Театар апсурда) Правац 20. века који приказује бесмисао људске егзистенције кроз нелогичне дијалоге и ситуације.
Позориште сенки: Врста позоришта где се анимацијом пљоснатих лутака иза осветљеног платна стварају покретне сенке које публика гледа.
Позорје: Стара српска реч за позориште или призор.
Позорница: Место где се игра представа; сцена.
Позорница на колима: Пејџент.
Појава: Мањи део драмске радње, обично одређен уласком или изласком неког лика.
Покретачки догађај: Догађај у експозицији или непосредно после ње који нарушава почетну равнотежу, поставља главно питање драме и покреће заплет. Од њега јунак више не може да остане у почетном стању.
Полиритмија: Истовремено звучање различитих ритмова.
Политичко позориште: Позориште које се бави политичким темама са циљем освешћивања публике и друштвене промене (Брехт, Пискатор).
Полифонија: (грч. polyphonia – многогласје) Врста вишегласја у којој су сви гласови (мелодијске линије) равноправни и самостални.
Полустепен: Најмањи размак између два тона у европској музици.
Помичне кулисе: Делови декора који се могу померати током представе.
Портал: Отвор сцене („сцена кутија”) који уоквирује сценску слику.
Портфолио: Збирка радова уметника којом се он представља.
Послератна драма: Драма настала после Другог светског рата, до око 1970: време егзистенцијализма и театра апсурда, али и друштвено ангажоване и психолошке драме. Код нас је повезана са оснивањем нових позоришта, нарочито Атељеа 212 у Београду.
Посрбе: Страни драмски комади који су у 19. веку превођени и адаптирани („посрбљени”) тако да се радња и имена ликова преместе у српску средину.
Постдрамско позориште: Појам који је увео Ханс-Тис Леман да опише савремено позориште (од 1970-их) у којем драмски текст више није централни елемент, већ је равноправан са сликом, звуком и покретом.
Постмодернизам: Правац друге половине 20. века који преиспитује „велике приче” и границу између високог и популарног, оригинала и цитата. У позоришту: цитат и пародија, мешање жанрова, метатеатар и подривање јединственог смисла.
Потпури: (фр. potpourri) Медли; музичка композиција састављена од делова популарних мелодија.
ПР (Public Relations): Односи са јавношћу; служба која брине о имиџу позоришта и комуникацији са медијима.
ПР план: Стратегија промоције.
ПР тим: Група људи задужена за односе са јавношћу.
Праизведба: Прво јавно извођење неког драмског дела икада (светска премијера).
Практикабл: Чврст, монтажни елемент сценографије (подест, платформа, степенице) по којем глумци могу да ходају.
Пралтрилер: Врста музичког украса.
Превод: Текст драме преведен са страног језика.
Преводилац: Особа која преводи драмски текст.
Предзнак: Знак у нотном писму (повисилица, снизилица) који мења висину тона.
Предигра: Кратак комад пре главне представе; увод.
Предложак: Текст или материјал на основу којег се прави представа (роман, бајка, сценарио).
Представа: Позоришни чин; резултат рада на постављању драме.
Представе кориснице: Бенефиц-представе (приход иде у одређену сврху или глумцу).
Предтакт: Ауфтакт; непотпуни такт на почетку.
Презентација: Представљање пројекта.
Премијера: (фр. première – прва) Прво званично јавно извођење нове позоришне представе.
Прес: (ен. Press) Штампа; новинари.
Прес клипинг: Архива исечака из новина о позоришту.
Пресек: Скица сценографије (бочни поглед).
Претпремијера: Јавно извођење представе пре званичне премијере (често за пријатеље и критику).
Призор: Сцена, слика у драми.
Приказ: Кратак опис или критика представе.
Приличност (Bienséance): (фр. bienséance – пристојност) Правило француског класицизма: на сцени се не приказује оно што вређа укус и добре обичаје, нарочито насиље и смрт. Такви догађаји се приповедају (на пример преко гласника), а не показују.
Прима: (лат. prima) Прва; интервал између два тона исте висине.
Примабалерина: Главна балетска играчица.
Примадона: (ит. prima donna – прва дама) Певачица која пева главне улоге у опери.
Проба: Процес увежбавања представе (читаћа, мизансценска, техничка, генерална).
Пробна сала: Просторија за вежбање.
Прогон: Проба на којој се представа игра у целини, без прекидања.
Програм представе: Књижица са информацијама о представи (подела, аутори, текст) која се купује у позоришту.
Програмска музика: Инструментална музика која описује неки ванмузички садржај (причу, слику).
Продукција: Организациони и финансијски процес стварања представе.
Продукцијски тим: Људи који воде продукцију.
Продуцент: Особа одговорна за финансијску и организациону страну пројекта.
Пројект: Планирани подухват (представа).
Пројекциони апарат: Пројектор.
Пројекционо платно: Бело платно за пројекције.
Пролазна врата: (Pass door) Врата која повезују гледалиште и бекстејџ.
Пролог: (грч. prologos – предговор) Уводни део драме; говор пре почетка радње који објашњава ситуацију.
Промоција: Рекламирање.
Пропадалиште: Део пода позорнице који се може спустити (помоћу лифта) да би глумци или декор „нестали” у подрум.
Просветитељство: Покрет 18. века који разуму даје првенство над традицијом и ауторитетом. Позориште схвата као школу морала и грађанских врлина, што доводи до грађанске драме и поучне комедије (Лесинг, Дидро, Волтер).
Проскенион: Антички назив за предњи део позорнице.
Проспект: Осликано платно у дну сцене (позадина).
Просценијум: (грч. proskenion) Део позорнице који се налази испред портала (рампе), најближе публици.
Протагонист: (грч. protagonistes – први борац) Главни лик у драми; носилац радње. Први глумац у античком позоришту.
Противник: Антагонист.
Протокол: Правила понашања; служба која брине о званицама.
Протоколна листа: Списак званица.
Прочеље: Предњи део (портал).
Психодрама: Терапеутски метод где пацијенти глуме своје проблеме.
Психолошка драма: Драма која се фокусира на унутрашњи живот и мотивацију ликова (реализам).
Публика: Гледаоци.
Пулпитум: Римска позорница.
Пулт: Сталак за ноте или командна табла (инспицијентски пулт, расветни пулт).
Пулчинела: (ит. Pulcinella) Маска Комедије дел арте из Напуља: слуга-горопад у белој широкој одећи и црној полумаски са кукастим носем. Од њега потиче енглески Панч (Punch).
Пуно светло: Максимална јачина расвете.
Путујуће позориште: Трупа која нема своју зграду већ путује од места до места.
Пучка драма: Народна, популарна драма једноставног садржаја.

