Персијанци

Радња драме се одиграва у Сузи, престоници Персије, осам година након што је Ксеркс повео огромну војску и флоту на Грчку. На сцени се налази Хор старих персијских везира који изражавају дубоку слутњу и забринутост због дугог одсуства краља и његове војске. Придружује им се краљица-мајка Атоса, удовица великог краља Дарија. Она описује узнемирујући сан који је наговестио велику катастрофу.

Убрзо стиже Гласниk, који доноси детаљан и мучан извештај о поморској бици код Саламине, описујући потпуни пораз персијске флоте и масакр њихове војске. Хор и Атоса падају у очај, оплакујући губитак најбољих персијских људи. Атоса након тога одлази на гроб свог покојног мужа, Дарија I, да га призове за савет.

Дух краља Дарија се појављује. Након што чује вест о катастрофи, Дарије изражава дубоку тугу, али и мудрост. Он објашњава да је катастрофа резултат хибриса његовог сина Ксеркса – његове охолости да покуша да покори природне силе (градња моста преко Хелеспонта) и да се бори против богова. Дарије прориче и даља страдања која ће задесити персијску војску на повратку.

На крају драме, на сцену долази сам Ксеркс, више не као охоли краљ, већ као сломљени бегунац. Он оплакује своју војску и своју срамоту. Драма се завршава дугом и болном јадиковком (Комос) између Хора и Ксеркса, која изражава не само персијску тугу већ и универзалну трагичност људске охолости.

• Хибрис (охолост): Централна тема; Ксерксово прекорачење људске мере и божанска казна.
• Судбина и божанска правда: Пораз није случајан, већ праведан одговор богова.
• Патриотизам и емпатија: Драма је написана из перспективе непријатеља, чиме Есхил истиче универзалност патње.

Изведена 472. п.н.е., само осам година после битке код Саламине, у којој је Есхил по предању и сам учествовао, „Персијанци” су најстарија сачувана грчка трагедија. Хор је финансирао млади Перикле, што је сачувано у записима о победи.

Што је драма сведочанство о историјском догађају, њен значај није само документарни: Есхил не слави победу, већ сажаљева пораженог. Упркос томе, тетралогија је освојила прву награду.

Драма почиње хором персијских стараца у ишчекивању, у атмосфери која расте као слутња. Режија најчешће гради најдужи и најтежи ритам читаве представе: чекање, мајчински страх, појава духа и коначни повратак.

Призор у којем Атоса призива дух мртвог краља Дарија једна је од најранијих сцена с натприродним у позоришту. Често је решавана светлом и звуком, а не специјалним ефектима, јер је најснажнија када публика верује да хор уистину зове мртве.

„Персијанци” су основни пример антиратног позоришта, и то зато што непријатељу дају људско лице. Често се ставља у ред са Еурипидовим „Тројанкама”, али је старија за више од пола века.

Од ње потиче и традиција да се позориште користи као простор колективног сећања на рат: поставке у 20. и 21. веку често су повезане са годишњицама битака и са пост-ратним друштвима.