Фабула
Предигра
Предигра се одиграва ујутру после позоришта у лепо намештеној соби у кући Марићевих. Инжењер и грађевински предузимач Павле Марић потајно је узео писма која је његовој жени Рини писао љубавник Милан Новаковић, његов пословни партнер, и сада их баца на под. Када дође полицијски агент због наводне крађе из стола, он закључује да је лопов у кући и одлази.
Аљоша, руски емигрант и надзорник градилишта, признаје Павлу да га је жена оставила због певача и да намерава да се удави у Дунаву. Павле га наговара да живи, даје му новац и свој бољи капут, па Аљоша одлази у Павловом оделу и са његовим папирима. Павле тражи визу за иностранство, поверава Љубомиру Протићу рукопис о хидрографији, а затим се суочава с Новаковићем, који цинично брани своју везу с Рином. На крају наређује да се спакују ствари и саопштава Рини да одлази на неодређено време.
Први чин
Радња се наставља три године касније у соби Милана Новаковића. Рина се удала за њега, а он је узнемирен јер се на сребрним кашичицама налази монограм с Рининим првим презименом. У међувремену је крај Дунава пронађено мушко одело с документима, па се закључило да се Павле удавио, а Рина се представља као удовица. Спасоје Благојевић, нови богаташ и Павлов наследни рођак, преузео је његову имовину и обећао кћер Вукицу Протићу. Анта, средовечан рођак и дужник од десет хиљада динара, јавља да је у граду видео Павла.
Спасоје се боји да ће изгубити наследство и кауцију коју је за конзорцијум „Илирија“ дао у виду куће на Теразијама. Протић добија новине с насловом „Мртви устају, мртви говоре!“; у њима Павле у интервјуу тврди да се Аљоша удавио у његовом оделу. Сви одлучују да се понашају као да Павле није жив. Када он ипак дође, нико му не узвраћа поздрав. Павле им хладно и иронично одговара да ће живети и да намерава да остане, а остали му узвраћају да и они желе да живе.
Други чин
У Спасојевој кући одлаже се Вукичино венчање са Протићем, а Вукица се жали да је Протић отада хладан и збуњен. Анта је пронашао Младена Ђаковића, слободног публицисту који пише оштре текстове, и најављује да ће доћи пре подне; Спасоје му наглашава да ће, ако дође до пада, пасти сви. Према једном препричавању, новинар им саветује да избегну јавни скандал и да Павла прогласе лудим.
Павле се насамо суочава са Спасојем и тражи да му врати имање, иначе ће тужити. Спасоје му нуди Вукицу, да би имање добио натраг као мираз, али Павле то одбија: зна да би Вукица оставила Протића чим овај изгуби професорску титулу, стечену рукописом који му је Павле поверио, а он га објавио као свој. Спасоје оптужује Протића за крађу рукописа, а овај одговара да то није другачије од крађе имања или жене коју су починили Спасоје и Новаковић. Брак Рине и Новаковића после Павловог повратка правно више не важи.
Трећи чин
Павле је поднео четири тужбе: против Спасоја за имање, против Новаковића за прељубу, против Протића за крађу рукописа и против Анте за кривоклетство. Спасоје, у договору с властима, смишља одговор: Павла ће пријавити полицији као представника разорних страних организација. Писма украдена пре три године послужиће као „доказ“, Рина ће то потврдити, а Аљоша ће се показати као Павлов сарадник који се убио када су писма украдена.
Када дође Павле, Спасоје му открива да га прати полиција и даје му пасош на име Адолфа Шварца са Павловом фотографијом да би побегао. Улази полиција и тражи документе; Павле показује Шварцов пасош, а Спасоје потврђује да Шварц ради у њиховој фирми. Поражен, Павле одлази на воз: не успева ни да докаже да је жив ни да се освети за учињену неправду. У последњем призору улазе Вукица и Спасоје, а Спасоје срећан најављује венчање.
Лица
Павле Марић
инжењер и грађевински предузимач, проглашен мртвим; враћа се и покушава да поврати имовину и име
Рина
Павлова жена, која се после његовог одласка удаје за Новаковића и представља се као удовица
Милан Новаковић
Павлов пословни партнер и Ринин љубавник, затим њен муж
Спасоје Благојевић
нови богаташ и Павлов наследни рођак, који преузима његову имовину и води заверу против њега
Љубомир Протић
инжењер, Спасојев будући зет; рукопис о хидрографији који му је Павле поверио објављује као свој
Анта
средовечан Ринин рођак и дужник од десет хиљада динара, који први јавља да је Павле жив
Миле
дандија и Ринин удварач, који од ње позајмљује новац
Аљоша
руски емигрант и надзорник градилишта; удави се у Павловом оделу и тако изазове лажну вест о Павловој смрти
Вукица
Спасојева кћи, вереница Протића, чије се венчање одлаже
Младен Ђаковић
слободни публициста оштрог пера кога Анта доводи Спасоју
Господин Ђурић
генерални директор конзорцијума „Илирија“, који се само помиње
Адолф Шварц
пословни агент конзорцијума, чији пасош служи у завршној обмани
Анализа
Кључне теме
Живи као „покојник“
Павла је једноставно прогласити мртвим јер су пронађени одећа и документи, и такав закључак свима одговара. Када се појави у граду, нико га не поздравља, а остали одлучују да се понашају као да га нема. Комад поставља питање ко одређује да ли је неко жив: људи или папири.
