Ožalošćena porodica

Komad ima tri čina. Prema tumačenjima koja navodi tekst Kulturnog centra Novog Sada, prvi čin počiva na verbalnoj komici kao vrsti zagrevanja, drugi na situacionoj komici, a treći je završna sinteza i kulminacija komike naravi. Atmosfera se kreće od tihe i ožalošćene do groteskne tuče.

Čitanje testamenta nije jedina tačka preokreta: Nušić, po istom tumačenju, koristi dva obrta, a drugi i završni ostvaruje se vodviljski, kroz Agatonove igre reči. Razmak između kulminacije i kraja je kraći nego između ekspozicije i kulminacije, pa se rasplet događa brzo.

Porodica deluje kao hor, a Agaton je njegov predvodnik. Nušić gradi komad kao mozaik situacija, pa su likovi pre tipovi jednog društvenog ponašanja nego individualne sudbine: Agaton je bivši predstavnik vlasti, Tanasije trgovac, Proka činovnik, Trifun nezaposleni, a Sarka udovica.

Danica stoji nasuprot njima: tiha, suzdržana i pasivna, ona je ipak okosnica radnje. Komad nema podelu na one koji ismejavaju i one koji su ismejani, a satirični nivo čine dve glavne aluzije, na Agatona i na advokata. Govor svakog lika odgovara njegovom karakteru.

Jezik je glavno sredstvo komike. Prvi čin je pretežno verbalna komika, a u završnom obrtu Agaton se služi igrom reči, pa se komad završava „besmislicom“, kako to opisuje tumačenje. Replike su kratke i situacione, a smeh se rađa iz razlike između svečanog tona žalosti i prizemnih interesa.

Prema istom tumačenju, Nušić radi mozaičnom tehnikom u kojoj se situacije nižu jedna do druge, a likovi nastupaju kao hor. Zato komad ne počiva na jednoj intrigi, već na nizu slika u kojima se ista lažna žalost pokazuje iznova.

Komad se obično svrstava u komediju naravi, a ne u komediju intrige, a pojedini reditelji naglašavaju njegove mračne crte. Jagoš Marković je 2018. u Narodnom pozorištu porodicu prikazao kao sliku vlasti, estrade i sumnjivog biznisa, a dramaturg Molina Udovički Fotez vidi u komadu i komediju i tragediju; takvo čitanje ga približava crnoj komediji.

Izvori se razilaze u dva pitanja. Prvo je završetak: jedna recenzija navodi da je Agaton u izvornom završnom prizoru najveći gubitnik, a druga da se on ni tada ne predaje i izmišlja laž da mu je advokat vanbračni sin. Drugo je poreklo Danice: jedan opis govori o kćeri iz prvog braka, a ostali o vanbračnoj kćeri.

Branislav Nušić (Beograd 1864 – Beograd 1938) „Ožalošćenu porodicu“ je napisao 1934, u poslednjoj fazi stvaralaštva, kada se posle 1929. vratio komediji. Ona pripada nizu njegovih poznih komedija zajedno sa „Gospođom ministarkom“ (1929) i „Pokojnikom“ (1937).

Prema vesti Narodnog pozorišta, komad je prvi put izveden 28. novembra 1934. u Narodnom pozorištu u Beogradu, u režiji Josipa Kulundžića. Jedna novinska recenzija navodi da je premijera bila 1935; u ovom radu uzeta je godina koju daje pozorište.

Tumači komad stavljaju u kontekst nove, skorojevićke i pretenciozne građanske klase u Srbiji i Jugoslaviji posle Prvog svetskog rata. Radnja se odigrava u kući pokojnika i bavi se time kako se porodica, zakon i novac sudaraju kada se pojavi mogućnost nasledstva.

U Narodnom pozorištu u Beogradu komad je postavljan više puta: 1934, 1949, 1974, 1994. i 2018. Njegova tema, nasledstvo nad mrtvacem, ne vezuje se za jednu epohu, pa su postavke komad premeštale i u drugi prostor, kao kada je Madlenijanum radnju preneo na groblje.

Prema evidenciji Narodnog pozorišta u Beogradu, posle praizvedbe 1934. komad je tu ponovo postavljen 10. juna 1949. (rež. Predrag Dinulović), 16. oktobra 1974. (Gradimir Mirković) i 22. novembra 1994. (Radoslav Zlatan Dorić). Jagoš Marković je 19. januara 2018. postavio petu postavku u toj kući, povodom osamdeset godina od Nušićeve smrti, i potpisao adaptaciju i izbor muzike. Glavne uloge igrali su Saša Torlaković (Agaton), Radmila Živković (Simka), Nebojša Dugalić (Proka), Vanja Ejdus (Gina), Nela Mihailović (Vida) i Suzana Lukić (Danica).

Marković je u razgovoru za Danas rekao da se od Nušićevog vremena ništa suštinski nije promenilo: članovi porodice su pohlepni, licemerni i sebični i predstavljaju vlast, estradu i sumnjiv biznis, a on ih prikazuje sa empatijom, a ne sa osudom. U toj postavci portret pokojnika na sceni deluje kao glavni antagonistički lik.

Postavke menjaju prostor i ton. Madlenijanum je 2008. (rež. Jug Radivojević) radnju preneo na groblje, a činove nazvao sahrana, sedmodnevni pomen i četrdesetodnevni pomen; kritičar Ivan Medenica tu postavku je ocenio kao konvencionalnu, s neuspelim izmeštanjem radnje. Pozorište mladih u Novom Sadu 2012. prikazalo je komad kao „grotesknu lutkovnu“ verziju „crne Nušićeve komedije“. Slovenačko ljudsko gledalište Celje, u koprodukciji sa PG Kranj, 2016. (rež. Igor Vuk Torbica) postavilo je komad u prevodu Aleksandre Rekar, a Satiričko kazalište Kerempuh u Zagrebu 2023. (rež. Ivan Plazibat) na srpskom jeziku.

Komad je ostao na repertoaru narodnih pozorišta i nezavisnih scena. Njegova tema, porodica nad mrtvacem, omogućava da se „ožalošćena porodica“ u svakom dobu čita kao slika sopstvenog vremena.

Televizijske ekranizacije beleže se 1960. (RTB) i u rimejku 1990. (RTB). Komad se igra i van Srbije: u Sloveniji u prevodu, u Hrvatskoj na srpskom jeziku, a omladinske scene, kao „Morava teatar“ iz Čačka (2023, jedanaest mladih glumaca), igraju ga sa mladim ansamblom.

U pozorišnoj kritici „Ožalošćena porodica“ služi kao primer komada u kome se komično i tužno dodiruju. Dramaturg Narodnog pozorišta ukazuje na to da porodica nije izgubila svu ljudskost i da u njoj postoji „zrno duše“, pa komad nije samo satira, već i slika ljudske slabosti.