Celina kojoj delo pripada
Persijska tetralogija
Tri tragedije i satirska drama · 472. p.n.e.
Sačuvano u celini: 1 od 4 · samo fragmenti: 3
- I deoFinejSamo fragmentisačuvano je nekoliko fragmenata
- II deoPersijanciSačuvanoOvo delo
- III deoGlaukSamo fragmentiverovatno „Glauk Potnijski“; sačuvano je nekoliko fragmenata
- Satirska dramaPrometej potpaljivačSamo fragmentisačuvano je nekoliko fragmenata
Sačuvan je samo drugi komad, „Persijanci“, najstarija sačuvana Eshilova drama. Za razliku od Orestije, komadi nisu činili jednu priču. Celina je na Velikim Dionisijama 472. p.n.e. dobila prvu nagradu.
Izvor: Teoi: Eshilovi fragmenti, Enciklopedija.com: Eshil, Enciklopedija Britanika: Persijanci, Eshil, Četiri drame, uvod E. D. A. Moršeda (Gutenberg)
Fabula
Radnja drame se odigrava u Suzi, prestonici Persije, osam godina nakon što je Kserks poveo ogromnu vojsku i flotu na Grčku. Na sceni se nalazi Hor starih persijskih vezira koji izražavaju duboku slutnju i zabrinutost zbog dugog odsustva kralja i njegove vojske. Pridružuje im se kraljica-majka Atosa, udovica velikog kralja Darija. Ona opisuje uznemirujući san koji je nagovestio veliku katastrofu.
Ubrzo stiže Glasnik, koji donosi detaljan i mučan izveštaj o pomorskoj bici kod Salamine, opisujući potpuni poraz persijske flote i masakr njihove vojske. Hor i Atosa padaju u očaj, oplakujući gubitak najboljih persijskih ljudi. Atosa nakon toga odlazi na grob svog pokojnog muža, Darija I, da ga prizove za savet.
Duh kralja Darija se pojavljuje. Nakon što čuje vest o katastrofi, Darije izražava duboku tugu, ali i mudrost. On objašnjava da je katastrofa rezultat hibrisa njegovog sina Kserksa – njegove oholosti da pokuša da pokori prirodne sile (gradnja mosta preko Helesponta) i da se bori protiv bogova. Darije proriče i dalja stradanja koja će zadesiti persijsku vojsku na povratku.
Na kraju drame, na scenu dolazi sam Kserks, više ne kao oholi kralj, već kao slomljeni begunac. On oplakuje svoju vojsku i svoju sramotu. Drama se završava dugom i bolnom jadikovkom (Komos) između Hora i Kserksa, koja izražava ne samo persijsku tugu već i univerzalnu tragičnost ljudske oholosti.
Lica
Atosa
Majka kralja Kserksa i udovica Darija I. Predstavlja glas razuma i straha.
Darije I
Duh pokojnog kralja Persije. Pojavljuje se kao mudra figura koja kritikuje oholost (hibris) svog sina.
Kserks
Kralj Persije, pojavljuje se na kraju, slomljen, otelotvorujući svu patnju poraza.
Hor
Stari, verni persijski veziri. Oni su glavni komentatori događaja i nositelji tuge.
Glasnik
Donosi detaljne vesti o katastrofalnom porazu kod Salamine.
Analiza
Ključne teme
- Hibris (oholost): Centralna tema; Kserksovo prekoračenje ljudske mere i božanska kazna.
- Sudbina i božanska pravda: Poraz nije slučajan, već pravedan odgovor bogova.
- Patriotizam i empatija: Drama je napisana iz perspektive neprijatelja, čime Eshil ističe univerzalnost patnje.
Simboli i motivi
Duh Darija
Simbol mudrosti stare Persije i umerenosti.
Moreuz Salamine
Simbol božanske kazne za ljudsku oholost (Kserksovo verovanje da može da prevlada prirodne sile).
San Atose
Proročki san koji nagoveštava katastrofu.
Istorijski i književni kontekst
Izvedena 472. p.n.e., samo osam godina posle bitke kod Salamine, u kojoj je Eshil po predanju i sam učestvovao, „Persijanci” su najstarija sačuvana grčka tragedija. Hor je finansirao mladi Perikle, što je sačuvano u zapisima o pobedi.
Što je drama svedočanstvo o istorijskom događaju, njen značaj nije samo dokumentarni: Eshil ne slavi pobedu, već sažaljeva poraženog. Uprkos tome, tetralogija je osvojila prvu nagradu.
Na sceni
Drama počinje horom persijskih staraca u iščekivanju, u atmosferi koja raste kao slutnja. Režija najčešće gradi najduži i najteži ritam čitave predstave: čekanje, majčinski strah, pojava duha i konačni povratak.
Prizor u kojem Atosa priziva duh mrtvog kralja Darija jedna je od najranijih scena s natprirodnim u pozorištu. Često je rešavana svetlom i zvukom, a ne specijalnim efektima, jer je najsnažnija kada publika veruje da hor uistinu zove mrtve.
Nasleđe i recepcija
„Persijanci” su osnovni primer antiratnog pozorišta, i to zato što neprijatelju daju ljudsko lice. Često se stavlja u red sa Euripidovim „Trojankama”, ali je starija za više od pola veka.
Od nje potiče i tradicija da se pozorište koristi kao prostor kolektivnog sećanja na rat: postavke u 20. i 21. veku često su povezane sa godišnjicama bitaka i sa post-ratnim društvima.
Produkcije i adaptacije
Arhiva produkcija za ovo delo se još dopunjuje; u nju ulaze samo podaci sa proverljivim izvorom. Imate program, fotografije ili snimak predstave „Persijanci“? Pošaljite ih na info@kulturnielement.org uz podatak o izvoru i upisaćemo ih u arhivu.
Pojmovi uz ovo delo
Izvori
- Osnovni podaci o delu (autor, epoha, godina, žanr, jezik): baza Corpus DramaticumKulturni element; način provere opisan na stranici „Izvori i metodologija“
Tekst je samostalno napisan na osnovu navedenih izvora; nije prevod ni prepričavanje pojedinačnog članka. Primećujete grešku ili imate bolji izvor? Pišite nam – ispravljamo je uz navođenje izvora. Kako proveravamo podatke.