Имовина стечена на туђем одсуству
Спасоје је преузео Павлову имовину, Новаковић му је узео жену, Протић професорску титулу на основу његовог рукописа. Сви су на његовом нестанку изградили положај, па Павлов повратак за њих није радост него претња.
Новац, конзорцијуми и страх од губитка
Спасоје је за конзорцијум „Илирија“ дао као кауцију кућу на Теразијама, а вест да је Павле жив угрожава и наследство и фирму. Када се појави, главна брига свих је шта ће изгубити, па се лако договоре да Павла игноришу.
Власт и полиција у служби моћних
У последњем чину Спасоје са властима смишља да Павла пријави полицији као представника разорних страних организација, а Павлова борба за правду завршава поразом. Нушић показује државне органе који раде за оне који имају новац и везе.
Крађа туђег рада
Протић је рукопис о хидрографији, на коме је Павле радио седам година, објавио као свој и добио професорску титулу. Комад тиме указује да се и интелектуални рад може присвојити, а да то остане без последица.
Брак и верност
Брак Рине и Новаковића после Павловог повратка правно не важи, па прељуба из предигре добија нове последице. Брак у комаду није заједница, већ правни положај који се стиче и губи.
Симболи и мотиви
Капут и одело
Аљоша одлази у Павловом оделу, са његовим документима, па се његово удављење схвата као Павлова смрт. Одећа у комаду замењује човека.
Новински наслов „Мртви устају, мртви говоре!“
Наслов најављује повратак човека кога су сви сматрали мртвим. Он до Протића стиже као новина пре него као вест о човеку, па показује како штампа од једног живота прави сензацију.
Рукопис о хидрографији
Рукопис, на коме је Павле радио седам година, поверен је Протићу и постаје основа његове каријере. Показује да Павле не губи само имовину него и дело.
Кашичице са монограмом
Сребрне кашичице са монограмом Рининог првог презимена муче Новаковића у првом чину. Мали предмет подсећа да прошлост није избрисана.
Пасош
У завршној обмани Павле добија пасош на туђе име са сопственом фотографијом. Исправа којом може да побегне истовремено му одузима идентитет.
Композиција и структура
Комад носи подназив „комедија с предигром у три чина“. Предигра приказује оно што ће касније бити предмет спора: крађу писама, Аљошино самоубилачко решење, Павлов одлазак и рукопис. Затим пролазе три године, а три чина развијају последице: повратак, сукоб и пораз.
Заплет је припремљен до детаља (одело, писма, рукопис, кашичица), па се касније откривање и обмана ослањају на појединости из предигре. Структура је тако оквирна: предигра поставља узроке, а чинови показују како су сви ликови на Павловом нестанку изградили свој положај.
Ликови и типови
Павле је необичан Нушићев протагонист: огорчен и ироничан човек који се сукобљава с друштвом које му је узело све. Спасоје је тип скоројевића коме не смета толико то што је Павле жив колико то што Павле тражи оно што је сада његово.
Рина, Новаковић и Протић су ликови који су на Павловом одсуству стекли оно што им не припада. Анта је дужник који први јавља да је Павле жив, а Миле удварач који од Рине позајмљује новац.
Језик и стил
Павле се обраћа осталима хладно и иронично, док они говоре о ономе што их највише брине: конзорцијуму, наследству, венчању. Тај контраст даје комаду основну комику. Радио-емисија на РТС-у комад описује као друштвену сатиру.
Према подацима Народног позоришта, на премијери 1937. није било бурног смеха, али су критике биле добре, чак и од критичара који су Нушића раније нападали. Мрачнији тон, у коме главни лик на крају губи, приближава комад црној комедији.
Тумачења и спорна питања
Питање жанра је отворено: Народно позориште комад води као драму и комедију, а радио-емисија на РТС-у као „друштвену сатиру“. Нушић је, према подацима Народног позоришта, писао више верзија, међу њима једну драму и верзију првог чина, пре него што се определио за комедију 1937.
Друго питање је завршетак. Комад се завршава Павловим поразом, а не казном оних који су му уцењивали: пријава полицији и обмана са пасошем завршавају се победом над једним човеком, а остали не сносе последице. У препричавањима се наводе и разлике у појединостима (на пример улога Милета), па их треба проверити према тексту.
