Алкестида

Драма се гради у три дела: смрт Алкестиде, гост у кући жалости и Хераклов повратак са прекривеном женом. Између њих налази се оштар спор Адмета и Ферета, у коме се види шта стоји иза Адметове племенитости. Заокрет се догађа када слуга открива истину Хераклу: од тог тренутка радња иде ка повратку.

Завршетак не доноси само срећу. Алкестида се враћа, али не говори, а Адмет је суочен са чињеницом да му је живот плаћен туђом смрћу. Драма има срећан крај, али тај крај отвара више питања него што их затвара.

Алкестида је једна од најснажнијих женских улога античке драме, јер јој је смрт одлука, а не нужда. Њен опроштај од куће и деце пун је достојанства. Адмет је сложенији: гостопримљив и пун љубави, али и човек који је пристао да му други плати живот. Тумачи се споре да ли је приказан као вредан саосећања или као слаб.

Херакле је необично приказан: груб и весео у кући жалости, а затим одлучан и великодушан. Ферет је оштар, али му је гледиште логично. Танат и Аполон дају драми облик ритуала и разговора међу боговима.

Алкестидин опроштај и хорске песме имају узвишен и тужан тон, док Хераклов наступ и слугине жалбе уносе обичнији, понекад комичан тон. Тај контраст чини да драма делује као мешавина жанрова. У спору Адмета и Ферета дугачки говори и оштре реплике личе на судски спор.

У завршници је реченица кратка, а радња спора, јер сцена зависи од тога шта ликови не знају или не смеју да кажу. Хор у том делу мало говори, а Алкестидино ћутање добија већу тежину од било ког говора.

Око драме постоји дуга расправа о жанру: изведена је на месту сатирске игре, а има срећан крај и елементе бајке, па је називају „проблемском драмом” или трагикомедијом. Предмет спора је и Адметов карактер. Једни у њему виде племенитог домаћина, други себичног човека који прима жртву без стида. Међу тумачима има и оних који сматрају да је Еурипид намерно допустио више читања.

Друго питање тиче се женског лика: да ли је Алкестида пример врлине или жртва патријархалног поретка. У науци се напомиње да се у драми пажња често помера са ње на Адмета. Ниједан одговор не искључује други, па је драма остала подесна за различита читања.

Мит о Адмету и Алкестиди припада тесалском предању. Аполон је, по миту, служио краља Адмета, а он му се одужио тако што му је обезбедио да избегне смрт под условом да неко други умре уместо њега. Алкестида је, по миту, кћи Пелије, истог краља кога су у миту о Медеји убиле његове кћери.

„Алкестида” је изведена 438. п.н.е. на Великим Дионисијама у Атини и најстарија је сачувана Еурипидова драма. Била је четврта драма у његовој тетралогији и стајала је на месту на коме је иначе била сатирска игра. Заједно с њом тада су изведене изгубљене драме „Крићанке”, „Алкмеон у Псофиди” и „Телеф”. Еурипид је на такмичењу освојио друго место.

Због тог положаја у тетралогији и мешавине тонова драма је остала мета расправа о жанру. Иако је означена као трагедија, има срећан крај и сцене комичног тона, па је у науци називају и „проблемском драмом”.

Најтежи задатак је тон. Како у једној представи играти велику жалост и готово комичну сцену са Хераклом који пије и пева, а да све то звучи као једна прича? Најбољи одговор је искреност: сваки лик верује у оно што ради.

Алкестидин излазак и опроштај захтевају пажљиво вођење: глумица мора да одигра слабост умируће, а истовремено и одлучност. Мали син је једино дете на сцени, и његова реакција даје сцени тежину. Танат и Аполон могу да се играју као силе, а не као приказе.

Завршетак са велом и ћутањем позоришно је ефектан, али опасан: ако се претера, постаје слатка бајка, а ако се прекомерно озбиљи, гуши радост. Режија зато мора да одлучи да ли ће Адмет на крају изгледати као човек коме је опроштено, или као онај који тек сада разуме шта је учинио.

Прича о жени која умире уместо мужа остала је омиљена тема европске уметности. Жан-Батист Лили је 1674. компоновао оперу „Алцеста”, а Кристоф Вилибалд Глук 1767. истоимену оперу, која је међу првима у његовој оперској реформи. Хуго фон Хофмансал је написао драму „Алкестида”, а Торнтон Вајлдер „Алкестијаду”. Т. С. Елиот је мотив повратка жене унео у драму „Коктел парти” (1949), која је први пут изведена на фестивалу у Единбургу.

У позоришту двадесетог века Роберт Вилсон је 1986. поставио „Алкестиду” у Америчком репертоарном театру у Кембриџу, са музиком Лори Андерсон и прологом Хајнера Милера. Тед Хјуз је 1999. објавио превод драме, а Ен Карсон 2006.

На простору бивше Југославије драма је изведена, на пример, на АГРФТ-у у Љубљани 2011. у режији Зале Сајко и у преводу Јере Иванц. Данас се драма чита као расправа о томе ко прима жртву и шта јој дугује.