Седморица против Тебе

Драма је грађена у три корака. У првом се припрема одбрана: Етеоклов говор, извештај извидника, парод и прекор хору. У средишњем делу, најдужем, прате се парови нападач и бранилац, којих је укупно седам. У трећем делу долазе Етеоклова одлука, хорска песма о проклетству, вест о исходу и тужбалица.

Шест парова грађено је по уједначеном обрасцу: извидник описује нападача, а Етеокле одређује противника. Седми пар прекида образац: Етеокле први пут не распоређује, већ бира, и то свог брата. Тај преокрет претвара државну одбрану у породичну несрећу. Хорска песма (стасимон) која следи враћа публику у прошлост куће Лаја, као узрок онога што се управо догодило.

Етеокле је најпотпунији лик драме: способан војсковођа који мирним гласом гуши страх, али кога сопствено порекло стиже у тренутку када чује ко стоји пред седмом капијом. Он није ни злочинац ни невин, већ човек који, свестан клетве, не тражи излаз.

Хор није само група уплашених жена. Он први говори о скрнављењу сродничке крви и једини покушава да задржи Етеокла. Амфијарај је аргејски пророк кога Етеокле жали као праведног човека међу безбожницима, а Полиник се не појављује, па га публика познаје само по извештајима и по знаку на штиту. Тако тебанска страна добија лица, а аргејска остаје низ знакова.

У Аристофановим „Жабама“ Есхил за ову драму каже да је „пуна Ареса“. Језик је заиста ратни: пун слика из борбе, звукова и метала. Описи штитова спадају у познате примере сликовитог описа у грчкој трагедији, јер сваку фигуру прати кратак натпис или хвалисање. Етеоклови говори су хладни, збијени и пуни наредби, док хорске песме у паници подижу тон и убрзавају ритам.

Имена и значења играју важну улогу: Амфијарај Полиникову судбину чита из његовог имена, а Етеокле одбацује Правду на штиту узвикујући да га она никада није признала. Знакови на штитовима и речи у говорима тако граде мрежу предзнака.

Најчешће питање односи се на Етеоклову слободу: да ли је његова одлука последица клетве или чин који он прихвата. Једно читање види у њему трагичног јунака који, знајући, остаје веран граду, друго човека који је већ изгубљен. Драма се обично чита заједно са изгубљеним деловима трилогије, а без „Лаја“ и „Едипа“ делује као завршетак приче чији је почетак изостао.

Друго велико питање односи се на завршетак. Најчешће се сматра да су завршне сцене са Антигоном и гласником каснији додатак, вероватно настао када је Софоклова „Антигона“ постала позната. Расправља се и о Етеокловом односу према женама, као и о томе како треба схватити Правду на Полиниковом штиту: као прави аргумент или као хвалисање.

Пролог, парод, епизоде са описима нападача и бранилаца (седам парова), хорске песме, вест о исходу и тужбалица; завршетак са Антигоном и Исменом вероватно је каснији додатак

„Седморица против Тебе“ изведена је 467. п.н.е. на Великим Дионисијама, а трилогија је освојила прву награду. Чинила су је три дела: „Лај“, „Едип“ и „Седморица против Тебе“, а уз њих је ишла и сатирска игра „Сфинга“. Прва два дела и сатирска игра су изгубљени, па драма данас стоји сама, а трилогија се реконструише на основу сачуваних наслова и каснијих драма.

Прича о Едиповим синовима део је тебанског митског циклуса. Лај је, по предању, пркосио Аполоновом пророчанству да треба да умре без деце, а његов син Едип, не знајући, убио је оца и оженио мајку. Едип је затим, по предању, проклео своје синове Етеокла и Полиника да ће наследство поделити гвожђем. Овај материјал је у античко доба био добро познат, па Есхил не мора да га објашњава, већ га ставља у позадину радње.

Драма је настала око двадесет година после Маратона и око тринаест година после Саламине. Есхил је, према предању, учествовао у бици код Маратона. Теба је током Персијских ратова већином била на страни Персије, па се атинска публика не поистовећује лако са Тебанцима, али драма њиховој одбрани даје достојанство. Научници расправљају о томе да ли је атинска публика у опсади гледала одраз сопственог искуства.

Драма је релативно статична: радња се одвија на акропољи Тебе и састоји се углавном од говора. Етеокле се на почетку обраћа грађанима, па публика у гледалишту може да се схвати као тебански народ. Улазак хора пун је звукова: топот коња, лупа штитова и ломљава, које публика не види, већ чује.

Централни проблем режије је низ описа нападача. Сцена у којој извидник описује једног, а Етеокле одређује противника понавља се шест пута, па може да постане каталог. Решење је у градацији: свака сцена мора да буде мало напетија од претходне, док седми пар не прекине образац. Описе штитова треба представити тако да публика види знак, а не само чује реч.

Хор и Етеокле су у сталном сукобу, и режија мора да одлучи колико је његов прекор оправдан, а колико је израз немоћи. Завршетак је други изазов: многе поставке се одлучују да ограниче крај на тужбалицу, а друге уводе и Антигонину најаву сахране.

Драма се поставља и у новије време. Национално позориште Грчке изводило ју је у Епидауру 1968, Национално позориште Северне Грчке приказало је 2017. поставку у режији литванског редитеља Цезариса Граужиниса, а кипарска група Персона извела је 2026, на Међународном фестивалу античке грчке драме, поставку на више језика, међу којима је и српски, у режији Леа Малени.

У антици је драма била позната и цењена. У Аристофановим „Жабама“ (405. п.н.е.) Есхил се хвали њоме. Еурипид је у „Феничанкама“ приказао опсаду Тебе, а Софоклова „Антигона“ наставља причу о сахрани Полиника. Римски песник Стације у „Тебаиди“ (крај првог века н.е.) обрадио је рат Седморице. Мит се појављује и у ликовној уметности: рељеф храма у Пиргију (око 470–460. п.н.е.) и једно етрурско огледало из петог века п.н.е. су примери.

Завршетак са Антигоном и Исменом, иако вероватно није Есхилов, чврсто је повезао ову драму са Софоклом, па се две драме често читају заједно. Драма је од осамнаестог века више пута преведена на енглески, први пут у Потеровом преводу из 1777, што сведочи о њеном континуираном читању.

У новије време драма се игра као прича о грађанском рату, страху и траумама. Поставке у Епидауру, у Грчкој и на Кипру показују да текст остаје употребљив у савременим расправама, а вишејезична поставка групе Персона из 2026. посебно наглашава страх, трауму и бол грађанског рата.