Р

Радио-драма: Драмско дело писано или прилагођено искључиво за аудио извођење на радију, где се радња и атмосфера дочаравају гласовима, музиком и звучним ефектима.
Радно светло: (кол.) Систем за „обично” осветљавање сцене, независно постављен од уметничке расвете. Користи се током проба, постављања декора, чишћења и спремања сцене, када није потребна позоришна илузија.
Радња: Низ повезаних поступака и догађаја са заједничким циљем. У драматургији: развој догађаја у оквиру драмске приче (фабуле). У глуми: основна изражајна средства (говорна радња, физичка радња) којима лик нешто постиже.
Разрешилица: Знак у музичкој нотацији који негира (поништава) дејство претходне повисилице или снизилице, враћајући тон на његову природну висину.
Рампа: (фр. rampe – нагиб, ограда) Поз. линија расветних тела постављена на самом ивици позорнице (доле), и ниска преграда која те светиљке заклања од гледалаца. Фиг. „прећи рампу” значи сценским наступом „ући у гледалиште”, освојити публику.
Рапсод: (грч. rhapsodos – онај који сашива песме) Путујући народни певач у античкој Грчкој који је јавно рецитовао (певао) епске песме (Хомера), често држећи штап у руци.
Рапсодија: (грч. rhapsodia) 1. Песма коју је изводио рапсод; одељак из већег епа. 2. У музици: инструментална фантазија слободног облика, често инспирисана народним мелодијама (нпр. Листове Мађарске рапсодије).
Расплет: Завршни део драмске радње, након кулминације и перипетије. Тренутак када се сукоб коначно решава, судбине ликова се дефинишу и успоставља се нова равнотежа (било трагична или срећна).
Рачије кретање: (Рак-кретање) Композициони поступак у музици где се мелодијска линија изводи од краја ка почетку (ретроградно).
Реализам: Правац у књижевности и уметности 19. века који тежи веродостојном приказу савременог живота и друштва, обичних људи и узрочних веза међу догађајима. У драми: Ибзен и Чехов, а у српској Коста Трифковић и Бранислав Нушић.
Ревија: (фр. revue – преглед, смотра) 1. Врста забавног сценског дела, спектакл састављен од низа различитих тачака (песма, игра, скеч) без чврсте фабуле, често раскошно опремљен. 2. Серија сценских догађаја, смотра позоришних представа (фестивал ревијалног карактера).
Регионално позориште: Позориште које задовољава културне потребе одређене области (регије, покрајине), која га и финансира. Део је мреже децентрализације културе.
Регулатор: (нлат. regulator – уређивач) У позоришту: електронски уређај (на миксети) за прецизно подешавање јачине тона или интензитета светла.
Редитељ: (фр. régisseur – управник) Уметнички руководилац представе. Лице које тумачи драмски текст, даје концепцију (идеју), води пробе са глумцима и уједињује рад свих сарадника (сценографа, костимографа, композитора) у јединствено уметничко дело – представу. Као засебна уметничка функција појављује се тек крајем 19. века.
Редитељска књига: Примерак драмског текста у који редитељ током припреме и проба уписује све своје замисли: мизансцен (кретање), психолошке назнаке, паузе, светлосне и звучне знакове, сценографске скице.
Редитељска концепција: (лат. conceptio – замисао) Основни уметнички став и идеја водиља редитеља; начин на који он „чита” и тумачи комад и како жели да га представи публици.
Редитељско позориште: Врста позоришта (карактеристична за 20. век) где је ауторски печат редитеља доминантан, понекад и изнад самог драмског текста или глумца.
Режија: (фр. régie – управа) 1. Креативни процес стварања представе (или филма). 2. Укупност редитељских поступака и решења у једном делу.
Режисер: (фр. régisseur) Синоним за редитеља (чешће коришћен у филмској терминологији, док је у позоришту уобичајеније редитељ).
Резонер: (фр. raisonneur – онај који расуђује) Лик који у драми износи ауторов став или здраворазумску оцену догађаја, најчешће као мудар посматрач. Типичан је за драму с тезом.
Реквизита: (лат. requisitum – потреба) Сви предмети (осим фиксног декора и костима) који се користе у представи. Дели се на: ситну (наочаре, писмо, чаша), крупну (намештај), потрошну (храна, пиће, цигарете) и личну (делови костима попут штапа или лепезе).
Реквизитер: Сценски радник задужен за набавку, чување, одржавање и постављање реквизите на сцену пре и током представе.
Реклама: (лат. reclamare – одјекивати) Јавно оглашавање и препоручивање представе. У позоришту део маркетинга (плакати, трејлери, медијска гостовања).
Религиозна драма: (Црквена драма) Драме са верским темама, које за циљ имају чување и ширење религијског морала (нпр. средњовековне мистерије, миракли, језуитска драма).
Ремарка: Напомена писца у драмском тексту која није говор: упућује на место и време радње, кретање, гестове и начин казивања. Назива се и дидаскалија, или сценска упутства. Код Ибзена, Чехова и Шоа је обимна и књижевно обликована.
Ренесанса: Раздобље 15. и 16. века у Европи у коме се обнавља интересовање за антику и човека. У позоришту: обнова римске драме, прве зграде намењене позоришту (Театро Олимпико), перспективна сцена, а касније Шекспир и Марлоу у Енглеској.
