Sedmorica protiv Tebe

Drama je građena u tri koraka. U prvom se priprema odbrana: Eteoklov govor, izveštaj izvidnika, parod i prekor horu. U središnjem delu, najdužem, prate se parovi napadač i branilac, kojih je ukupno sedam. U trećem delu dolaze Eteoklova odluka, horska pesma o prokletstvu, vest o ishodu i tužbalica.

Šest parova građeno je po ujednačenom obrascu: izvidnik opisuje napadača, a Eteokle određuje protivnika. Sedmi par prekida obrazac: Eteokle prvi put ne raspoređuje, već bira, i to svog brata. Taj preokret pretvara državnu odbranu u porodičnu nesreću. Horska pesma (stasimon) koja sledi vraća publiku u prošlost kuće Laja, kao uzrok onoga što se upravo dogodilo.

Eteokle je najpotpuniji lik drame: sposoban vojskovođa koji mirnim glasom guši strah, ali koga sopstveno poreklo stiže u trenutku kada čuje ko stoji pred sedmom kapijom. On nije ni zločinac ni nevin, već čovek koji, svestan kletve, ne traži izlaz.

Hor nije samo grupa uplašenih žena. On prvi govori o skrnavljenju srodničke krvi i jedini pokušava da zadrži Eteokla. Amfijaraj je argejski prorok koga Eteokle žali kao pravednog čoveka među bezbožnicima, a Polinik se ne pojavljuje, pa ga publika poznaje samo po izveštajima i po znaku na štitu. Tako tebanska strana dobija lica, a argejska ostaje niz znakova.

U Aristofanovim „Žabama“ Eshil za ovu dramu kaže da je „puna Aresa“. Jezik je zaista ratni: pun slika iz borbe, zvukova i metala. Opisi štitova spadaju u poznate primere slikovitog opisa u grčkoj tragediji, jer svaku figuru prati kratak natpis ili hvalisanje. Eteoklovi govori su hladni, zbijeni i puni naredbi, dok horske pesme u panici podižu ton i ubrzavaju ritam.

Imena i značenja igraju važnu ulogu: Amfijaraj Polinikovu sudbinu čita iz njegovog imena, a Eteokle odbacuje Pravdu na štitu uzvikujući da ga ona nikada nije priznala. Znakovi na štitovima i reči u govorima tako grade mrežu predznaka.

Najčešće pitanje odnosi se na Eteoklovu slobodu: da li je njegova odluka posledica kletve ili čin koji on prihvata. Jedno čitanje vidi u njemu tragičnog junaka koji, znajući, ostaje veran gradu, drugo čoveka koji je već izgubljen. Drama se obično čita zajedno sa izgubljenim delovima trilogije, a bez „Laja“ i „Edipa“ deluje kao završetak priče čiji je početak izostao.

Drugo veliko pitanje odnosi se na završetak. Najčešće se smatra da su završne scene sa Antigonom i glasnikom kasniji dodatak, verovatno nastao kada je Sofoklova „Antigona“ postala poznata. Raspravlja se i o Eteoklovom odnosu prema ženama, kao i o tome kako treba shvatiti Pravdu na Polinikovom štitu: kao pravi argument ili kao hvalisanje.

Prolog, parod, epizode sa opisima napadača i branilaca (sedam parova), horske pesme, vest o ishodu i tužbalica; završetak sa Antigonom i Ismenom verovatno je kasniji dodatak

„Sedmorica protiv Tebe“ izvedena je 467. p.n.e. na Velikim Dionisijama, a trilogija je osvojila prvu nagradu. Činila su je tri dela: „Laj“, „Edip“ i „Sedmorica protiv Tebe“, a uz njih je išla i satirska igra „Sfinga“. Prva dva dela i satirska igra su izgubljeni, pa drama danas stoji sama, a trilogija se rekonstruiše na osnovu sačuvanih naslova i kasnijih drama.

Priča o Edipovim sinovima deo je tebanskog mitskog ciklusa. Laj je, po predanju, prkosio Apolonovom proročanstvu da treba da umre bez dece, a njegov sin Edip, ne znajući, ubio je oca i oženio majku. Edip je zatim, po predanju, prokleo svoje sinove Eteokla i Polinika da će nasledstvo podeliti gvožđem. Ovaj materijal je u antičko doba bio dobro poznat, pa Eshil ne mora da ga objašnjava, već ga stavlja u pozadinu radnje.

Drama je nastala oko dvadeset godina posle Maratona i oko trinaest godina posle Salamine. Eshil je, prema predanju, učestvovao u bici kod Maratona. Teba je tokom Persijskih ratova većinom bila na strani Persije, pa se atinska publika ne poistovećuje lako sa Tebancima, ali drama njihovoj odbrani daje dostojanstvo. Naučnici raspravljaju o tome da li je atinska publika u opsadi gledala odraz sopstvenog iskustva.

Drama je relativno statična: radnja se odvija na akropolji Tebe i sastoji se uglavnom od govora. Eteokle se na početku obraća građanima, pa publika u gledalištu može da se shvati kao tebanski narod. Ulazak hora pun je zvukova: topot konja, lupa štitova i lomljava, koje publika ne vidi, već čuje.

Centralni problem režije je niz opisa napadača. Scena u kojoj izvidnik opisuje jednog, a Eteokle određuje protivnika ponavlja se šest puta, pa može da postane katalog. Rešenje je u gradaciji: svaka scena mora da bude malo napetija od prethodne, dok sedmi par ne prekine obrazac. Opise štitova treba predstaviti tako da publika vidi znak, a ne samo čuje reč.

Hor i Eteokle su u stalnom sukobu, i režija mora da odluči koliko je njegov prekor opravdan, a koliko je izraz nemoći. Završetak je drugi izazov: mnoge postavke se odlučuju da ograniče kraj na tužbalicu, a druge uvode i Antigoninu najavu sahrane.

Drama se postavlja i u novije vreme. Nacionalno pozorište Grčke izvodilo ju je u Epidauru 1968, Nacionalno pozorište Severne Grčke prikazalo je 2017. postavku u režiji litvanskog reditelja Cezarisa Graužinisa, a kiparska grupa Persona izvela je 2026, na Međunarodnom festivalu antičke grčke drame, postavku na više jezika, među kojima je i srpski, u režiji Lea Maleni.

U antici je drama bila poznata i cenjena. U Aristofanovim „Žabama“ (405. p.n.e.) Eshil se hvali njome. Euripid je u „Feničankama“ prikazao opsadu Tebe, a Sofoklova „Antigona“ nastavlja priču o sahrani Polinika. Rimski pesnik Stacije u „Tebaidi“ (kraj prvog veka n.e.) obradio je rat Sedmorice. Mit se pojavljuje i u likovnoj umetnosti: reljef hrama u Pirgiju (oko 470–460. p.n.e.) i jedno etrursko ogledalo iz petog veka p.n.e. su primeri.

Završetak sa Antigonom i Ismenom, iako verovatno nije Eshilov, čvrsto je povezao ovu dramu sa Sofoklom, pa se dve drame često čitaju zajedno. Drama je od osamnaestog veka više puta prevedena na engleski, prvi put u Poterovom prevodu iz 1777, što svedoči o njenom kontinuiranom čitanju.

U novije vreme drama se igra kao priča o građanskom ratu, strahu i traumama. Postavke u Epidauru, u Grčkoj i na Kipru pokazuju da tekst ostaje upotrebljiv u savremenim raspravama, a višejezična postavka grupe Persona iz 2026. posebno naglašava strah, traumu i bol građanskog rata.