Gospođa ministarka

Komad ima četiri čina i prati uspon i pad jedne porodice. U prvom činu Sima u toku jednog dana postaje ministar, u drugom Živka organizuje novi život sa vizit-kartama, „savetima o otmenosti“ i planom protiv Čede, u trećem se na sceni gomilaju rođaci i spletke, a u četvrtom javni skandal i ostavka vraćaju porodicu na početak. Kružni oblik pojačava satiru: ništa se suštinski ne menja, menja se samo položaj.

U izdanju na Rastku prvi čin ima dvadeset pet kratkih prizora, a ritam je brz: svaka vest donosi novi zaplet. Nušić ne gradi radnju oko velikog sukoba, već oko niza situacija u kojima Živka, pod pritiskom sujete, pogoršava sopstveni položaj.

Živka je centralni lik i jedna od najpoznatijih Nušićevih žena: ambiciozna, sujetna, energična i često pogrešna. Obrazloženje selekcije 71. Sterijinog pozorja naglašava da ona nije samo predmet ismevanja nego i žrtva sistema. Sima, prema radnji, ne odlučuje o svom usponu ni o padu: imenovanje mu dolazi spolja, a ostavku podnosi na kraju.

Čeda je njen protivnik i ironičan posmatrač: on ne prihvata Živkinu volju i koristi njene metode protiv nje. Pera, Vasa i Ninković su tipovi ljudi koji žive oko vlasti: prvi od vesti, drugi od srodstva, treći od „otmenosti“. Komad je zbog toga bliži komediji naravi nego komediji jedne strasti: Nušić slika čitav društveni sloj.

Jezik pokazuje promenu položaja: Živka od Živke postaje „Živana“, a Ninkovićev govor ispunjava se francuskim izrazima koje on prodaje kao „otmenost“. Replike su kratke i brze, a komika se oslanja i na predmete i radnju: cilindar, fijaker, gađanje novinama.

Ponavljanja (Rakin uzvik „Dole vlada!“) i gomilanje zahteva (devetnaest rođaka) daju komadu ritam. Satira je jasna i bez jezičkih zagonetki: gledalac odmah shvata šta se ismejava.

Komad se čita kao satira na političko karijerstvo i protekciju, ali i kao slika malograđana koji veruju da im položaj daje vrednost. Jagoš Marković je u Narodnom pozorištu (2004) izostavio radnju u kojoj Živka pokušava da kompromituje zeta i razdvoji ga od kćeri, što pokazuje koliko je komad podložan skraćivanju i promenama težišta.

Sporno pitanje je vreme radnje i nastanka. Didaskalija smešta radnju na prelaz vekova, a prema podacima Narodnog pozorišta Nušić je komad počeo da piše pred Prvi svetski rat, kada je upravljao novoosnovanim pozorištem u Skoplju; rat ga je prekinuo pred kraj drugog čina, rukopis se izgubio, a 1929. ga je napisao ponovo po sećanju. Komad je zato istovremeno slika doba o kome govori i delo godine u kojoj je završen.

Branislav Nušić (Beograd 1864 – Beograd 1938) „Gospođu ministarku“ je završio 1929, u poznim godinama, kada je bio najpoznatiji srpski komediograf. Hrvatska enciklopedija je ubraja među njegove komedije, pored „Narodnog poslanika“, „Sumnjivog lica“, „Protekcije“, „Ožalošćene porodice“ i „Pokojnika“.

Prema podacima Narodnog pozorišta, Nušić je komad počeo da piše pred Prvi svetski rat, dok je bio upravnik novoosnovanog pozorišta u Skoplju. Rat ga je prekinuo pred kraj drugog čina, a rukopis je izgubljen. Godine 1929. napisao ga je ponovo po sećanju. Prema autorovom priznanju, lik Živke pisan je imajući u vidu glumicu Žanku Stokić.

Didaskalija smešta radnju u običnu građansku sobu u Beogradu, „na prelazu između prošlog i sadašnjeg veka“. Politički ambijent se vidi već u prvom činu: vlada pada i u jednom danu se sastavljaju nova, a vest o tome u kuću donosi pisar, pre samog ministra.

U Nušićevom opusu komad pripada poznim komedijama dvadesetih i tridesetih godina; posle njega, prema spisku dela, slede „Mister Dolar“ (1932), „Ožalošćena porodica“ (1934) i „Pokojnik“ (1937), u kojima su predmet ugled, novac i porodica.

Prema podacima Narodnog pozorišta u Beogradu, praizvedba je bila 25. maja 1929. u režiji Vitomira Bogića, sa Žankom Stokić u ulozi Živke, posle devet proba. Publika je bila oduševljena, a kritika nezadovoljna. U prvih trinaest sezona komad je izveden gotovo dvesta puta, od čega više od sto pedeset puta sa Žankom Stokić.

Obnove u Narodnom pozorištu zabeležene su 1945, 1955, 1964. i 1982–1984. Postavka iz 1964. u režiji Branislava Borozana, sa Ljubinkom Bobić kao Živkom, igrana je više od dvesta puta do 1978. Jagoš Marković je 10. marta 2004. komad vratio na scenu posle dvadeset godina; Živku je igrala Radmila Živković, a dr Ninkovića Boris Komnenić. U toj postavci izostavljena je radnja u kojoj Živka pokušava da kompromituje zeta Čedu.

Režijski problem je kako održati ravnotežu između karikature i ozbiljnosti lika. Prema obrazloženju selekcije 71. Sterijinog pozorja, u postavci Slovenskog narodnog gledališta iz Maribora u režiji Veljka Mićunovića Živka ministarka prikazana je kao lik koji nije samo predmet ismevanja nego i žrtva sistema, a komad je ocenjen kao i dalje vrlo aktuelna komedija o društvenom statusu.

Živka ministarka je jedan od najpoznatijih likova srpske komedije, a komad se i decenijama posle premijere vraća na repertoar. Po podacima Narodnog pozorišta, postavka iz 1964. igrana je više od dvesta puta, a Markovićeva iz 2004. dobila je više nagrada na festivalima.

Komad je doživeo i ekranizacije. Prema sajtu IMDb, 1958. je snimljen film „Gospođa ministarka“ u režiji Žorža Skrigina sa Maricom Popović kao Živkom, a 1989. televizijski film sa Milenom Dravić u toj ulozi; obe ekranizacije beleže i drugi izvori.

Komad se najčešće navodi kao komedija o društvenom statusu i političkoj podobnosti. Sterijino pozorje je za svoju selekciju 2026. izabralo postavku iz Maribora, što pokazuje da se komad i danas postavlja na scenama i izvan Srbije.