Edip na Kolonu

Drama ima drugačiju strukturu od Cara Edipa. Umesto istrage, u njoj se niz posetilaca javlja Edipu: hor, Ismena, Tezej, Kreont, Polinik, od kojih svaki nešto traži od njega. Edip ostaje u središtu i u svakoj sceni menja odnos prema sebi. Rastuću napetost donose Kreontov pokušaj otmice i Polinikova molba.

Posebno je upečatljiva Edipova smrt, koja se ne prikazuje, već je prepričava glasnik. Tajanstvenost tog događaja i suzdržanost onih koji su mu prisustvovali čine središte drame. Završni komos vraća radnju na ljudsku ravan i vodi ka događajima Antigone.

Edip je u ovoj drami izmenjen: ogorčen i ponosan, strog prema sinovima, a nežan prema kćerima. Više ne traži istinu o sebi, već dostojanstvo i smirenje. Njegov gnev nije manji nego u Caru Edipu, ali se sada odnosi na ljude koji su ga izneverili.

Tezej je idealan vladar, ljudski i odlučan. Kreont je, za razliku od Kreonta u Caru Edipu, ovde nasilan i licemeran. Antigona i Ismena su dve različite sestre koje već nagoveštavaju svoje uloge u Antigoni: Antigona je bliža ocu i aktivnija, a Ismena donosi vesti i obavlja obred.

Jezik drame je mirniji i liričniji nego u ranijim Sofoklovim delima. Najpoznatiji je horski spev o Kolonu, u kome su opisani slavuj, maslina i konji. Edipovi govori su puni gorčine i autoriteta, a glasnikovo pripovedanje o smrti vodi prema tišini i svetoj tajni.

Kontrast između lirike horske pesme o Kolonu i surovosti Kreontove scene pojačava osećaj da se na jednom mestu sukobljavaju svetinja i nasilje.

Jedno pitanje je kako razumeti Edipovu krivicu. Drama sugeriše da neznanje ne menja činjenicu oskrnavljenja, ali da njegova patnja ima vrednost iskupljenja. Daris Birdž dramu čita kao herojsku priču: Edip iz oskrnavljenog prognanika postaje blagoslov koji traže i Teba i Atina. Drugi se pitaju da li je Edipov gnev prema sinovima u skladu sa takvim čitanjem.

Sporno je i političko čitanje. Drama je prvi put izvedena 401. p.n.e., posle poraza Atine i vladavine Tridesetorice, pa se hvalospev Kolonu i prikaz Atine kao pravednog grada često vezuje za taj trenutak. Važi i načelo koje drama izgovara: ne treba se boriti protiv nužnosti.

Edip na Kolonu poslednja je Sofoklova drama i deo tebanske grupe zajedno sa Carem Edipom i Antigonom. Po radnji dolazi druga, posle Cara Edipa i pre Antigone, a po nastanku je poslednja: Sofokle ju je napisao malo pre smrti 406. p.n.e., a na scenu je postavljena 401. p.n.e., zaslugom njegovog unuka, takođe Sofokla. Tri drame nisu pisane kao celina, pa se u pojedinostima ne slažu.

Kolon je bio atičko selo nedaleko od Atine i Sofoklov rodni kraj. Zato drama ima izrazito lokalni karakter: gaj Eumenida, Edipov dolazak i hvalospev belom Kolonu vezuju priču za mesto koje je autor dobro poznavao. Eumenide su boginje osvete, a u predanju se mogu shvatiti i kao milostive zaštitnice.

Kada je drama prvi put izvedena, Atina je bila poražena od Sparte i nedavno oslobođena vladavine Tridesetorice, što je verovatno uticalo na to kako ju je publika primila. Atina je u drami prikazana kao grad pravde i gostoprimstva, a Teba kao grad bez mere i zakona.

Radnja se odvija na jednom mestu, pred gajem, i zahteva prostor koji je istovremeno prirodan i svetinja. Edip sedi na kamenu, slep i iznuren, a Antigona ga vodi. Uloga Edipa zahteva od glumca da spoji ništavnost prognanika sa autoritetom čoveka koga traže i Teba i Atina. Njegovo tajanstveno nestajanje prikazuje se samo rečima glasnika.

Hor kolonskih staraca se menja: od podozrivih čuvara svetinje postaju zaštitnici. Scena sa Kreontom mora da pokaže nasilje, ali ne kao spektakl. Polinikova scena od glumca traži retku mešavinu molbe i oholosti, a Edipova kletva mora da bude strašna i ljudska.

Među poznatim postavkama su televizijska adaptacija Dona Tejlora iz 1986. sa Entonijem Kvejlom i Džulijet Stivenson i Jevanđelje na Kolonu Lija Brojera i Boba Telsona, izvedeno 1983. u Bruklinskoj muzičkoj akademiji kao afroamerička muzička adaptacija u kojoj propovednik i crkveni hor pričaju Edipovu priču.

Drama je inspirisala kompozitore: Antonio Sakini je napisao operu Edip na Kolonu (1786), Đoakino Rosini scensku muziku Edip na Kolonu (1817), a Feliks Mendelson scensku muziku za dramu (1845).

U dvadesetom veku drama je dobila nove oblike. Jevanđelje na Kolonu Lija Brojera i Boba Telsona, prvi put izvedeno 1983, na Brodveju je prikazano 1988, a televizijska adaptacija Dona Tejlora iz 1986. je jedna od poznatijih ekranizacija. Džastin Fleming je 2016. napisao delo Dete mračnog sunca.

U školi se drama obično čita u vezi sa Carem Edipom i Antigonom. Čitanje u nizu pokazuje kako se priča o tebanskoj porodici kreće od tajne i razotkrivanja, preko mira i blagoslova, do novog sukoba. Od važnosti je i to što Polinik u ovoj drami traži od sestara da ga sahrane, što priprema Antigoninu odluku u Antigoni.