Pokajnice (Hoefore)

„Hoefore“ su najkoncentrisaniji deo trilogije: nešto preko hiljadu stihova i radnja koja se odvija oko jednog mesta, groba, i jednih vrata, palate. Prvi deo drame pripada ritualu i prepoznavanju, drugi izvođenju plana. Središte je komos, koji zauzima oko 170 stihova i u kome od tužbalice nastaje odluka.

Drama je izgrađena na simetriji sa „Agamemnonom“. U prvom delu Klitemnestra lukavstvom ubija muža; ovde Orest lukavstvom ubija nju. Ogrtač, kućna vrata i eksod u kojem se pokazuju leševi ponavljaju isti scenski raspored, ali je smisao promenjen. Eksod je ujedno i najvažnija veza sa trećim delom: radnja se završava u ludilu, a ne u olakšanju, pa „Eumenide“ počinju tamo gde „Hoefore“ staju.

Orest je u ovoj drami pre izvršilac nego junak. Njega vode Apolon, mrtvi otac i sestra, a ključni trenutak kolebanja rešava Pilad. Takav odnos prema nalogu čini njegov lik napetim: on deluje odlučno, ali ga sopstvena sumnja otkriva u sceni sa majkom.

Elektra je glavni lik prvog dela, ali nestaje sa scene kada počne izvođenje. U ovoj drami ona nije junakinja kakva će postati kod Sofokla i Euripida, već ona koja priprema tlo. Klitemnestra, koja je u „Agamemnonu“ vladala scenom, ovde je uplašena i svedena na jednu scenu, ali upravo u njoj dobija najveću ljudsku težinu. Važnu ulogu ima hor: on ne komentariše samo događaje, nego ih usmerava, savetuje Elektru, podstiče Oresta i menja poruku Egistu.

Jezik je obredan i zbijen. Molitve, zaklinjanja i prizivanja oca grade dugačku lirsku celinu, a slike su konkretne i fizičke: mleko i krv, zmija, psi, mreža. Reč „pravda“ (grčki dike) stalno se koristi u dva značenja, kao osveta i kao poredak, pa publika oseća da se ista reč odnosi i na opravdanje i na njegov nedostatak.

Kontrast između komosa i scena laži je oštar. Dok u tužbalici preovlađuju ponavljanje i duga, gotovo transna melodija, u sceni sa Kilisom jezik postaje prizeman i domaći: dojkilja se seća kako je brinula o Orestu kao o odojčetu, uključujući najsvakodnevnije poslove. Takav niži registar, u tragediji retko prisutan, pojačava užas onoga što sledi.

Glavno pitanje jeste da li je Orestov čin opravdan. Jedno čitanje ga vidi kao nužan korak ka uspostavljanju poretka, drugo kao zločin koji tek u „Eumenidama“ dobija rešenje. Bahofen je celu trilogiju tumačio kao prelaz od majčinskog ka očinskom pravu, Engels je to tumačenje nazvao mističnim, a kasnije su ga preispitivale feminističke i psihoanalitičke kritike.

Sporna je i scena prepoznavanja. Euripid je u svojoj „Elektri“ doveo u pitanje Eshilove znake (pramen i trag stopala), što se često shvata kao polemika sa ovom dramom. Tekst komosa je na nekoliko mesta oštećen ili sporne čitljivosti, pa se izdanja razlikuju. Sporno je i koliko je Elektra važna: Eshil joj daje veliki udeo u prvom delu, ali je zatim uklanja sa scene, dok će je kasniji tragičari staviti u središte.

Bez činova: prolog, parod, epizode razdvojene stasimonima, komos (zajednička tužbalica) i eksod; podela na epizode razlikuje se po izdanjima

„Hoefore“ su drugi deo „Orestije“, trilogije kojom je Eshil 458. p.n.e. osvojio prvu nagradu na Velikim Dionisijama. Uz „Agamemnona“, „Hoefore“ i „Eumenide“ izvedena je i satirska igra „Protej“, od koje je sačuvan tek mali fragment. Grčki naslov (hoeforoi) znači „one koje nose izlive (hoe)“; naziv „Pokajnice“ uobičajen je u srpskom, ali ne prati doslovno značenje, jer hor čine žene koje donose izlive mrtvom kralju, a ne one koje se kaju. Kao deo trilogije drama se čita uz „Agamemnona“ i „Eumenide“.