Ренесансна трагедија: Драмски облик који се развио у периоду ренесансе (16. и 17. век), ослањајући се на античке (Сенека) и средњовековне узоре, али са новим фокусом на човека-појединца, његове страсти и слободну вољу (нпр. Шекспир).
Реостат: Електрични уређај за подешавање отпора струје; у позоришту се користио (пре димера) за постепено појачавање или смањивање јачине светла.
Реперкусија: 1. Одјек, последица. 2. У музици (фуга): редослед наступања гласова који доносе тему (имитација).
Репертоар: (фр. répertoire – списак, попис) 1. Списак свих представа које једно позориште има спремне за извођење у одређеном периоду. 2. Распоред играња (месечни, недељни). 3. Укупне улоге које неки уметник зна.
Репертоарска политика: Уметничка концепција и план позоришта који одређује које ће се представе (жанрови, аутори) постављати, у складу са мисијом позоришта и циљном публиком.
Репертоарско позориште: Позориште које на свом репертоару има више различитих представа које се смењују (из вечери у вече или циклусно), за разлику од позоришта које игра само једну представу док има публике („стађоне” систем).
Репетиција: (лат. repetitio – понављање) Проба; понављање и увежбавање делова (музичких или сценских) ради усавршавања.
Реплика: (лат. replica – одговор) 1. Текст који један лик изговара као одговор на говор другог лика. Основна јединица дијалога. 2. (У ликовној уметности) Ауторска копија дела.
Реприза: (фр. reprise – поновно узимање) 1. У позоришту: свако извођење представе након премијере. 2. У музици (сонатни облик): трећи део става у којем се понављају теме из експозиције.
Респонзоријално певање: Начин певања (у цркви) где солиста (свештеник) пева део, а хор (или народ) му одговара (респондира).
Реторика: (грч. rhetorike) Вештина беседништва; уметност убедљивог и лепог говора. У позоришту важна за класичне комаде.
Рефлекија: Размишљање, дубоко сагледавање неке идеје или осећања. Често се изражава кроз монолог.
Рефлектор: Светлосно тело са усмереним снопом светлости које се користи на сцени за осветљавање глумаца, декора или стварање ефеката.
Рефрен: (фр. refrain) Део песме (стих или строфа) који се у правилним размацима понавља. У позоришту: понављање неке радње или реплике ради комичног или драмског ефекта.
Рецитал: Концертни наступ једног солисте (или мање групе), посвећен музици или поезији (нпр. вече поезије).
Рецитовање: Уметничко казивање књижевног текста (поезије) пред публиком, уз наглашавање ритма, интонације и значења.
Речитатив: (ит. recitativo) Врста „говорећег певања” у опери, кантати или ораторијуму. Мелодија је подређена ритму и акцентима говора, служи за ношење радње и дијалога (између арија).
Ривал: (лат. rivalis – супарник) Супарник, такмац. У драми често антагонист.
Рикванд: (нем. Rückwand – задњи зид) Задња завеса или зид сценографије (проспект); позадина сцене.
Ритам: (грч. rhythmos – тактомер) 1. Правилно смењивање наглашених и ненаглашених елемената (у музици: тезе и арзе). 2. У драми: динамика одвијања радње, смењивање напетих и мирних сцена, брзина говора.
Ритенуто: (ит. ritenuto – задржано) Музичка ознака за постепено успоравање темпа (слично као rallentando).
Ритуал: (лат. rituale – обред) Скуп утврђених, симболичких радњи које се изводе по одређеном реду (верском, друштвеном). Позориште има корене у ритуалу.
Ритуални театар: Врста позоришта (Арто, Гротовски) која се враћа изворима (обреду), тежећи да код публике изазове снажно, скоро религиозно или трансно искуство, уместо интелектуалног праћења приче.
Ричеркар: (ит. ricercare – истраживати) Инструментални музички облик из доба ренесансе и раног барока (претеча фуге).
Рол бар: (ен. roll bar) 1. Метална цев око сцене за качење опреме. 2. Дрвена шипка (штангла) у балетској сали за вежбање.
Рола: (нем. Rolle – свитак, улога) Улога у позоришном комаду. (Потиче од свитка папира на коме је некад био исписан текст улоге).
Ролваген: (нем. Rollwagen – колица) Ниска платформа на точковима на којој стоји део сценографије. Омогућава брзу промену декора (гурањем на сцену и са ње).
Романтизам: Уметнички правац (крај 18. и прва половина 19. века) који истиче осећања, машту, индивидуализам, бунт против правила и љубав према природи и прошлости.
Романтична драма: Драма настала у романтизму (Иго, Шилер). Одбацује класицистичка правила (три јединства), меша комично и трагично, и бави се снажним страстима, историјом и побуњеним јунаком.
Рондо: (фр. rondeau – круг) Музички облик (често последњи став сонате) у којем се главна тема (рефрен) више пута враћа, смењујући се са новим епизодама (А-Б-А-Ц-А...).
Ротација: (лат. rotatio – окретање) Окретна бина. Механизам који омогућава да се део позорнице (круг) окреће. Омогућава брзе промене декора (један сет је напред, други се спрема позади) и динамичне ефекте.
Роштиљ (за расвету): (кол.) Метална решеткаста конструкција високо изнад сцене („цугови”), на коју се каче рефлектори и друга висећа опрема.
Рубато: (ит. rubato – украдено) Tempo rubato. Музички израз за слободан темпо, где извођач по свом осећају мало убрзава или успорава, „крадући” време од једне ноте за другу, ради изражајности.
Рушење сцене: (кол.) Демонтажа и уклањање сценографије (декора) са бине након завршетка представе.

