Прибеглице

„Прибеглице“ су драма у којој хор носи највећи део текста и радње. Ритам је одређен узастопним молбама и одговорима: Данаиде моле, краљ оклева, хор прети, народ одлучује, стиже нова опасност и нова заштита. Дијалога између ликова има релативно мало, а оно што је сценски најзначајније догађа се у лирским деловима.

Као први део трилогије драма се завршава привременим олакшањем, а не расплетом. Прича о томе како су Данаиде постале убице својих мужева припада изгубљеним деловима, па се данашњи читалац налази у ситуацији публике која зна да ће се доћи до новог сукоба, али није видела како.

Хор Данаида је протагониста драме. Оне говоре као једно, а ипак у песмама показују различите расположења: од молитве преко претње до страха. Њихов однос према браку остаје двосмислен: показује се и као одбијање насиља и као одбијање сродничког брака, а зашто баш то, текст не објашњава у потпуности.

Данај је практичан вођа: даје упутства, организује одбрану и прати догађаје са стране. Пеласг је опрезан владар који схвата да у избору не постоји безболна страна, а на крају се показује као стрпљив заштитник. Гласник је једноставнији лик, чија грубост служи да се јасније види шта Данаиде избегавају.

Језик је архаичан, густ и пун сликовитих поређења. Данаиде себе упоређују са птицом коју прогони јастреб, у песми о славују, и са јуницом коју гоне вукови. Ове слике обједињују тему лова и тражења уточишта. У дијалозима с краљем језик је правнички и сведен, а у хорским песмама лирски и молитвени.

Понављају се појмови као што су Зевс, правда, уточиште и пролевање крви. Посебан ефекат даје контраст између мирних, ритуалних песама и нагле сцене насиља када се појави гласник.

Дуго се мислило да су „Прибеглице“ најстарија сачувана Есхилова драма, због великог удела хора и архаичне структуре. Оксиринхошки папирус 2256, објављен 1952, показао је да је трилогија изведена вероватно 463. п.н.е., дакле у позном стваралаштву. Зато су поређења са „Орестијом“ у другачијем светлу.

Најспорније је питање зашто Данаиде одбијају брак. Џорџ Томсон је предлагао везу са атинским законом о удаји наследница, Ридгвеј је читао сукоб као спор око матрилинеарног и патрилинеарног наслеђивања, а Верно и Видал-Наке видели су одбијање сродничког брака као заштиту од инцеста, што је касније одбачено. Едит Хол драму чита као насилни сукоб Грка и Египћана. Свако од ових тумачења налази упориште у тексту, али ниједно није коначно.

Парод, неколико кратких епизода раздвојених дугим хорским песмама, са хором као главним ликом; драма има веома мало дијалога

„Прибеглице“ су први део данаидске тетралогије. Пратили су их „Египћани“ и „Данаиде“, који су изгубљени, и сатирска игра „Амимона“. Оксиринхошки папирус 2256, објављен 1952, потврдио је да је пројекат изведен вероватно 463. п.н.е. До тада се мислило да је драма из раног Есхиловог стваралаштва (због великог удела хора), па је тај налаз изменио слику његовог развоја.

Према реконструкцији изгубљеног наставка, после рата у коме Пеласг гине, Данај постаје владар и наређује кћерима да у брачној ноћи убију своје мужеве. Све осим Хипермнестре то и чине, јер она поштеди Линкеја, који касније убија Даная и постаје краљ. Научници се не слажу око завршетка. Према једној верзији, Афродита ослобађа Данаиде кривице и оне се удају за Аргејце, а према другој Хипермнестра стаје пред суд и Афродита је брани.

Мит повезује Аргос и Египат преко Ије и њеног сина Епафа, па драма почива на претпоставци да су Аргејци и Египћани у сродству. За атинску публику Египат је био далека земља другачијег језика и обичаја, а гласник је приказан као варварин. Краљ који се обраћа народу пре него што донесе одлуку, у скупштини која гласа дизањем руку, подсећа на политичку праксу самих Атињана.

Највећи сценски проблем је хор. У миту их је педесет, а грчки хор имао је дванаест или петнаест чланова, па се број ретко пренесе на сцену. Постављање педесет Данаида ретко је: поставка Позоришта уметности (режија Мариана Калбари) је, према њиховој најави, први пут у Епидауру довела хор од педесет Данаида. Зато режија мора да одлучи да ли ће хор бити малобројан и звучати као једно, или велики и физички надмоћан.

Простор је светилиште, са олтаром или узвишицом богова и кипом. Када Данаиде седе или стоје крај олтара, њихов положај је знак заштите, па је сцена у којој гласник покушава да их одвуче истовремено увреда боговима. Претња појасевима тражи тачно режирану мизансцену: треба да буде јасно да нису само реч, већ могућност.

Нова питања отвара туђинска одећа Данаида. Краљ каже да изгледају као Либијке или номадкиње, а гласник је Египћанин. Модерне режије то решавају различито: употребом више језика или различитим костимима, при чему постоји опасност од стереотипа. Данашње поставке често истичу избеглички аспект драме. Јелинекина драма „Заштићени“ (Die Schutzbefohlenen), која се ослања на ову трагедију, први пут је приказана 2014. у Манхајму, у режији Николауса Штемана, а 2015. је у Лајпцигу изведена комбинована верзија са Есхиловим текстом.

Данаиде су у античкој традицији остале познате као убице својих мужева и као казна у подземљу, где вечно пуне пробушену посуду. Овај део мита налази се у Есхиловим изгубљеним драмама само у траговима, па „Прибеглице“ су данас једини сачувани део.

Модерна рецепција углавном користи прву драму. Чарлс Ми је 2000. написао „Велику љубав“ (Big Love), у којој педесет невеста бежи од педесет рођака у италијанску вилу, а Елфриде Јелинек је у драми „Заштићени“ повезала Есхилов мотив уточишта са судбином данашњих избеглица, с том разликом што њене избеглице нису примљене.

Због тога се драма често наводи у расправама о азилу и избеглицама. Питање ко одлучује о заштити странаца, и колико су грађани спремни да ризикују, у драми је постављено на крајње једноставан начин: један краљ, један олтар, један гласник и један народ.