Покајнице (Хоефоре)

„Хоефоре“ су најконцентрисанији део трилогије: нешто преко хиљаду стихова и радња која се одвија око једног места, гроба, и једних врата, палате. Први део драме припада ритуалу и препознавању, други извођењу плана. Средиште је комос, који заузима око 170 стихова и у коме од тужбалице настаје одлука.

Драма је изграђена на симетрији са „Агамемноном“. У првом делу Клитемнестра лукавством убија мужа; овде Орест лукавством убија њу. Огртач, кућна врата и ексод у којем се показују лешеви понављају исти сценски распоред, али је смисао промењен. Ексод је уједно и најважнија веза са трећим делом: радња се завршава у лудилу, а не у олакшању, па „Еумениде“ почињу тамо где „Хоефоре“ стају.

Орест је у овој драми пре извршилац него јунак. Њега воде Аполон, мртви отац и сестра, а кључни тренутак колебања решава Пилад. Такав однос према налогу чини његов лик напетим: он делује одлучно, али га сопствена сумња открива у сцени са мајком.

Електра је главни лик првог дела, али нестаје са сцене када почне извођење. У овој драми она није јунакиња каква ће постати код Софокла и Еурипида, већ она која припрема тло. Клитемнестра, која је у „Агамемнону“ владала сценом, овде је уплашена и сведена на једну сцену, али управо у њој добија највећу људску тежину. Важну улогу има хор: он не коментарише само догађаје, него их усмерава, саветује Електру, подстиче Ореста и мења поруку Егисту.

Језик је обредан и збијен. Молитве, заклињања и призивања оца граде дугачку лирску целину, а слике су конкретне и физичке: млеко и крв, змија, пси, мрежа. Реч „правда“ (грчки дике) стално се користи у два значења, као освета и као поредак, па публика осећа да се иста реч односи и на оправдање и на његов недостатак.

Контраст између комоса и сцена лажи је оштар. Док у тужбалици преовлађују понављање и дуга, готово трансна мелодија, у сцени са Килисом језик постаје приземан и домаћи: дојкиља се сећа како је бринула о Оресту као о одојчету, укључујући најсвакодневније послове. Такав нижи регистар, у трагедији ретко присутан, појачава ужас онога што следи.

Главно питање јесте да ли је Орестов чин оправдан. Једно читање га види као нужан корак ка успостављању поретка, друго као злочин који тек у „Еуменидама“ добија решење. Бахофен је целу трилогију тумачио као прелаз од мајчинског ка очинском праву, Енгелс је то тумачење назвао мистичним, а касније су га преиспитивале феминистичке и психоаналитичке критике.

Спорна је и сцена препознавања. Еурипид је у својој „Електри“ довео у питање Есхилове знаке (прамен и траг стопала), што се често схвата као полемика са овом драмом. Текст комоса је на неколико места оштећен или спорне читљивости, па се издања разликују. Спорно је и колико је Електра важна: Есхил јој даје велики удео у првом делу, али је затим уклања са сцене, док ће је каснији трагичари ставити у средиште.

Без чинова: пролог, парод, епизоде раздвојене стасимонима, комос (заједничка тужбалица) и ексод; подела на епизоде разликује се по издањима

„Хоефоре“ су други део „Орестије“, трилогије којом је Есхил 458. п.н.е. освојио прву награду на Великим Дионисијама. Уз „Агамемнона“, „Хоефоре“ и „Еумениде“ изведена је и сатирска игра „Протеј“, од које је сачуван тек мали фрагмент. Грчки наслов (хоефорои) значи „оне које носе изливе (хое)“; назив „Покајнице“ уобичајен је у српском, али не прати дословно значење, јер хор чине жене које доносе изливе мртвом краљу, а не оне које се кају. Као део трилогије драма се чита уз „Агамемнона“ и „Еумениде“.

Прича о Оресту старија је од Есхила. Хомерова „Одисеја“ више пута помиње Орестову освету као узор младићу; кривица за Агамемнонову смрт тамо се највише пребацује Егисту, а питање убиства мајке се не развија. Песник Стесихор је у шестом веку п.н.е. написао „Орестију“, која се зна само по одломцима. Есхил је од старог мита направио драму о цени освете: његов Орест убија мајку по Аполоновом налогу, али га одмах затим гоне Ериније.

Драма је настала у Атини, у којој су мртви имали свој култ, а изливи на гробу били су део уобичајеног обреда. У време извођења Атина је пролазила кроз велике промене: реформа Ареопага око 462/461. п.н.е. узела му је већину овлашћења, а суђења за убиство остала су његова надлежност. У трећем делу трилогије управо Ареопаг постаје место суда над Орестом, док су „Хоефоре“ последњи чин старог поретка крви.

Сцена је једноставна: хумка на којој је Агамемнонов гроб и фасада палате са вратима. Према уобичајеној реконструкцији, гроб је био у орхестри, а палата је представљена сценском зградом. Ексод захтева справу екиклему, којом се из унутрашњости на видик износе два леша и огртач, па је тај призор један од најјачих визуелних тренутака трилогије.

Есхил је у „Орестији“ имао на располагању три глумца. Сцена у којој Орест, Клитемнестра и Пилад стоје заједно једна је од најпознатијих употреба трећег глумца (тритагониста), јер је Пилад цео комад нем, па три стиха делују као прекид тишине. Режија мора да одлучи да ли је његова реплика храброст, наредба или опомена. Тачна подела улога између глумаца није сачувана, па је остављено поставци да реши ко игра Клитемнестру, Килису и Егиста.

Најтежи проблем за извођење је ексод. Ериније према тексту види само Орест, а није познато како су биле приказане на оригиналној сцени; модерне режије морају да одлуче да ли ће их показати. Комос, са свим понављањима и обредним покретима, захтева хореографију која не успорава драму. Песма је тужбалица, али и заклињање, па ритам мора да расте.

Поставка Питера Хола 1981. у Харисоновом преводу играна је у маскама уз музику Харисона Бертвисла, а Кејти Мичел је 1999. на сцени Котсло извела трилогију у Хјузовом преводу. Те поставке показују два пута: стилизовани обред и лични, психолошки реализам.

Исти материјал обрадили су Софокле и Еурипид у својим „Електрама“. Софокле Електру ставља у средиште драме, а Еурипид у једној сцени доводи у питање Есхилове знаке препознавања. Тако су „Хоефоре“ постале узор коме се каснији писци или прикључују или супротстављају.

У модерном добу ова драма се прерађује на многе начине. Сергеј Танејев је 1895. завршио оперу „Орестија“, Јуџин О'Нил је у драми „Жалост пристаје Електри“ (1931) радњу пренео у Нову Енглеску после Грађанског рата, а Жан-Пол Сартр је у драми „Муве“ (изведена 1943. у Паризу) преузео мотиве „Хоефора“ и изоставио Еумениде, јер Орестово ослобођење не одговара његовом јунаку. Јаел Фарбер је у драми „МоЛоРа“ (2007) радњу пренела у Јужну Африку после апартхејда, у време рада комисије за истину и помирење, а Ен Карсон је 2009. објавила своју верзију „Орестије“.

Драма је један од најчитанијих извора за питање шта значи освета и ко за њу одговара. Често се упоређује са „Хамлетом“, где дух оца такође захтева освету од сина, и са психоаналитичким тумачењима односа мајке и сина. Већина таквих тумачења односи се на целу трилогију, па „Хоефоре“ треба читати уз „Агамемнона“ и „Еумениде“.