Еумениде

„Еумениде“ су једна од ретких сачуваних трагедија у којима се место радње мења усред представе, поред Софокловог „Ајанта“: од Делфа ка Атини. Прелаз дели драму на два дела. Први део чине пролог, дух Клитемнестре и потера, а други, у Атини, долазак Еринија, суд и измирење. Између та два дела хор напушта сцену и враћа се на њу као нова група у новом простору.

Суђење је грађено као агон: расправа у којој Ериније, Аполон и Орест износе супротстављене тврдње, а Атина води поступак. Важно је да се драма не завршава пресудом, већ измирењем. Последња четвртина драме посвећена је убеђивању Еринија и даје трилогији обрнут смер: из низа убистава, преко права, до благослова.

Орест је у овој драми више предмет расправе него покретач радње. Он признаје, моли и затим бива ослобођен, али главну иницијативу воде други. Главни ликови су богови: Аполон као заштитник и сведок, Атина као судија и посредница, а Ериније као хор и главни протагонисти.

Ериније нису само чудовишта. Оне бране начело које и публика разуме: да крв сродника не сме остати без одговора. Атина је лик чија се снага састоји у стрпљењу и убеђивању. Аполон је у суду мање убедљив него у прологу; његова теорија о оцу и мајци често се схвата као слабија страна одбране. Дух Клитемнестре, иако се појављује само једном, отвара драму из угла жртве.

Језик драме мења регистар у зависности од ситуације. У прологу преовладава молитвени и описни тон Питије. Ериније говоре и певају густо, готово магијским ритмом: „везујућа песма“ понавља исте формуле и ствара утисак обреда. У суду је језик правнички и аргументован, са кратким репликама. У завршном делу Атинине речи су благе и убедљиве, а Еуменидине су све мање претње, све више благослов.

Одређене речи враћају се кроз целу драму: правда, страх, убеђивање, част. Њихово значење се мења како драма напредује: страх који је на почетку претња, на крају је темељ заједнице. Убеђивање, које је у претходним деловима трилогије често било обмана, овде постаје метод решавања сукоба.

Политичко читање драму везује за реформу Ареопага из 462/461. п.н.е., када је Ефијалт том већу одузео већи део овлашћења. Не слажу се да ли Есхил реформу подржава или упозорава на њене последице; Атинино упозорење против „новина у законима“ тумачи се на оба начина. Бахофен је трилогију видео као прелаз од мајчинског ка очинском праву, Енгелс је то тумачење назвао мистичним, а феминистичке ауторке, међу њима Симон де Бовоар и Кејт Милет, суђење виде као потврду мушке власти.

Спорно је и колико пресуда заиста решава сукоб: ослобођење долази једнаким гласовима и Атининим тумачењем, а не јасном победом аргумената. Расправља се и о томе шта значи то што Ериније нису укинуте, већ укључене у град: да ли се оне тиме умирују или их нови поредак присваја. Драма не нуди једнозначан одговор.

Без чинова: пролог у Делфима, дух Клитемнестре, парод, епизоде и стасимони у Атини, суђење, убеђивање и ексод-поворка; подела на епизоде разликује се по издањима

„Еумениде“ су трећи део „Орестије“, трилогије којом је Есхил 458. п.н.е. освојио прву награду на Великим дионисијама. Уз „Агамемнона“, „Хоефоре“ и „Еумениде“ изведена је и сатирска игра „Протеј“, од које је сачуван само мали фрагмент. Грчки назив значи „благонаклоне“ и представља еуфемизам: Ериније се називају именом које треба да их умири. „Орестија“ је једина сачувана целовита трилогија.

Прича о Оресту старија је од Есхила. Хомерова „Одисеја“ помиње његову освету као узор, а Стесихор је написао „Орестију“, која је сачувана само у одломцима. Орестово суђење у Атини познато је и из каснијих драма, на пример из Еурипидове „Електре“ и „Ифигеније међу Таврима“, али су тамо детаљи другачији. Есхил му даје централно место и повезује га са оснивањем Ареопага.

Драма је настала у времену великих политичких промена. Реформа Ареопага око 462/461. п.н.е. одузела му је већину овлашћења и оставила му углавном суђења за убиство и верска питања. У исту деценију пада и савез Атине и Аргоса, па Орестова заклетва добија актуелно значење. Научници тумаче оба питања на различите начине, па је најбоље драму читати и као мит и као одговор на тренутак у Атини.

У Атини је постојало светилиште Часних богиња (грчки семнаи теаи) испод Ареопага, са којим се Еумениде често повезују. Есхилова завршна поворка, која Ериније одводи у станиште под земљом, могла је публици да дочара обред који је био део градског живота.

Драма почиње у Делфима, а на средини радња прелази у Атину. Унутрашњост храма са успаваним Еринијама обично се реконструише помоћу справе екиклему, којом се из унутрашњости износи сценски призор. Питија се враћа пузећи, што даје оштар контраст свечаном почетку. Према једној анегдоти из античког Есхиловог животописа, појава хора изазвала је велики страх у публици, а помињу се и тешке последице. То је пре предање него поуздан податак, али показује какав је утисак хор остављао.

У суђењу су на сцени Атина, Аполон и Орест, па су сва три глумца заузета. Режија мора да реши како да представи поротнике и гласање. Текст помиње урне, а модерне поставке понекад позивају публику да буде порота. Тренутак у којем Атина објављује да ће гласати за Ореста и да једнак број гласова значи ослобађање захтева јасну, спору реплику.

Највећа тешкоћа је крај. Ериније су цео комад претећи хор, а у ексоду треба да постану благонаклоне. Редитељ мора да избегне да то буде само спољна промена костима, јер је Атинина реч оно што их убеђује. У поставци Питера Хола из 1981, у Харисоновој адаптацији, глумци су играли у маскама уз музику Харисона Бертвисла, а Кејти Мичел је 1999. у Националном позоришту радила са Хјузовим преводом.

Орестово суђење остало је познат мит о настанку Ареопага, већа које је у атинском предању било надлежно за суђења за убиство. Касније драме приказују исти догађај другачије: у Еурипидовој „Електри“ и „Ифигенији међу Таврима“ Орестов суд има друге детаље, што показује да Есхилова верзија није једина. Ипак, управо она је остала најпознатија.

У модерној књижевности „Еумениде“ су ређе предмет прерада него „Агамемнон“ или „Хоефоре“. Сартр у драми „Муве“ намерно изоставља Еумениде, јер Орестово ослобођење не одговара његовом јунаку. Сергеј Танејев је 1895. завршио оперу „Орестија“, Јаел Фарбер је у драми „МоЛоРа“ (2007) пренела радњу у Јужну Африку после апартхејда, у време рада комисије за истину и помирење, а Ен Карсон је 2009. објавила своју верзију. Тони Харисон је за поставку Питера Хола 1981. у Националном позоришту приредио адаптацију у маскама.

Најчешће се о драми пише у расправама о праву и правди. Она се наводи као пример преласка са приватне освете на суд, а у тумачењима која су везана за Бахофена, Енгелса и феминистичке ауторке и као пример сукоба мајчинског и очинског принципа. Оба читања налазе упориште у тексту, али су спорна, па „Еумениде“ треба читати заједно са „Агамемноном“ и „Хоефорама“.