Историјски и књижевни контекст
Бранислав Нушић (Београд 1864 – Београд 1938) „Покојника“ је написао у зиму 1936–1937, током здравствене кризе. Према подацима Народног позоришта, писао је више верзија, међу којима једну драму и верзију првог чина, пре него што се определио за комедију која је изведена 1937. Умро је 19. јануара 1938.
Нушић је „Покојника“ сматрао својим последњим комадом и, по наводима позоришта, најзначајнијим комадом о друштвеној стварности. У њему се појављују конзорцијум „Илирија“, новине, полиција и кауција, па комад користи читав апарат грађанског друштва једног времена.
Први пут је изведен 18. новембра 1937. у Народном позоришту у Београду. Према истом извору, први утисци нису били бурни смех, али су критике биле добре, укључујући и оне критичаре који су га раније нападали.
У Нушићевом опусу комад припада позном стваралаштву, заједно са „Госпођом министарком“ (1929) и „Ожалошћеном породицом“ (1934), према списку комедија у Хрватској енциклопедији.
На сцени
Једно препричавање предигру назива малом булеварском сценом коју је у извођењу лако изоставити, па редитељ мора да одлучи колико ће од ње задржати. Затим треба одредити тон: Павле може бити смешни повратник или огорчен човек, а завршни пораз може бити извор смеха или горчине.
Народно позориште у Београду приказало је комад у режији Егона Савина (премијера 26. децембра 2009): Павла Марића играо је Небојша Кундачина, Спасоја Благојевића Предраг Ејдус, Милана Новаковића Дарко Томовић, Рину Наташа Нинковић. У програму је истакнута мисао да нема драме без комедије нити комедије без драме.
Комад је постојао и на радију: драмски програм Радио Београда снимио је јануара 1982. радио-продукцију у режији Боде Марковића, с глумцима као што су Зоран Радмиловић, Никола Симић, Светлана Бојковић и Богдан Дикић; касније је понављана у циклусу посвећеном Марковићу.
Наслеђе и рецепција
Нушић је „Покојника“ сматрао својим последњим комадом, па га је позоришна критика често посматрала као завршетак његовог комедиографског пута.
Комад је постојао у позоришној и радио-верзији: Народно позориште га је поставило 2009. у режији Егона Савина, а Радио Београд 1982. у режији Боде Марковића; радио-продукција је понављана 2025.
Основна ситуација, човек за кога су званични папири одлучили да је мртав, остаје препознатљива. Питање ко одређује да ли је неко жив и ко има корист од његовог нестанка разумљиво је и без познавања прилика тридесетих година.
Продукције и адаптације
Изабрана извођења и адаптације, сва са наведеним извором. Архива се допуњује и у њу улазе само проверени подаци.
Позориште
Покојник (праизведба)
ансамбл Народног позоришта · Народно позориште, Београд · 1937.
Прво извођење комада 18. новембра 1937, према подацима Народног позоришта.
Радио
Покојник (радио-продукција)
реж. Бода Марковић; Зоран Радмиловић, Никола Симић, Светлана Бојковић, Богдан Дикић и други · Радио Београд 2 · 1982.
Продукција драмског програма Радио Београда из јануара 1982; репризирана 2025.
Позориште
Покојник
реж. Егон Савин; Небојша Кундачина, Предраг Ејдус, Дарко Томовић, Наташа Нинковић · Народно позориште, Београд · 2009.
Премијера 26. децембра 2009; на сајту означена као драма и комедија.
Извор: Хоћу у позориште: Покојник
Појмови уз ово дело
Извори
- Основни подаци о делу (аутор, епоха, година, жанр, језик): база Corpus DramaticumКултурни елемент; начин провере описан на страници „Извори и методологија“
- Б. Нушић, Покојник – интегрални текст (Пројекат Растко, ћирилична и латинична верзија)подела, предигра, први чин и почетак другог; латинична верзија https://www.rastko.rs/drama/nusic/bnusic-pokojnik.html иде до шестог призора другог чина; текст се прекида пре краја · rastko.rs
- Покојник – препричана радња (mojalektira.com)ток другог и трећег чина и расплет (само уз ово препричавање; општи расплет потврђује и https://www.lektire.me/prepricano/branislav-nusic-pokojnik_1394) · mojalektira.com
- Народно позориште у Београду: The Deceasedнастанак комада, више верзија, премијера 18. новембра 1937 · narodnopozoriste.rs
- Хоћу у позориште: Покојник (Народно позориште, 2009)режија Егона Савина, премијера 26. децембра 2009, подела · hocupozoriste.rs
- РТС: Бранислав Нушић – Покојник (Радио Београд 2)радио-продукција 1982 (Бода Марковић), жанровска одредница „друштвена сатира“ · rts.rs
Текст је самостално написан на основу наведених извора; није превод ни препричавање појединачног чланка. Примећујете грешку или имате бољи извор? Пишите нам – исправљамо је уз навођење извора. Како проверавамо податке.
