Медеја

Драма је склопљена као низ сусрета у којима Медеја делује на друге: на хор, Креонта, Јасона, Егеја. Сваки сусрет јој доноси оно што нема: ћутање жена, одлагање, уточиште, приступ невести. Сцена са Јасоном у другој епизоди је класичан агон, формалан спор у коме се супротстављају два начина мишљења: верност и рачуница.

Страшни догађаји, смрт невесте и деце, не приказују се, већ су пренети речима гласника и вапајима иза сцене. То је конвенција античке трагедије, али овде појачава ефекат: гледалац мора да замисли оно што не види. Радња је стиснута у један дан, а смештена је пред Јасоновом кућом.

Медеја је истовремено жртва и починитељка, а Еурипид не дозвољава да се једна страна њеног лика сведе на другу. У првој епизоди она говори као заступница свих жена, у сусретима с Креонтом и Јасоном као промишљена и лукава саговорница, а у завршници као једина власница своје освете. Њена мисао се мења, али воља остаје иста.

Јасон није једноставан зликовац: делује логично, изражава се реторички и верује да је његова одлука корисна за све. Управо зато његова самоправедност делује тако немилосрдно. Креонт и Егеј су споредни, али сваки покреће радњу: један скраћује време, други даје излаз. Хор од почетка стоји уз Медеју, али је немоћан да је заустави.

Говори су грађени реторички, са аргументима, противаргументима и логичким поентама, што се често тумачи као одраз софистичке културе тог времена. Јасонов говор о користи брака и Медејина реплика на њега два су узорна примера те технике. Кратке размене реплика, стих за стих (стихомитија), нагло убрзавају ритам у најнапетијим тренуцима.

монолог у петој епизоди, у ком се Медеја колеба пред синовима, спада међу најпознатије делове драме: ритмом, прекидима и обрћањем мисли показује борбу унутар једне свести. Хорске песме уводе теме умерености у љубави, славе Атине и бриге за децу, и тиме радњу уклапају у шири, општији оквир.

Најдуже се расправља о томе како схватити Медеју: као потлачену жену која је гурнута до крајњих граница, као страшну чаробницу изван људске мере, или као обоје. Различите епохе наглашавале су различите стране; у двадесетом веку чешћа су читања у којима је она странкиња и жртва друштвених граница.

Аристотел у Поетици као пример расплета који не проистиче из саме радње наводи Медејин одлазак на колима, а на другом месту појаву Егеја као пример непотребне неприродности. Остаје спорно у којој мери је завршни призор критика божанског поретка, а у којој потврда Медејине снаге. Спорно је и порекло преокрета са убиством деце: поједини тумачи га приписују Еурипиду, а други песнику Неофрону, чији однос према Еурипиду није сигурно утврђен.

Прича о Медеји део је циклуса о Аргонаутима: Јасон по налогу Пелије одлази у Колхиду по златно руно, Медеја, кћи тамошњег краља, помаже му, бежи с њим и у Јолку изазива Пелијину смрт, а затим се настањују у Коринту. Убиство деце од стране мајке изгледа да је Еурипидов новитет, мада поједини тумачи тај преокрет приписују песнику Неофрону. У античким коментарима и у Библиотеци, збирци митова, бележи се и предање по коме су децу убили Коринћани.

Драма је изведена 431. п.н.е. на Великим Дионисијама у Атини, у години када је почео Пелопонески рат. Еурипид је на такмичењу освојио треће место, иза Еуфориона, Есхиловог сина, и Софокла; конкуренција те године била је необично јака. Исте године извео је и изгубљене драме „Филоктет” и „Диктис”, у склопу тетралогије са сатирском драмом.

Радња је смештена у Коринт, град који је у годинама пред рат био један од главних противника Атине, док Егеј, атински краљ, у драми Медеји пружа уточиште. Атинска публика гледала је Јасона и Медеју кроз сопствена искуства: положај жена био је строго подређен, а Периклов закон о грађанству из 451/450. п.н.е. признавао је као грађане само децу атинских родитеља. Питање како се странкиња уклапа у полис било је актуелно, и драма га поставља без идеализације.

Еурипидови савременици нису му били наклоњени без остатка: Аристофан га је исмејавао у „Тесмофоријазама” и „Жабама”. Ипак, Аристотел га је назвао „најтрагичнијим од свих песника”. Медеја је једна од деветнаест његових сачуваних драма и међу најчешће извођеним.

Медеја се на античкој позорници играла са три глумца, у маскама, пред хором коринтских жена. Улога Медеје је најтежа и најдужа: она је присутна у већини сцена и мора да прелази из реторике у стварну патњу. Остале улоге, Креонт, Јасон, Егеј, дадиља, васпитач и гласник, дели мања група глумаца, па се један глумац у току драме појављује у више улога.

Централна техничка тешкоћа је завршница. Медеја се појављује изнад куће у колима која вуку змајеви, што се изводило помоћу позоришне справе, махине, иначе резервисане за богове (деус екс махина). Данашње поставке бирају да ли ће то бити буквалан приказ или метафора, а тај избор одређује да ли ће публика у призору видети божанску сагласност или хладну непобедивост.

Најважнија режијска одлука тиче се деце. Она се на сцени појављују и ћуте, а њихова смрт се чује иза сцене. Редитељ мора да одлучи колико ће вапаји бити гласни и како ће хор реаговати: у тексту жене оклевају да уђу у кућу, и то оклевање је драматуршки тешко. Друго питање је однос према хору: он може бити уједначена група саосећајних жена, или заједница са унутрашњим размимоилажењима.

У новијим поставкама Медеја је превођена у различите културне оквире: јапански театар (Јукио Нинагава, 1978), кабуки (Шозо Сато, 1983), као и адаптације Робинсона Џеферса, Бена Пауера и Рејчел Каск. Тиме се показује да се драма лако премешта у нове језике и обичаје, а њено језгро, жена која уништава оно што је волела, остаје исто.

Прича о Медеји остала је једна од најчешће обрађиваних тема европске књижевности. У Риму су је обрадили Еније, Акције и Овидије, а најпознатија латинска верзија је Сенекина трагедија. Француски класицизам дао је Корнејеву „Медеју”, а у немачкој књижевности Грилпарцер је у трилогији „Златно руно” представио Медеју као странкињу у туђем свету. У двадесетом веку писали су о њој Жан Ануј (1946), Робинсон Џеферс (адаптација изведена 1947), Хајнер Милер и Криста Волф, чији роман „Медеја. Гласови” (1996) преиспитује предање по коме је она убила своју децу.

У музици и на филму Медеја је оставила видан траг. Луиђи Керубини написао је оперу „Медеја”, први пут изведену 13. марта 1797. у париском театру Фејдо, а Микис Теодоракис је компоновао оперу о том лику. Пјер Паоло Пазолини снимио је 1969. филм „Медеја” с Маријом Калас у насловној улози, а Ларс фон Трир је 1988. направио телевизијску верзију.

У савременој култури Медеја је постала симбол више ствари: странкиње у туђем граду, изневерене жене, мајке која прекорачује границе. Свако читање суочава се с истим питањем: како осудити дело, а не пренебрегнути разлоге који су га изазвали. Поставка Андреја Хиенга у љубљанској Драми Словеначког народног позоришта 1964. једно је од потврђених извођења драме на простору бивше Југославије.