С

Савремена драма: Драма која настаје у нашем времену и бави се актуелним темама и проблемима савременог човека. У историји драме најновија епоха (од око 1970. до данас), у којој се преплићу реалистичке, ауторске и постдрамске форме.
Садржај: Оно о чему дело говори (тема, фабула, идеја), за разлику од форме (начина на који је то уобличено).
Салон: 1. Просторија за пријеме. 2. У позоришту: Глумачки салон (соба за одмор глумаца иза сцене). 3. Салонска комедија: врста драме која се одвија у ентеријеру високе класе.
Сатира: (лат. satira – мешавина) Књижевно дело (драма) које на духовит, али оштар и подсмешљив начин критикује и осуђује људске мане, друштвене појаве или политику.
Сатирична комедија: Врста комедије чији је главни циљ друштвена критика кроз исмевање (нпр. Нушић, Гогољ).
Сатирска игра: (грч. satyrikon drama) Врста веселе, „разблудне” игре у старој Грчкој, која се изводила као четврти део (након три трагедије) на Дионисијама. Хор су чинили сатири (пола људи, пола јарци), а садржај је био пародија митова.
Светлосни парк: Укупан скуп расветних тела (рефлектора, димера, пултова) којима располаже једно позориште.
Светлосни пулт: Миксета за светло; уређај којим се управља свим рефлекторима током представе.
Свечана ложа: Централна, најбоље позиционирана и опремљена ложа у позоришту, намењена владару, високим званичницима или почасним гостима.
Свита: (фр. suite – низ) 1. Музички облик (барок) састављен од низа плесних ставова (алеманда, курант, сарабанда, жига). 2. Скуп пратилаца владара на сцени.
Сезона: (фр. saison – годишње доба) Период у којем позориште редовно ради и приказује представе (код нас обично од јесени до лета, нпр. септембар-јун).
Секвенца: 1. У музици: понављање једног мотива на различитим висинама (секвенцирање). 2. У филму/позоришту: заокружен низ сцена који чини једну наративну целину.
Секста: (лат. sexta – шеста) Музички интервал (размак) између првог и шестог тона.
Секунда: (лат. secunda – друга) Музички интервал (размак) између два суседна тона (првог и другог).
Селектор: Стручно лице које бира представе за учешће на позоришном фестивалу, у складу са концептом фестивала.
Сензибилитет: (лат. sensibilitas – осетљивост) Појачана чулна и емотивна осетљивост; способност уметника да перципира и изрази танане нијансе.
Сентиментализам: Правац у уметности друге половине 18. века који у први план ставља осећајност, саосећање и врлину обичног човека. У позоришту се огледа у сентименталној драми и плачљивој комедији.
Сентиментална драма: Врста драме (18. век) која наглашава врлину, изазива нежна осећања, сажаљење и сузе код публике, често са срећним крајем.
Сепаратни простор: (ен. Area separation) Део сцене визуелно или светлосно издвојен за посебну радњу.
Септима: (лат. septima – седма) Музички интервал (размак) између првог и седмог тона.
Сиже: (фр. sujet – предмет) Кратак садржај, предмет радње; конкретан след догађаја у делу (за разлику од фабуле која је хронолошки след).
Силабичност: Начин певања где на један слог текста долази само једна нота (супротно од мелизматичног певања).
Симбол: (грч. σύμβολον – знак) Предмет, слика или радња која упућује на шире значење од свог дословног. У драми може бити предмет (вишњик код Чехова), простор или понављани покрет.
Симболизам: Уметнички правац с краја 19. века (у позоришту: Метерлинк). Одбацује реализам и натурализам. Не приказује спољашњу стварност, већ сугерише унутрашња стања, снове, мистерију и „неизрециво” помоћу симбола, атмосфере, тишине и светлости.
Симболистички театар: Позориште које тежи да изазове расположење и снове, користећи статичну глуму, поетичан говор и апстрактну сценографију.
Симултана позорница: Врста средњовековне позорнице где су сва места радње (мансије) постављена једно поред другог и видљива истовремено (нпр. Рај, Земља, Пакао). Глумци прелазе од једног до другог.
Симфонија: (грч. symphonia – сазвучје) Обимна инструментална композиција за симфонијски оркестар, обично у четири става (сонатни циклус).
Симфонијска поема: Оркестарско дело у једном ставу, програмског карактера (инспирисано причом, сликом, песмом).
Синкопа: (грч. synkope – скраћење) Ритмичка фигура у музици која настаје када се нагласак помери са тешког (наглашеног) дела такта на лаки (ненаглашени), стварајући ефекат изненађења и покрета.
Синопсис: (грч. synopsis – преглед) Сажетак, нацрт, кратак преглед садржаја драме, филма или сценарија.
Сиромашно позориште: (Poor Theatre) Концепт Јержија Гротовског. Позориште које се одриче свега сувишног (богатог декора, костима, светлосних ефеката, шминке) и своди се на суштину: однос између глумца и гледаоца.
Систем (Станиславског): Глумачки метод који је развио К. С. Станиславски. Заснива се на психолошком реализму, „емоционалном памћењу”, „магичном ако” и „проживљавању” улоге, а не само „представљању”. Темељ модерне глуме.
Ситуација: Драмска ситуација: скуп околности у којима се ликови налазе у одређеном тренутку, њихови међусобни односи и сукоби интереса.
Скена: (грч. skene – шатор, сеница) У античком позоришту: првобитно дрвена барака иза оркестре за пресвлачење глумаца. Касније, камена грађевина која служи као позадина (двор, храм) и резонатор звука.
Скена фронс (Scaenae frons): (лат. – чело сцене) Монументална, богато украшена камена фасада са стубовима и статуама која је служила као стална позадина (скена) у римском позоришту.
Скерцо: (ит. scherzo – шала) Живахан, весео музички став (обично трећи у симфонији или сонати), у брзом темпу.
Скеч: (ен. sketch – скица) Кратка, једноставна комична сцена или игра, често са неочекиваним обртом на крају (у кабареу, варијетеу).
Скомрах: Средњовековни руски путујући глумац, забављач, музичар и играч (еквивалент жонглеру на западу).
Скретница: У музици: ванакордски тон који скреће за степен навише или наниже од главног тона и враћа се на њега.
Слапстик: (ен. slapstick) Врста изузетно физичке комедије која се ослања на пренаглашене, често насилне али забавно-безопасне гегове (падови, јурњаве), популарна у немом филму.
Сленг: (ен. slang) Жаргон; говор одређене друштвеве групе. У драми служи за карактеризацију ликова.
Слика: Позоришни термин за мањи део чина, често означен променом места радње (декора) или замрачењем.
Сликарска радионица: (Сликарница) Простор у позоришту где се осликавају кулисе и делови сценографије.
Смотра: Фестивал или ревија позоришних представа, често аматерских, без строгог такмичарског карактера.
Снизилица: (б – be) Музички предзнак који снижава тон за полустепен.
Солилоквиј: (лат. solus – сам, loqui – говорити) Говор лика сам са собом пред публиком, којим се откривају његове мисли, дилеме и намере. Најпознатији примери су Хамлетови монолози.
Солиста: (ит. solo – сам) Уметник (певач, играч, музичар) који изводи самосталну деоницу или главну улогу, издвојен од ансамбла.
Солмизација: Систем именовања тонова слоговима (до, ре, ми, фа, сол, ла, си) ради лакшег певања и учења.
