Ожалошћена породица

Комад има три чина. Према тумачењима која наводи текст Културног центра Новог Сада, први чин почива на вербалној комици као врсти загревања, други на ситуационој комици, а трећи је завршна синтеза и кулминација комике нарави. Атмосфера се креће од тихе и ожалошћене до гротескне туче.

Читање тестамента није једина тачка преокрета: Нушић, по истом тумачењу, користи два обрта, а други и завршни остварује се водвиљски, кроз Агатонове игре речи. Размак између кулминације и краја је краћи него између експозиције и кулминације, па се расплет догађа брзо.

Породица делује као хор, а Агатон је његов предводник. Нушић гради комад као мозаик ситуација, па су ликови пре типови једног друштвеног понашања него индивидуалне судбине: Агатон је бивши представник власти, Танасије трговац, Прока чиновник, Трифун незапослени, а Сарка удовица.

Даница стоји насупрот њима: тиха, суздржана и пасивна, она је ипак окосница радње. Комад нема поделу на оне који исмејавају и оне који су исмејани, а сатирични ниво чине две главне алузије, на Агатона и на адвоката. Говор сваког лика одговара његовом карактеру.

Језик је главно средство комике. Први чин је претежно вербална комика, а у завршном обрту Агатон се служи игром речи, па се комад завршава „бесмислицом“, како то описује тумачење. Реплике су кратке и ситуационе, а смех се рађа из разлике између свечаног тона жалости и приземних интереса.

Према истом тумачењу, Нушић ради мозаичном техником у којој се ситуације нижу једна до друге, а ликови наступају као хор. Зато комад не почива на једној интриги, већ на низу слика у којима се иста лажна жалост показује изнова.

Комад се обично сврстава у комедију нарави, а не у комедију интриге, а поједини редитељи наглашавају његове мрачне црте. Јагош Марковић је 2018. у Народном позоришту породицу приказао као слику власти, естраде и сумњивог бизниса, а драматург Молина Удовички Фотез види у комаду и комедију и трагедију; такво читање га приближава црној комедији.

Извори се разилазе у два питања. Прво је завршетак: једна рецензија наводи да је Агатон у изворном завршном призору највећи губитник, а друга да се он ни тада не предаје и измишља лаж да му је адвокат ванбрачни син. Друго је порекло Данице: један опис говори о кћери из првог брака, а остали о ванбрачној кћери.

Бранислав Нушић (Београд 1864 – Београд 1938) „Ожалошћену породицу“ је написао 1934, у последњој фази стваралаштва, када се после 1929. вратио комедији. Она припада низу његових позних комедија заједно са „Госпођом министарком“ (1929) и „Покојником“ (1937).

Према вести Народног позоришта, комад је први пут изведен 28. новембра 1934. у Народном позоришту у Београду, у режији Јосипа Кулунџића. Једна новинска рецензија наводи да је премијера била 1935; у овом раду узета је година коју даје позориште.

Тумачи комад стављају у контекст нове, скоројевићке и претенциозне грађанске класе у Србији и Југославији после Првог светског рата. Радња се одиграва у кући покојника и бави се тиме како се породица, закон и новац сударају када се појави могућност наследства.

У Народном позоришту у Београду комад је постављан више пута: 1934, 1949, 1974, 1994. и 2018. Његова тема, наследство над мртвацем, не везује се за једну епоху, па су поставке комад премештале и у други простор, као када је Мадленијанум радњу пренео на гробље.

Према евиденцији Народног позоришта у Београду, после праизведбе 1934. комад је ту поново постављен 10. јуна 1949. (реж. Предраг Динуловић), 16. октобра 1974. (Градимир Мирковић) и 22. новембра 1994. (Радослав Златан Дорић). Јагош Марковић је 19. јануара 2018. поставио пету поставку у тој кући, поводом осамдесет година од Нушићеве смрти, и потписао адаптацију и избор музике. Главне улоге играли су Саша Торлаковић (Агатон), Радмила Живковић (Симка), Небојша Дугалић (Прока), Ванја Ејдус (Гина), Нела Михаиловић (Вида) и Сузана Лукић (Даница).

Марковић је у разговору за Данас рекао да се од Нушићевог времена ништа суштински није променило: чланови породице су похлепни, лицемерни и себични и представљају власт, естраду и сумњив бизнис, а он их приказује са емпатијом, а не са осудом. У тој поставци портрет покојника на сцени делује као главни антагонистички лик.

Поставке мењају простор и тон. Мадленијанум је 2008. (реж. Југ Радивојевић) радњу пренео на гробље, а чинове назвао сахрана, седмодневни помен и четрдесетодневни помен; критичар Иван Меденица ту поставку је оценио као конвенционалну, с неуспелим измештањем радње. Позориште младих у Новом Саду 2012. приказало је комад као „гротескну лутковну“ верзију „црне Нушићеве комедије“. Словеначко људско гледалиште Целје, у копродукцији са ПГ Крањ, 2016. (реж. Игор Вук Торбица) поставило је комад у преводу Александре Рекар, а Сатиричко казалиште Керемпух у Загребу 2023. (реж. Иван Плазибат) на српском језику.

Комад је остао на репертоару народних позоришта и независних сцена. Његова тема, породица над мртвацем, омогућава да се „ожалошћена породица“ у сваком добу чита као слика сопственог времена.

Телевизијске екранизације бележе се 1960. (РТБ) и у римејку 1990. (РТБ). Комад се игра и ван Србије: у Словенији у преводу, у Хрватској на српском језику, а омладинске сцене, као „Морава театар“ из Чачка (2023, једанаест младих глумаца), играју га са младим ансамблом.

У позоришној критици „Ожалошћена породица“ служи као пример комада у коме се комично и тужно додирују. Драматург Народног позоришта указује на то да породица није изгубила сву људскост и да у њој постоји „зрно душе“, па комад није само сатира, већ и слика људске слабости.