Priča o Orestu starija je od Eshila. Homerova „Odiseja“ više puta pominje Orestovu osvetu kao uzor mladiću; krivica za Agamemnonovu smrt tamo se najviše prebacuje Egistu, a pitanje ubistva majke se ne razvija. Pesnik Stesihor je u šestom veku p.n.e. napisao „Orestiju“, koja se zna samo po odlomcima. Eshil je od starog mita napravio dramu o ceni osvete: njegov Orest ubija majku po Apolonovom nalogu, ali ga odmah zatim gone Erinije.

Drama je nastala u Atini, u kojoj su mrtvi imali svoj kult, a izlivi na grobu bili su deo uobičajenog obreda. U vreme izvođenja Atina je prolazila kroz velike promene: reforma Areopaga oko 462/461. p.n.e. uzela mu je većinu ovlašćenja, a suđenja za ubistvo ostala su njegova nadležnost. U trećem delu trilogije upravo Areopag postaje mesto suda nad Orestom, dok su „Hoefore“ poslednji čin starog poretka krvi.

Scena je jednostavna: humka na kojoj je Agamemnonov grob i fasada palate sa vratima. Prema uobičajenoj rekonstrukciji, grob je bio u orhestri, a palata je predstavljena scenskom zgradom. Eksod zahteva spravu ekiklemu, kojom se iz unutrašnjosti na vidik iznose dva leša i ogrtač, pa je taj prizor jedan od najjačih vizuelnih trenutaka trilogije.

Eshil je u „Orestiji“ imao na raspolaganju tri glumca. Scena u kojoj Orest, Klitemnestra i Pilad stoje zajedno jedna je od najpoznatijih upotreba trećeg glumca (tritagonista), jer je Pilad ceo komad nem, pa tri stiha deluju kao prekid tišine. Režija mora da odluči da li je njegova replika hrabrost, naredba ili opomena. Tačna podela uloga između glumaca nije sačuvana, pa je ostavljeno postavci da reši ko igra Klitemnestru, Kilisu i Egista.

Najteži problem za izvođenje je eksod. Erinije prema tekstu vidi samo Orest, a nije poznato kako su bile prikazane na originalnoj sceni; moderne režije moraju da odluče da li će ih pokazati. Komos, sa svim ponavljanjima i obrednim pokretima, zahteva horeografiju koja ne usporava dramu. Pesma je tužbalica, ali i zaklinjanje, pa ritam mora da raste.

Postavka Pitera Hola 1981. u Harisonovom prevodu igrana je u maskama uz muziku Harisona Bertvisla, a Kejti Mičel je 1999. na sceni Kotslo izvela trilogiju u Hjuzovom prevodu. Te postavke pokazuju dva puta: stilizovani obred i lični, psihološki realizam.

Isti materijal obradili su Sofokle i Euripid u svojim „Elektrama“. Sofokle Elektru stavlja u središte drame, a Euripid u jednoj sceni dovodi u pitanje Eshilove znake prepoznavanja. Tako su „Hoefore“ postale uzor kome se kasniji pisci ili priključuju ili suprotstavljaju.

U modernom dobu ova drama se prerađuje na mnoge načine. Sergej Tanejev je 1895. završio operu „Orestija“, Judžin O'Nil je u drami „Žalost pristaje Elektri“ (1931) radnju preneo u Novu Englesku posle Građanskog rata, a Žan-Pol Sartr je u drami „Muve“ (izvedena 1943. u Parizu) preuzeo motive „Hoefora“ i izostavio Eumenide, jer Orestovo oslobođenje ne odgovara njegovom junaku. Jael Farber je u drami „MoLoRa“ (2007) radnju prenela u Južnu Afriku posle aparthejda, u vreme rada komisije za istinu i pomirenje, a En Karson je 2009. objavila svoju verziju „Orestije“.

Drama je jedan od najčitanijih izvora za pitanje šta znači osveta i ko za nju odgovara. Često se upoređuje sa „Hamletom“, gde duh oca takođe zahteva osvetu od sina, i sa psihoanalitičkim tumačenjima odnosa majke i sina. Većina takvih tumačenja odnosi se na celu trilogiju, pa „Hoefore“ treba čitati uz „Agamemnona“ i „Eumenide“.