Соло: Извођење које врши један уметник (или деоница за једног).
Соло песма: Музичка композиција за један глас уз пратњу инструмента (најчешће клавира).
Солфеђо: (ит. solfeggio) Музичка дисциплина која се бави обуком слуха и ритма, певањем нота по именима.
Соната: (ит. sonare – свирати) Значајан инструментални музички облик (за један или два инструмента) који се састоји од три или четири става (брз-лаган-брз).
Сонатни облик: Музичка форма (обично први став сонате или симфоније) која се састоји од три дела: експозиције (излагање тема), развојног дела и репризе.
Сонг: (ен. song – песма) Песма уметнута у драмску радњу (карактеристично за Брехтов епски театар), која често коментарише радњу.
Сопран: (ит. soprano – горњи) Највиши женски (или дечији) глас. Опсег од ц1 до а2 (или више).
Состенуто: (ит. sostenuto – суздржано) Музичка ознака за извођење: суздржано, развучено, спорије.
Сотија: (фр. sotie, од sot – луда) Француска средњовековна сатирична фарса у којој су ликови (обучени као луде) слободно критиковали друштво и власт.
Социологија позоришта: Научна дисциплина која проучава позориште као друштвену појаву, однос позоришта и публике, и друштвене услове настанка дела.
Спарагмос: (грч. sparagmos – комадање) Ритуално комадање жртве (животиње или човека) у дионизијском култу. Мотив у „Баханткињама”.
Спектакл: (лат. spectaculum – призор) 1. Представа у целини. 2. Велика, раскошна представа са много учесника, богатим декором и ефектима, која импресионира гледаоца.
Спонзор: (лат. spondere – обећати) Лице или фирма која финансијски помаже позориште или представу, обично у замену за рекламу.
Спот: 1. Рефлектор који прати глумца („фал”). 2. Кратак рекламни видео за представу.
Средњовековно позориште: Позориште у Европи између 5. и 15. века. Обухвата литургијске драме, мистерије, миракле, моралитете и световне фарсе. Развијало се од цркве ка тргу.
Српско народно позориште: Најстарије професионално позориште код Срба, основано 1861. у Новом Саду на иницијативу Јована Ђорђевића. Од почетка је важно средиште позоришног живота у Војводини.
Став: Заокружен део већег цикличког музичког дела (симфоније, сонате).
Стађоне: (ит. stagione – сезона) Систем рада позоришта где се једна представа игра у блоку (свако вече) док има публике, па се онда скида и поставља нова (супротно репертоарском систему).
Стакато: (ит. staccato – одвојено) Врста артикулације у музици; кратко, одсечно, испрекидано извођење тонова.
Стар: (ен. Star – звезда) Звезда; веома популаран глумац који привлачи публику самим својим именом.
Стар систем: Комерцијални принцип (Холивуд, Бродвеј) где се пројекти граде и продају на основу имена главних звезда.
Стара комедија: Грчка комедија 5. века п.н.е. (Аристофан). Карактерише је оштра политичка сатира, фантастични заплети, парабаза (обраћање публици) и слободан језик.
Стасимон: (грч. stasimon – стајаћа песма) Хорска песма у грчкој трагедији коју хор пева док стоји у оркестри, између еписодија.
Статив: Троножац или постоље за рефлектор или камеру.
Статиста: Лице које на сцени (или филму) нема текста, већ само попуњава простор (маса, пролазник, војник).
Статут позоришта: Највиши правни акт који регулише организацију и рад позоришта.
Стваралачки процес: Пут од идеје до премијере; рад на представи.
Степен: Размак између два тона за два полустепена (цео степен).
Стеријино позорје: Најстарији фестивал домаће драме и позоришта у Србији, који се од 1956. одржава у Новом Саду. Назван је по Јовану Стерији Поповићу и везан је за Стеријине награде.
Стил: (лат. stilus – писаљка) Начин изражавања карактеристичан за епоху, писца или представу.
Стилизација: Уметнички поступак поједностављивања или наглашавања одређених особина ради постизања стила, удаљавање од натуралистичког копирања стварности.
Стих: Ред у песми; ритмички организован говор. Многе класичне драме су писане у стиху.
Стихомитија: (грч. στίχος – стих, μῦθος – говор) Брза измена реплика у којој сваки лик говори по један стих. У грчкој трагедији њоме се води оштар сукоб двају лица, нарочито у сценама агона.
Строфично певање: Песма у којој се иста мелодија понавља за сваку строфу текста.
Структура: Начин на који су делови драме или представе повезани у целину.
Стручни жири: Комисија састављена од стручњака која оцењује представе на фестивалу.
Субдоминанта: Четврти ступањ у музичкој лествици.
Субрета: (фр. soubrette – собарица) Типски лик лукаве, веселе и кокетне собарице у комедијама и операма (нпр. Сузана у „Фигаровој женидби”).
Суви лед: Замрзнути угљен-диоксид који се користи за прављење ниске магле на сцени.
Судбина (мојра): (грч. μοῖρα – део, одмерени удео) У античком схватању света: неумитан ред који одређује човеково место и век, и који ни богови не могу сасвим да мимоиђу. У трагедији покреће и разрешава радњу, а јунак се њој супротставља својом одлуком.
Суфита: (ит. soffitto – плафон) Горња кратка завеса (бордура) која виси изнад сцене и сакрива расвету и цугове од публике.
Суфлер: (фр. souffleur – шаптач) Особа која тихим гласом дошаптава текст глумцима ако забораве (из „суфлерске шкољке” или са стране).
Сцена: (грч. skene) 1. Позорница. 2. Део чина (призор, појава). 3. Место радње.
Сцена кутија: (Picture-frame stage) Традиционална италијанска позорница затворена са три стране, коју публика гледа кроз „четврти зид” (портал), као слику у раму.
Сценарио: 1. Текст за филм. 2. Скица радње за Commedia dell'arte или балет. 3. План догађаја.
Сценариста: Писац сценарија.
Сценограф: (грч. skenographos) Уметник који осмишљава и дизајнира изглед сцене (декор).
Сценографија: Уметност обликовања сценског простора; визуелни идентитет простора представе.
Сценографска радионица: Место где се прави декор.
Сценографска скица: Цртеж будућег изгледа сцене.
Сценска делатност: Све што се тиче рада на сцени.
Сценска музика: Музика која прати драмску радњу (уводна, међучинска, подлога за дијалог).
Сценска опрема: Техничка средства (декор, реквизита, светло).
Сценска радња: Све што се дешава на сцени; видљива реализација драмске радње.
Сценска расвета: Уметничко коришћење светла за стварање видљивости, атмосфере и фокуса.
Сценска слика: Визуелни изглед представе у одређеном тренутку (композиција глумаца, декора и светла).
Сценска шминка: Посебна шминка која истиче лице глумца под јаким светлима и мења га у складу са ликом.
Сценски говор: Посебна дисциплина у оквиру глумачке уметности која се бави техником дисања, правилима ортоепије, дикцијом и изражајношћу говора на сцени.
Сценски менаџер: (Stage Manager) Особа која води представу, пандан инспицијенту (у англосаксонском систему има шира овлашћења).
Сценски мост: (Шнирбоден) Метална галерија високо изнад сцене за руковање цуговима.
Сценски покрет: Начин на који се глумци крећу; посебан предмет на академијама.
Сценски простор: Место игре.
Сценски сликари: Уметници који осликавају кулисе.
Сценски тег: Тег који држи декор или служи за балансирање цугова.

