Госпођа министарка

Комад има четири чина и прати успон и пад једне породице. У првом чину Сима у току једног дана постаје министар, у другом Живка организује нови живот са визит-картама, „саветима о отмености“ и планом против Чеде, у трећем се на сцени гомилају рођаци и сплетке, а у четвртом јавни скандал и оставка враћају породицу на почетак. Кружни облик појачава сатиру: ништа се суштински не мења, мења се само положај.

У издању на Растку први чин има двадесет пет кратких призора, а ритам је брз: свака вест доноси нови заплет. Нушић не гради радњу око великог сукоба, већ око низа ситуација у којима Живка, под притиском сујете, погоршава сопствени положај.

Живка је централни лик и једна од најпознатијих Нушићевих жена: амбициозна, сујетна, енергична и често погрешна. Образложење селекције 71. Стеријиног позорја наглашава да она није само предмет исмевања него и жртва система. Сима, према радњи, не одлучује о свом успону ни о паду: именовање му долази споља, а оставку подноси на крају.

Чеда је њен противник и ироничан посматрач: он не прихвата Живкину вољу и користи њене методе против ње. Пера, Васа и Нинковић су типови људи који живе око власти: први од вести, други од сродства, трећи од „отмености“. Комад је због тога ближи комедији нарави него комедији једне страсти: Нушић слика читав друштвени слој.

Језик показује промену положаја: Живка од Живке постаје „Живана“, а Нинковићев говор испуњава се француским изразима које он продаје као „отменост“. Реплике су кратке и брзе, а комика се ослања и на предмете и радњу: цилиндар, фијакер, гађање новинама.

Понављања (Ракин узвик „Доле влада!“) и гомилање захтева (деветнаест рођака) дају комаду ритам. Сатира је јасна и без језичких загонетки: гледалац одмах схвата шта се исмејава.

Комад се чита као сатира на политичко каријерство и протекцију, али и као слика малограђана који верују да им положај даје вредност. Јагош Марковић је у Народном позоришту (2004) изоставио радњу у којој Живка покушава да компромитује зета и раздвоји га од кћери, што показује колико је комад подложан скраћивању и променама тежишта.

Спорно питање је време радње и настанка. Дидаскалија смешта радњу на прелаз векова, а према подацима Народног позоришта Нушић је комад почео да пише пред Први светски рат, када је управљао новооснованим позориштем у Скопљу; рат га је прекинуо пред крај другог чина, рукопис се изгубио, а 1929. га је написао поново по сећању. Комад је зато истовремено слика доба о коме говори и дело године у којој је завршен.

Бранислав Нушић (Београд 1864 – Београд 1938) „Госпођу министарку“ је завршио 1929, у позним годинама, када је био најпознатији српски комедиограф. Хрватска енциклопедија је убраја међу његове комедије, поред „Народног посланика“, „Сумњивог лица“, „Протекције“, „Ожалошћене породице“ и „Покојника“.

Према подацима Народног позоришта, Нушић је комад почео да пише пред Први светски рат, док је био управник новооснованог позоришта у Скопљу. Рат га је прекинуо пред крај другог чина, а рукопис је изгубљен. Године 1929. написао га је поново по сећању. Према ауторовом признању, лик Живке писан је имајући у виду глумицу Жанку Стокић.

Дидаскалија смешта радњу у обичну грађанску собу у Београду, „на прелазу између прошлог и садашњег века“. Политички амбијент се види већ у првом чину: влада пада и у једном дану се састављају нова, а вест о томе у кућу доноси писар, пре самог министра.

У Нушићевом опусу комад припада позним комедијама двадесетих и тридесетих година; после њега, према списку дела, следе „Мистер Долар“ (1932), „Ожалошћена породица“ (1934) и „Покојник“ (1937), у којима су предмет углед, новац и породица.

Према подацима Народног позоришта у Београду, праизведба је била 25. маја 1929. у режији Витомира Богића, са Жанком Стокић у улози Живке, после девет проба. Публика је била одушевљена, а критика незадовољна. У првих тринаест сезона комад је изведен готово двеста пута, од чега више од сто педесет пута са Жанком Стокић.

Обнове у Народном позоришту забележене су 1945, 1955, 1964. и 1982–1984. Поставка из 1964. у режији Бранислава Борозана, са Љубинком Бобић као Живком, играна је више од двеста пута до 1978. Јагош Марковић је 10. марта 2004. комад вратио на сцену после двадесет година; Живку је играла Радмила Живковић, а др Нинковића Борис Комненић. У тој поставци изостављена је радња у којој Живка покушава да компромитује зета Чеду.

Режијски проблем је како одржати равнотежу између карикатуре и озбиљности лика. Према образложењу селекције 71. Стеријиног позорја, у поставци Словенског народног гледалишта из Марибора у режији Вељка Мићуновића Живка министарка приказана је као лик који није само предмет исмевања него и жртва система, а комад је оцењен као и даље врло актуелна комедија о друштвеном статусу.

Живка министарка је један од најпознатијих ликова српске комедије, а комад се и деценијама после премијере враћа на репертоар. По подацима Народног позоришта, поставка из 1964. играна је више од двеста пута, а Марковићева из 2004. добила је више награда на фестивалима.

Комад је доживео и екранизације. Према сајту IMDb, 1958. је снимљен филм „Госпођа министарка“ у режији Жоржа Скригина са Марицом Поповић као Живком, а 1989. телевизијски филм са Миленом Дравић у тој улози; обе екранизације бележе и други извори.

Комад се најчешће наводи као комедија о друштвеном статусу и политичкој подобности. Стеријино позорје је за своју селекцију 2026. изабрало поставку из Марибора, што показује да се комад и данас поставља на сценама и изван Србије.