Sumnjivo lice

Komad ima dva čina i dva prostora. U prvom, u Pantićevoj kući, postavljaju se zaplet i zabluda: pismo koje Jerotije otvara i telegram koji tumači. U drugom, u sreskoj pisarnici, dolaze hapšenje, saslušanje i otkrivanje zablude. Nušić gradi komediju situacije: gledalac od Maričinog i Đokinog pisma zna ko je „sumnjivo lice“, pa se smeh rađa iz toga kako će službena mašinerija do istine doći.

Rasplet se vrši istim sredstvom kojim je zaplet pokrenut, pismom, a zatim novim telegramom iz ministarstva, koji Jerotija vraća iz trijumfa u strah. Radnja se tako ne završava pobedom ni kaznom, već zbunjenim kapetanom koji traži savet od pijanog pisara Žike.

Jerotije je tip malog vlastodršca: uobražen, radoznao prema tuđim pismima i revnostan samo kada mu revnost donosi korist. Vića je karijerist koji čeka priliku, Žika i Milisav su lenji i pijani pisari, Aleksa Žunjić sreski špijun, a Miladin i Spasa svedoci kojima se služi kad zatreba.

Marica i Đoka su mladi par koji pokreće sporedni zaplet i slabije su karakterisani od činovnika. Nušić je glavnu pažnju posvetio onoj strani koju ismejava: administraciji, a ne ljubavnicima.

Nušić je u rukopisu komad nazvao „gogolijadom“, a u predgovoru navodi da ga je Gogoljev „Revizor“ snažno oblikovao. Sličnost se ogleda u zapletu o pogrešno prepoznatom čoveku i u slici administracije koja manje služi narodu nego sebi. Nušićeva komika je ipak palanačka: govor činovnika, kancelarijski žargon, šifra koja ništa ne znači.

Replike su kratke i situacione, a smeh često dolazi iz onoga što likovi ne kažu jasno: iz Jerotijevog poučavanja o tome kako se izvlači korist, Žikine „nauke o kantaru“ ili telegrama koji se čita kao zagonetka.

Komad se obično čita kao satira na činovništvo i policijsku revnost u doba Obrenovića. Andraš Urban, režiser novije beogradske postavke, u razgovoru za dnevne novine kaže da su nadzor i špijuniranje u njemu ipak više komični elementi nego glavna tema, što pokazuje da se težište može pomerati sa političke satire na komediju zablude.

Sporna pitanja tiču se istorije teksta. Nušić u predgovoru navodi da je komad pisan pre više od četrdeset godina, da su ga pozorišni upravnici odbijali zbog satire na birokratiju i pomena dinastije i da je rukopis nekad bio izgubljen. Prema jednom naučnom radu, konačna redakcija potiče iz Sabranih dela iz 1932, a po jednoj oceni redakcija najbliža konačnoj nastala je u Prvom svetskom ratu; zato tekst kakav danas čitamo ne mora biti isti kao rukopis iz osamdesetih godina devetnaestog veka.

Branislav Nušić (Beograd 1864 – Beograd 1938) „Sumnjivo lice“ je napisao kao jedan od svojih prvih komada; izvori kao godinu navode 1887 (naučni rad) ili 1888 (Hrvatska enciklopedija), a po Danasu je pisan 1887–1888. Radnja je smeštena u pograničnu palanku u doba Obrenovića, a tema je policijska prismotra i birokratska gorljivost.

U predgovoru, koji prati tekst na Rastku, Nušić navodi da su komad odbili pozorišni upravnici Milorad Šapčanin i Nikola Petrović zbog satire na birokratiju i pomena dinastije. Prema naučnom radu, prvi pomeni komada potiču iz 1892, a 1900. najavljeno je njegovo izvođenje u Narodnom pozorištu pod Nušićevom upravom, posle čega se tekst izgubio. Dnevni list Danas beleži da je komad dugo ležao u fioci, čak i dok je pisac bio na čelu tog pozorišta.

U rukopisu je komad nazvan „gogolijadom“, a u predgovoru pisac priznaje snažan uticaj Gogoljevog „Revizora“. Zaplet o pogrešno prepoznatom strancu u maloj varoši podseća na „Revizora“, a Nušić ga smešta u srpsku palanku sa kapetanom, pisarima i špijunom.

Komad pripada Nušićevim ranim satiričnim komedijama, među koje se ubrajaju „Narodni poslanik“ i „Protekcija“, u kojima je predmet državna administracija i činovničko društvo. Prvi put je štampan 1924, a u konačnoj redakciji nalazi se u Sabranim delima iz 1932.

Komad je na scenu stigao znatno kasnije nego što je napisan. Prema naučnom radu, praizvedba je bila 1922. u Skoplju, a premijera u Narodnom pozorištu u Beogradu 1923; prema Nušićevoj napomeni uz tekst na Rastku, prvi put je prikazan u Beogradu 29. maja 1923. Podaci o Skoplju i Beogradu se razilaze, pa se o tome gde je tačno bio prvi nastup ne može govoriti sasvim pouzdano.

Reditelj mora da reši kako će igrati Jerotijevu ozbiljnost i besmisao poverljive depeše, a da komad ne sklizne u čistu karikaturu. Dva prostora, kuća i pisarnica, imaju različit ton: u prvom preovlađuje porodična svađa, u drugom službeni haos. Pojedine postavke to razlikuju i scenografijom: Dramski studio KUD-a „Oplenac“ u Topoli, pod rediteljem Pijom Majstorovićem, prema pisanju Danasa, čitao je komad kao „obrnutu kaskadu“, sa kafanom i muzikom u parteru, „kancelarijom“ na prospenijumu i „salonom“ u dubini scene.

Andraš Urban režirao je komad u Narodnom pozorištu u Beogradu na sceni „Raša Plaović“ (2017); u glavnim ulogama su bili Slobodan Beštić i Nela Mihailović, uz Suzanu Lukić, Pavla Jerinića i Nikolu Vujovića. Urban u razgovoru ističe da su nadzor i špijuniranje pre komični element nego glavna tema komada.

Prema naučnom radu o ranim Nušićevim komedijama, J. Lešić nazvao je „Sumnjivo lice“ delom zrelog komediografa, a ne početnika; i sam rad zaključuje da komad pokazuje zrelog dramskog pisca.

Komad je prerađen i za ekran. Avala film je 1954. snimio film „Sumnjivo lice“ (prema sajtu IMDb, režija Predrag Dinulović i Soja Jovanović, Mihajlo „Bata“ Paskaljević u ulozi Jerotija Pantića), a Radio-televizija Beograd je 1989. snimila televizijsku verziju.

Tema činovništva i vlasti vraća se u kasnijim Nušićevim komedijama, među njima u „Protekciji“ (1889) i „Gospođi ministarki“ (1929). U tom nizu „Sumnjivo lice“ stoji kao rani primer komedije u kojoj je predmet državna administracija, a ne porodični ili ljubavni zaplet.