Т

Табло: (фр. tableau vivant – жива слика) Сценски тренутак када сви глумци застану и „замрзну” се у покрету, стварајући статичну слику која визуелно наглашава емоцију или поенту.
Такт: 1. У музици: најмања метричка јединица, део између две тактице. 2. У глуми: осећај за меру и ритмичност.
Таленат: (грч. talanton – новчана јединица, дар) Природна надареност, способност за уметничко стварање.
Талија: (грч. Thalia) Грчка муза комедије и идиличне поезије. Симбол позоришта („Талијин храм”).
Тантијема: (фр. tantième) Проценат од прихода који припада аутору (ауторска права).
ТВ мониторинг: Систем екрана којим инспицијент и техничари прате дешавања на сцени из „бекстејџа”.
Театар: (грч. theatron) Позориште.
Театар апсурда: Врста авангардне драме 50-их година 20. века (Бекет, Јонеско, Пинтер) која приказује људску егзистенцију као бесмислену и нелогичну.
Театар прекорачења: Ауторски редитељски концепт Тадије Милетића. Позориште које брише границе између сцене и живота, урањајући публику у снажно сензорно, визуелно и звучно искуство кроз потпуно ангажоване извођаче и дубоке егзистенцијалне теме.
Театар суровости: (Theater of Cruelty) Концепт Антонена Артоа. Позориште које треба да шокира гледаоца, нападајући његова чула звуком и сликом, како би ослободило његову подсвест (као ритуал).
Театар угњетених: Метод бразилског редитеља Аугуста Боала из 1970-их у коме гледаоци постају „глумогледаоци” и сценским радом траже решења за друштвене проблеме. Обухвата форум-театар и невидљиво позориште.
Театралност: Особина онога што је позоришно, наглашено, ефектно. У животу: неприродно, глумљено понашање.
Театро Олимпико: (ит. Teatro Olimpico) Ренесансно затворено позориште у Виченци, започето по пројекту Андреа Паладија, а довршено 1585. под руководством Винћенца Скамоција. Позната је његова трајна перспективна сценографија „седам улица Тебе”.
Театролог: Стручњак који проучава позориште.
Театрологија: Наука о позоришту (историја, теорија, критика).
Театрон: (грч. theatron – место за гледање) Гледалиште у античком грчком позоришту.
Теза: (грч. thesis – поставка) Став или идеја коју писац жели да докаже у „драми с тезом”.
Тезга: (кол.) Комерцијални наступ уметника мимо матичног позоришта, ради зараде.
Текст: Писани предложак представе.
Телевизијска драма: Драма писана и снимљена за телевизију.
Тема: 1. У књижевности: предмет обраде, оно о чему дело говори. 2. У музици: основна музичка мисао која се разрађује.
Темпо: (ит. tempo – време) Брзина извођења музичког дела или говора на сцени (брзо, споро, умерено).
Тензија: (лат. tensio – напетост) Драмска напетост, ишчекивање исхода сукоба.
Тенор: (лат. tenere – држати) Високи мушки глас (опсега од ц до а1/ц2). Често носилац главне улоге у опери.
Терца: (лат. tertia – трећа) Музички интервал између првог и трећег тона (велика или мала).
Теспис: (грч. Thespis) Први познати глумац и драмски песник (6. век п.н.е.). Издвојио се из хора и започео дијалог, чиме је створио трагедију.
Тесписова кола: Кола на којима је, према предању, Теспис путовао и изводио представе. Симбол путујућег позоришта.
Тетралогија: (грч. tetra – четири) Скуп од четири повезана драмска дела. У антици: три трагедије и једна сатирска игра.
Тетрахорд: Низ од четири тона у оквиру кварте. Основа грчких лествица.
Техника драме: Правила и вештина писања драмског дела.
Техничка листа: (Рајдер) Списак све техничке опреме потребне за представу.
Техничка проба: Проба посвећена усклађивању техничких елемената (светла, декора, звука), често без глумаца или са прекидима.
Техничка продукција: Сектор задужен за техничку реализацију.
Технички директор: Руководилац техничког сектора.
Технички сектор: Служба која обухвата сценску технику, расвету, тон, радионице.
Тим: Екипа.
Тимела: (грч. θυμέλη – жртвеник) Олтар посвећен Дионису у античком позоришту, у орхестри или уз њу; хор је своје песме и кретања изводио око њега, што сведочи о култном пореклу трагедије.
Тимски рад: Сарадња свих учесника у стварању представе; суштина позоришта.
Тип: (грч. typos – отисак) Лик који представља опште особине неке групе или класе, без индивидуалне психолошке дубине (нпр. тип тврдице, хвалисавца).
Тирада: (фр. tirade) Дугачак, патетичан говор у једном даху.
Титл апарат: Уређај за емитовање превода.
Тлоцрт: Основа (цртеж) сцене или гледалишта из птичје перспективе.
Токата: (ит. toccare – дирати) Виртуозна композиција за инструменте са диркама (клавир, оргуље), слободне форме.
Тон: Звук који има одређену висину, јачину, боју и трајање.
Тон мајстор: Особа која управља звуком.
Тоналитет: Организација музике око једног главног тона (тонике).
Тоника: Први и основни ступањ у лествици; центар тоналитета.
Тонски пулт: Миксета за звук.
Тотално позориште: Концепт (нпр. Пискатор, Гропијус) позоришта које користи сва расположива техничка и уметничка средства да обухвати публику и увуче је у догађај.
Травеситја: (ит. travestire – преобући) 1. Прерушавање (мушкарац глуми жену и обрнуто). 2. Комична обрада озбиљне теме (пародија).
Трагед: Писац трагедија или глумац у трагедији.
Трагедија: (грч. tragodia – песма јарца) Озбиљна драмска врста која приказује сукоб јунака са надмоћним силама (судбина, богови, закон), његову патњу и неизбежан пад (смрт), изазивајући код публике катарзу.
Трагикомедија: Драмски жанр који меша елементе трагедије (опасност, озбиљност) и комедије (хумор, срећан крај).
Трагичар: Глумац који тумачи трагичне улоге.
Транскрипција: 1. Прерада музичког дела за други инструмент. 2. Записивање (нотирање) музике.
Транспозиција: Пребацивање мелодије из једног тоналитета у други.
Транспортер: Радник који преноси декор.
Трансформација: (лат. transformatio – преображај) Глумачка вештина претварања у други лик (физички и психолошки).
Трема: (грч. tremo – дрхтим) Страх и узбуђење пред јавни наступ.
Три де (3D): Тродимензионално; у позоришту се односи на сценографију или пројекције.
Три јединства: Класицистичка правила (погрешно приписана Аристотелу): јединство радње, места (један простор) и времена (један дан).
Тријумф: Свечана поворка; велики успех.
Трилер: 1. (ен. thriller) Напето дело (кримић). 2. (ит. trillo) Музички украс (брзо смењивање два суседна тона).
Трилогија: Три уметничка дела која чине целину (нпр. Есхилова „Орестија”).
Тритагонист: Трећи глумац у грчкој трагедији (увео га Софокле).
Тритонус: Музички интервал од три цела степена (прекомерна кварта), познат као „ђаво у музици” (diabolus in musica) због своје дисонантности.
Троја врата: Три отвора на античкој скени (средња за краљеве, бочна за госте).
Троп: (грч. τρόπος – окрет, начин) У средњовековној цркви: музичко-текстуално проширење литургијског напева. Из тропа за Васкрс развила се најстарија западноевропска литургијска драма.
Трубадури: (фр. troubadours – проналазачи) Средњовековни песници-музичари у јужној Француској који су певали о витешкој љубави.
Трувери: (фр. trouvères) Средњовековни песници-музичари у северној Француској.
Трупа: (фр. troupe) Стална група глумаца (позоришна дружина).
Тупе: (фр. toupet) Уметак за косу (мала перика).
Турнеја: (фр. tournée) Путовање позоришта ради извођења представа у више места.

