Ajant

Drama je građena oko Ajantove smrti, koja pada otprilike u sredinu. Prva polovina prati pad junaka, druga spor oko njegovog tela, pa se za dramu kaže da je dvokrila. Raspravlja se da li je drugi deo antiklimaks ili nužan završetak; jedno od češćih tumačenja je da se Ajantova čast obnavlja upravo kroz borbu za sahranu.

Neobična je i promena mesta radnje: posle Ajantovog govora scena se prazni, hor izlazi u potrazi, a radnja se premešta na obalu. U sačuvanoj antičkoj tragediji to je redak postupak. Raspravlja se i o tome da li je Ajantovo samoubistvo prikazano pred gledaocima ili je sklonjeno od pogleda.

Ajant je veličanstven i krut, spreman da izgubi život radije nego ugled. Sofokle ga ne prikazuje samo kao žrtvu: on je stvarno hteo da ubije vođe, a Atena ga je zaustavila. Ipak, njegova patnja i dostojanstvo izazivaju saosećanje.

Tekmesa pokazuje drugu stranu junaka: za nju Ajant nije samo ratnik već otac i zaštitnik. Teukar je odan i odlučan, a Atridi kruti i osvetoljubivi. Odisej je prikazan kao čovek koji je sposoban za sažaljenje i pravičnost, što je odstupanje od njegove slike u pojedinim drugim tekstovima.

Najpoznatiji deo drame je Ajantov govor o promeni, u kome se iza smirenih reči o vremenu i pokornosti može čuti najava smrti. Govor je dvosmislen: hor i Tekmesa čuju odluku da živi, a gledalac, koji zna mit, čuje oproštaj. Bernard Noks taj govor izdvaja kao jedan od vrhunaca Sofoklovog pesništva.

Jezik drame često se kreće između velike ritorike i kratkih, ogoljenih replika. Ajantovi govori su puni pojmova časti i srama, a Odisejevi su u prologu i na kraju jednostavniji i ljudskiji. Suprotstavljanje tih dvaju govora označava sukob dva shvatanja vrednosti.

Kritičari se razilaze u vrednovanju Ajanta. Lojd-Džons smatra da Sofokle saoseća sa Ajantovom veličinom iako prikazuje njegovu ubilačku nameru, dok drugi u njemu vide junaka koji prkosi nepravednim bogovima. Bagg i Skali dramu čitaju kao prelaz iz starog sveta junaka u demokratski svet u kome snagu zamenjuje razum, oličen u Odiseju.

Sporno je i datovanje: predlozi idu od 440-ih p.n.e. do vremena Cara Edipa, zavisno od toga da li se neki stihovi smatraju kasnijim umetkom. Zbog toga je ovo jedna od drama čiju godinu treba navoditi samo približno.

Prolog, parod, epizodije i stasimi; scena se prazni i radnja se premešta na obalu, a smrt junaka pada otprilike u sredinu drame

Ajant Veliki, Telemonov sin i kralj Salamine, u epskoj tradiciji je najjači Grk posle Ahila. U Ilijadi se meri sa Hektorom, a priča o sporu za Ahilovo oružje i Ajantovom ludilu i samoubistvu, prema Hrvatskoj enciklopediji, potiče iz Male Ilijade. U Odiseji Odisej u Hadu sreće Ajantovu senku, koja mu ne odgovara. Sofokle je iz ove predaje oblikovao dramu koja počinje ludilom, a završava se sporom oko sahrane.

Ajant je bio i heroj-zaštitnik Salamine. Hrvatska enciklopedija beleži da su mu Salaminjani priređivali svečanost Ajanteju od 480. p.n.e., a jedna od deset atinskih fila, Ajantida, nosila je njegovo ime. Hor Sofoklove drame čine upravo salaminski mornari, pa je Ajant za atinsku publiku bio blizak, lokalni junak, a ne samo lik iz epa.

Datum nastanka drame nije utvrđen. Smatra se jednom od najstarijih sačuvanih Sofoklovih tragedija, ali predlozi idu od 440-ih p.n.e. do vremena Cara Edipa, zavisno od toga da li se određeni stihovi smatraju kasnijim dodacima. Zbog toga se godina navodi samo približno.

Drama se bavi odnosom čoveka prema bogovima i zajednici. Atena kažnjava Ajantovu oholost, ali drama istovremeno pokazuje da njegova veličina zahteva poštovanje. Pitanje sahrane neprijatelja, centralno u drugoj polovini, povezuje Ajanta sa Antigonom.

Radnja počinje pred Ajantovim šatorom. Odisej čuje Atenu, ali je ne vidi, a Ajant je, u ludilu, uopšte ne primećuje. Glumac koji igra Ajanta mora da izvede prelaz od hvalisanja u prologu, preko stida i očaja, do smirenosti u govoru o promeni. Najteže je taj govor izvesti tako da bude istovremeno uverljiv i dvosmislen.

Scena se posle govora prazni i menja, što je u antičkom pozorištu retko. Režije moraju da odluče kako da prikažu junakovo samoubistvo, jer se raspravlja da li je ono u antičkoj postavci bilo prikazano pred gledaocima ili je sklonjeno od pogleda.

U drugoj polovini drame telo junaka stalno je prisutno, a Teukar, Tekmesa i Eurizak posedaju uz njega kao molitelji. Savremene postavke često smeštaju radnju u savremeni ratni ili vojni kontekst: Piter Selars je 1986. postavio Auljetinu adaptaciju u Sjedinjenim Državama bliske budućnosti, a Timberlejk Vertenbejker je 2013. napisao Naš Ajant, sa savremenim vojnim miljeom.

Spor za Ahilovo oružje ostao je omiljena tema antike; Ovidije mu u Metamorfozama daje oblik govorničkog dvoboja. Ajantova senka pojavljuje se i u Odiseji, gde ostaje ljuta na Odiseja.

U pozorištu dvadesetog i dvadeset prvog veka drama se često postavlja u ratnom kontekstu. Piter Selars je 1986. režirao adaptaciju Roberta Auljete u Kenedi centru i u La Hoja plejhausu, sa radnjom smeštenom u SAD bliske budućnosti. Američko repertoarno pozorište u Kembridžu izvodilo je dramu 2011. u režiji Sare Benson, u ratnoj zoni na Bliskom istoku. Timberlejk Vertenbejker je 2013. napisao dramu Naš Ajant, a 2016. drama je izvedena i van Brodveja.

U kritici je Ajant ostao drama o junaku koji se suočava sa sramom i granicama sopstvene veličine. Rafael i Mekliš je nazivaju remek-delom koje je gotovo komičan mit o lošem gubitniku pretvorilo u tragediju, a Noks ističe Ajantov govor o vremenu. Zbog teme junaka slomljenog ratom i sramom, drama je prijemčiva za savremena čitanja u svetlu iskustva ratnika.