Хиполит

Драму уоквирују две богиње: Афродита говори пролог, Артемида се појављује на крају. Афродита унапред објављује ток радње, па публика гледа догађаје са свешћу о исходу, а напетост се са питања шта ће се догодити преноси на питање како и зашто. Тако настаје драмска иронија: гледалац зна више од ликова.

Радња има две половине. У првој је у средишту Федра, њена тајна и дадиљино посредовање, у другој Хиполит и његова клетва. Веза међу њима је Тезеј, који долази са стране и одлуку доноси на основу писма. Гласник и појава богиње, по начину деус екс махине, затварају драму.

Федра је једна од најсложенијих женских улога античке драме. Она не бежи од своје страсти већ покушава да је савлада разумом и стидом, па зато и жели да умре у тишини. Када тајна ипак проговори, њено понашање се мења: од жртве постаје ауторка лажи која ће уништити и Хиполита. Дадиља је практична, и њена добра намера води у несрећу.

Хиполит је искрен и чист, али и неосетљив: његова мржња према женама и презир према Афродити чине га ограниченим. Тезеј је краљ и отац, брз у осуди. Хор жена обећава ћутање и зато не може да спречи ништа.

Федрин говор о части и стиду, у коме разматра зашто људи чине зло иако знају шта је добро, спада међу најпознатије делове драме и показује Еурипидову способност да мисао претвори у драмску радњу. Хиполитов говор против жена, са реторички грађеном оптужбом, супротстављен је њеној суздржаности.

Гласников извештај о бику из мора једна је од најчувенијих приповедних епизода грчке драме. Он описује звук, талас и коње са свим појединостима, а у том одломку су страх и величанственост приказани истовремено. Хорске песме у драми певају о љубави као сили која мења човека.

Традиционално тумачење драму чита као сукоб чистоће, коју заступа Артемида, и жудње, коју заступа Афродита, са Хиполитом као главним ликом и Федром као споредном. Једни у Хиполитовој претераној чедности виде узрок пада, други тријумф духовне чистоте. Дејвид Грин је 1939. тврдио да је Федра средишња личност, јер она извршава вољу Афродите, а Лестер Крокер га је 1957. оспорио, наглашавајући пролог и завршетак и Хиполита као правог трагичног јунака.

Иван Меденица, у раду објављеном при Факултету драмских уметности у Београду, Хиполитову трагедију чита као „прекинуту иницијацију”: јунак одбија прелазак из младости у зрелост, што тумач види као одбијање и сексуалности и политичке улоге. Овом читању одговара завршни обред, у коме девојке секу косу пред удају, као прихватање губитка који Хиполит одбија. Посебно питање тиче се раније, изгубљене верзије, „Хиполита покривеног”, у којој Федра сама нуди љубав Хиполиту, што је, по тумачењима, вређало атинску публику.

Мит о Тезејевом сину Хиполиту и Федри припада атичком и трезенском предању. Хиполит је син Тезеја и Амазонке, а Федра кћи крићког краља Миноја. По предању, Хиполит је у Трезену био предмет култа, а Артемида на крају драме обећава да ће га девојке из тог града обележавати обредом.

Еурипид је тему обрадио двапут. У првој, изгубљеној верзији („Хиполит покривени”), сачуваној само у одломцима, Федра сама открива љубав Хиполиту, а дадиље нема. Тумачи сматрају да је таква Федра вређала публику својом бестидношћу. У другом „Хиполиту”, који је сачуван, Федра се бори против страсти, а дадиља је посредница.

Друга верзија изведена је 428. п.н.е. на Великим Дионисијама у Атини и донела је Еурипиду прву награду. Била је део трилогије, чије остале драме нису сачуване. Богови у драми не делују као праведни судије: Афродита се свети, а Артемида обећава да ће и она, касније, казнити неког од Афродитиних миљеника.

Радња се одвија пред палатом у Трезену, а у тексту се Хиполит обраћа Артемидином кипу, а слуга се моли Афродити. Да ли ће кипови двеју богиња бити стално присутни на сцени, одлука је режије, а од тога зависи колико ће сукоб богиња бити видљив током целе радње.

Федрине сцене са дадиљом спадају међу најтеже за глумицу, јер се све битно изговара споро, на ивици тајне. Режија не мора да се ослања на ефекте: довољна су два лица и тишина. Хиполитов излив гнева против жена зависи од тога како се игра: као искрена мржња или као поза младића који не разуме шта чује.

Гласников извештај о бику треба да буде снажан без приказивања призора, јер се читав догађај дешава ван сцене. Појава Артемиде и Хиполитова смрт захтевају нежност: рањени јунак мора да остане достојанствен. Тезејева кривица мора да буде видљива, али не да се претвори у потпуну осуду, јер је био преварен.

Прича о Федри је једна од највећих тема европске књижевности. У Риму је Сенека написао трагедију „Федра”, а Расин је 1677. у Паризу, у позоришту Хотела де Бургоњ, приказао „Федру” (првобитно „Федра и Хиполит”), у којој Федра умире на сцени. Рамо је 1733. по Расину компоновао оперу „Хиполит и Аричија”.

У другој половини двадесетог века мотив су обрађивали и Тони Харисон („Федра Британика”, 1975, Олд Вик) и Сара Кејн, чија је драма „Федрина љубав” (1996), према Сенеки, први пут изведена у позоришту Гејт у Лондону, у режији ауторке. Тед Хјуз је превео Расинову „Федру”, а у његовој верзији у Националном позоришту 2009. наступила је Хелен Мирен.

На простору бивше Југославије мотив је присутан и у новијим поставкама: најављена је премијера „Федре” по Расину у режији Сенке Булић у загребачком позоришту Хотел Булић (2026). У науци о Еурипидовој драми значајно је читање Ивана Меденице, који је Хиполита протумачио као трагедију одрастања.