Ћ

Ћелава певачица: Амблематско дело театра апсурда аутора Ежена Јонеска, које кроз потпуно разбијање језика и логике приказује немогућност комуникације у савременом друштву.
Ћутање: Значајно драмско средство, често важније од изговорених речи, којим се изражава тензија, унутрашњи сукоб или немоћ лика (нпр. у Чеховљевим драмама).

У

Увертира: (фр. ouverture – отварање) Оркестарски увод у оперу, балет или драмско дело.
Уговор о ангажовању: Правни акт о запослењу уметника (за сезону, пројекат или стално).
Узмах: Покрет диригента нагоре пре почетка; ауфтакт.
Украс: (Орнамент) У музици: тонови који украшавају главну мелодију.
Укус: Естетско мерило; способност просуђивања лепог.
Улазница: Карта за представу.
Улично позориште: Представе које се изводе на улицама, трговима и у другим јавним просторима, ван зграде позоришта, најчешће за случајну публику и без наплате.
Уметник: Креативни стваралац.
Уметнички доживљај: Емотивни и интелектуални утисак дела на публику.
Уметнички сектор: Део позоришта који чине ансамбли (Драма, Опера, Балет).
Уметничко веће: Саветодавно тело позоришта.
Унисоно: (ит. unisono – једном звуком) Извођење исте мелодије од стране више извођача (једногласно).
Унутрашњи монолог: Приказивање тока мисли и осећања лика, у прози као слободан ток свести, а у драми као мисли изговорене наглас или гласом „изван” радње, на пример у „Чудном интерлудијуму” Јуџина О’Нила.
Управа позоришта: Менаџмент.
Управни одбор: Тело које контролише рад позоришта.
Управник: Главни руководилац позоришта (интендант).
Упризорење: Постављање на сцену; инсценација.
Ускакање: Хитна замена глумца у улози (без много проба).
Учена комедија: (Commedia erudita) Ренесансна комедија по античком узору.

Ф

Фабула: (лат. fabula – прича) Садржај, прича књижевног дела.
Фалсет: (ит. falsetto) Лажни глас; највиши регистар мушког гласа.
Фалш: (нем. falsch – погрешан) Погрешна интонација или неискрена глума.
Фарса: (фр. farce – надев) Груба комедија заснована на физичком хумору и претеривању.
Фау-ефекат: (нем. Verfremdungseffekt – V-ефекат) Ефекат зачудности (Брехт).
Фах: (нем. Fach – преграда, струка) Ужа специјалност глумца (нпр. комичар, наивка).
Ферзенк: Пропадалиште на сцени.
Фестивал: (лат. festum – празник) Смотра позоришних представа.
Фигура: 1. Облик, појава (плесна фигура). 2. Музички украс или мотив.
Физичко позориште: Правац у извођачкој уметности у којем је примарно средство изражавања физички покрет и тело глумца, док су говор и текст у другом плану или потпуно одсутни.
Фиксна идеја: (фр. idée fixe) Музичка тема која се стално понавља (Берлиоз).
Филхармонија: Велики симфонијски оркестар.
Финале: (лат. finale) Завршетак музичког дела, чина или представе.
Финалис: Завршни тон у старим црквеним лествицама (модусима).
Финеса: (фр. finesse) Истанчаност, префињени детаљ у извођењу.
Финска метода: Систем записивања нота где је финалис г1.
Фитбек: (ен. feedback) Повратна реакција (публике); микрофонија.
Флешбек: (ен. flashback) Нагло враћање радње у прошлост.
Фоаје: (фр. foyer – огњиште) Хол позоришта за публику.
Фобос: (грч. phobos) Страх (у трагедији).
Фог машина: Машина за маглу.
Фонд: Новчана средства или резерве (фундус).
Фондација: Задужбина за подршку уметности.
Форма: Облик уметничког дела (насупрот садржају).
Формализам: Претерано инсистирање на форми.
Форшпил: (нем. Vorspiel) 1. Предигра. 2. Редитељско показивање глумцу.
Фрагмент: Одломак.
Фраза: Музичка или говорна мисао изречена у једном даху.
Фразеологија: Наука о изразима; празно причање.
Фразирање: Уметничко обликовање фраза у извођењу.
Фрајтагова пирамида: Шема петочлане структуре драме коју је описао Густав Фрајтаг у делу „Техника драме” (1863): експозиција, пораст радње (заплет), врхунац, пад радње (расплет) и катастрофа или разрешење.
Фризер: Мајстор за косу у позоришту.
Фуга: (лат. fuga – бег) Сложена полифона музичка форма заснована на имитацији теме.
Фундус: (лат. fundus – дно, основ) Залиха позоришне опреме (костима, декора); магацин.
Футуризам: (ит. futurismo) Авангардни покрет из Италије (Маринетијев манифест, 1909) који слави машину, брзину и раскид с прошлошћу. У позоришту: „синтетичко позориште” кратких сцена-синтеза и провокација публике.

