Сумњиво лице

Комад има два чина и два простора. У првом, у Пантићевој кући, постављају се заплет и заблуда: писмо које Јеротије отвара и телеграм који тумачи. У другом, у среској писарници, долазе хапшење, саслушање и откривање заблуде. Нушић гради комедију ситуације: гледалац од Маричиног и Ђокиног писма зна ко је „сумњиво лице“, па се смех рађа из тога како ће службена машинерија до истине доћи.

Расплет се врши истим средством којим је заплет покренут, писмом, а затим новим телеграмом из министарства, који Јеротија враћа из тријумфа у страх. Радња се тако не завршава победом ни казном, већ збуњеним капетаном који тражи савет од пијаног писара Жике.

Јеротије је тип малог властодршца: уображен, радознао према туђим писмима и ревностан само када му ревност доноси корист. Вића је каријерист који чека прилику, Жика и Милисав су лењи и пијани писари, Алекса Жуњић срески шпијун, а Миладин и Спаса сведоци којима се служи кад затреба.

Марица и Ђока су млади пар који покреће споредни заплет и слабије су карактерисани од чиновника. Нушић је главну пажњу посветио оној страни коју исмејава: администрацији, а не љубавницима.

Нушић је у рукопису комад назвао „гоголијадом“, а у предговору наводи да га је Гогољев „Ревизор“ снажно обликовао. Сличност се огледа у заплету о погрешно препознатом човеку и у слици администрације која мање служи народу него себи. Нушићева комика је ипак паланачка: говор чиновника, канцеларијски жаргон, шифра која ништа не значи.

Реплике су кратке и ситуационе, а смех често долази из онога што ликови не кажу јасно: из Јеротијевог поучавања о томе како се извлачи корист, Жикине „науке о кантару“ или телеграма који се чита као загонетка.

Комад се обично чита као сатира на чиновништво и полицијску ревност у доба Обреновића. Андраш Урбан, режисер новије београдске поставке, у разговору за дневне новине каже да су надзор и шпијунирање у њему ипак више комични елементи него главна тема, што показује да се тежиште може померати са политичке сатире на комедију заблуде.

Спорна питања тичу се историје текста. Нушић у предговору наводи да је комад писан пре више од четрдесет година, да су га позоришни управници одбијали због сатире на бирократију и помена династије и да је рукопис некад био изгубљен. Према једном научном раду, коначна редакција потиче из Сабраних дела из 1932, а по једној оцени редакција најближа коначној настала је у Првом светском рату; зато текст какав данас читамо не мора бити исти као рукопис из осамдесетих година деветнаестог века.

Бранислав Нушић (Београд 1864 – Београд 1938) „Сумњиво лице“ је написао као један од својих првих комада; извори као годину наводе 1887 (научни рад) или 1888 (Хрватска енциклопедија), а по Данасу је писан 1887–1888. Радња је смештена у пограничну паланку у доба Обреновића, а тема је полицијска присмотра и бирократска горљивост.

У предговору, који прати текст на Растку, Нушић наводи да су комад одбили позоришни управници Милорад Шапчанин и Никола Петровић због сатире на бирократију и помена династије. Према научном раду, први помени комада потичу из 1892, а 1900. најављено је његово извођење у Народном позоришту под Нушићевом управом, после чега се текст изгубио. Дневни лист Данас бележи да је комад дуго лежао у фиоци, чак и док је писац био на челу тог позоришта.

У рукопису је комад назван „гоголијадом“, а у предговору писац признаје снажан утицај Гогољевог „Ревизора“. Заплет о погрешно препознатом странцу у малој вароши подсећа на „Ревизора“, а Нушић га смешта у српску паланку са капетаном, писарима и шпијуном.

Комад припада Нушићевим раним сатиричним комедијама, међу које се убрајају „Народни посланик“ и „Протекција“, у којима је предмет државна администрација и чиновничко друштво. Први пут је штампан 1924, а у коначној редакцији налази се у Сабраним делима из 1932.

Комад је на сцену стигао знатно касније него што је написан. Према научном раду, праизведба је била 1922. у Скопљу, а премијера у Народном позоришту у Београду 1923; према Нушићевој напомени уз текст на Растку, први пут је приказан у Београду 29. маја 1923. Подаци о Скопљу и Београду се разилазе, па се о томе где је тачно био први наступ не може говорити сасвим поуздано.

Редитељ мора да реши како ће играти Јеротијеву озбиљност и бесмисао поверљиве депеше, а да комад не склизне у чисту карикатуру. Два простора, кућа и писарница, имају различит тон: у првом преовлађује породична свађа, у другом службени хаос. Поједине поставке то разликују и сценографијом: Драмски студио КУД-а „Опленац“ у Тополи, под редитељем Пијом Мајсторовићем, према писању Данаса, читао је комад као „обрнуту каскаду“, са кафаном и музиком у партеру, „канцеларијом“ на проспенијуму и „салоном“ у дубини сцене.

Андраш Урбан режирао је комад у Народном позоришту у Београду на сцени „Раша Плаовић“ (2017); у главним улогама су били Слободан Бештић и Нела Михаиловић, уз Сузану Лукић, Павла Јеринића и Николу Вујовића. Урбан у разговору истиче да су надзор и шпијунирање пре комични елемент него главна тема комада.

Према научном раду о раним Нушићевим комедијама, Ј. Лешић назвао је „Сумњиво лице“ делом зрелог комедиографа, а не почетника; и сам рад закључује да комад показује зрелог драмског писца.

Комад је прерађен и за екран. Авала филм је 1954. снимио филм „Сумњиво лице“ (према сајту IMDb, режија Предраг Динуловић и Соја Јовановић, Михајло „Бата“ Паскаљевић у улози Јеротија Пантића), а Радио-телевизија Београд је 1989. снимила телевизијску верзију.

Тема чиновништва и власти враћа се у каснијим Нушићевим комедијама, међу њима у „Протекцији“ (1889) и „Госпођи министарки“ (1929). У том низу „Сумњиво лице“ стоји као рани пример комедије у којој је предмет државна администрација, а не породични или љубавни заплет.