Х

Хамартија: (грч. hamartia – грешка) Трагичка грешка или погрешна процена јунака.
Хармонија: 1. Склад. 2. Наука о акордима и њиховим везама.
Харонове стубе: Античко пропадалиште (степенице ка „подземљу”).
Хепенинг: (ен. happening) Импровизовани уметнички догађај у коме је публика често саучесник. Термин је сковао Алан Капроу 1959. (дело „18 хепенинга у 6 делова”).
Хепиенд: (ен. happy end) Срећан крај.
Херојска драма: Драма о витешким подвизима (рестаурација).
Хибрис: (грч. hybris) Охолост, пркос боговима.
Химна: Свечана песма.
Хинтербина: (нем. Hinterbühne) Задњи део бине.
Хипокрит: (грч. ὑποκριτής – тумач, онај који одговара) Грчки назив за глумца. Реч је првобитно значила онај који одговара хору, а у многим језицима се касније изродила у назив за лицемера.
Хистрион: (лат. histrio) Римски глумац/забављач.
Хол: Предворје позоришта (фоаје).
Хомо лудус: (лат. homo ludens) Човек који се игра. Појам Јохана Хојзинге (1938) по коме је игра извор културе, па и позоришта.
Хомофонија: Вишегласје са једном водећом мелодијом и пратњом (акордима).
Хонорар: Плата за уметнички рад.
Хор: 1. Група певача. 2. У античкој драми: група која коментарише радњу.
Хорег: (грч. χορηγός – вођа хора) У античкој Атини: имућан грађанин кога је град задужио да о свом трошку окупи, опреми и увежба хор за такмичење на свечаностима. У Риму (лат. choragus): особа која је трупи обезбеђивала костиме и реквизите.
Хроматика: Кретање по полустепенима.

Ц

Цензура: (лат. censura) Званична контрола и забрана уметничких дела из политичких или моралних разлога.
Циклична форма: Музичка форма (соната, симфонија) где се исте теме јављају у различитим ставовима.
Циклорама: (грч. kyklos – круг, horama – поглед) Велико, полукружно платно (обично бело или плаво) у дну позорнице које, када се осветли, даје илузију неба или бесконачног простора.
Циљна група: Део публике којем је представа намењена.
Циркус: (лат. circus – круг) Врста сценске забаве са акробатима, кловновима и животињама, која се изводи у кружној арени.
Црквена драма: Средњовековна драма библијског садржаја која се развила из литургије.
Црквена кантата: Кантата са религиозним текстом.
Црна комедија: Комедија која се бави мрачним, табу темама (смрт, болест) и третира их са хумором и цинизмом.
Црно позориште: (Црни театар) Специфична позоришна техника где извођачи потпуно обучени у црно анимирају флуоресцентне објекте на замраченој сцени уз помоћ ултраљубичастог светла.
Цуг: (нем. Zug – повлачење) Сценска „штангла”. Метална цев која виси изнад сцене и може се спуштати и дизати (помоћу конопаца или мотора). На њу се каче кулисе, завесе и рефлектори.

Ч

Четврти зид: Замишљени, невидљиви зид који раздваја сцену од публике у реалистичком позоришту. Глумци играју као да публика не постоји. „Рушење четвртог зида” је када се глумац обрати публици.
Чин: Акт. Главни део позоришне представе.
Читана драма: (нем. Lesedrama) Драма писана првенствено за читање, а не за извођење, на пример Бајронов „Манфред”. Начин на који је написана често је тешко или немогуће сценски остварити.
Читаћа проба: Прва фаза рада на представи, где глумци седе за столом и читају текст, анализирајући га са редитељем.

Џ

Џез: (ен. jazz) Музички правац настао крајем 19. и почетком 20. века, одликује се импровизацијом и полиритмијом. Снажно је утицао на развој сценске музике и мјузикла.
Џепно позориште: Мали, интимни позоришни простор са малим бројем места за публику (обично до 50), намењен камерним представама и експерименталном раду.

Ш

Шансона: (фр. chanson – песма) 1. Француска световна песма (ренесанса). 2. Популарна забавна песма са квалитетним текстом (кабаре, естрада).
Шаптач: Суфлер.
Шема расвете: План позиција свих рефлектора.
Шеф: (кројачнице, расвете...) Руководилац техничког одељења.
Шипка за светло: Цуг на који се каче рефлектори.
Школска драма: Драма писана за извођење у школама и колеџима (хуманизам, језуити) ради вежбања латинског и реторике.
Школско позориште: Аматерско позориште у школи.
Шлагворт: (нем. Schlagwort – ударана реч) Последње речи партнерове реплике које служе као знак глумцу да почне свој говор или радњу.
Шминка: Средства за маскирање и промену изгледа лица.
Шминкер: Мајстор који шминка глумце.
Шминкерница: Просторија за шминкање.
Шмира: (нем. Schmiere – маст, прљавштина) Пежоративан израз за лошу, претерану, клишеирану глуму без истинског осећања; „тезгарење”.
Шнирбоден: (нем. Schnürboden – таван са конопцима) „Цугови”. Просторија или решетка изнад сцене (испод крова) где се налазе механизми за дизање и спуштање декора.
Шоу: (ен. show) Забавна представа.
Шоубизнис: Индустрија забаве.
Шоукејс: (ен. showcase) Представљање представа селекторима и менаџерима.
Шоумен: Забављач.
Шпилман: (нем. Spielmann) Средњовековни немачки путујући свирач и забављач.
Шпрајц: (нем. Spreize) Косник; летва која подупире кулису да стоји усправно.
Штанга: Шипка у балетској сали.
Штеловање: Подешавање (светла, тона).
Штимунг: (нем. Stimmung) Расположење, атмосфера. У позоришту: укупни аудио-визуелни утисак неке сцене (светлосни штимунг).
Штих проба: (нем. Stichprobe) Проба „на прескок”; провера само кључних или проблематичних делова представе (нпр. прелаза) пред наступ.
Штрих: (нем. Strich – црта) Прецртани (избачени) део текста у драми. Скраћивање комада.