Ајант

Драма је грађена око Ајантове смрти, која пада отприлике у средину. Прва половина прати пад јунака, друга спор око његовог тела, па се за драму каже да је двокрила. Расправља се да ли је други део антиклимакс или нужан завршетак; једно од чешћих тумачења је да се Ајантова част обнавља управо кроз борбу за сахрану.

Необична је и промена места радње: после Ајантовог говора сцена се празни, хор излази у потрази, а радња се премешта на обалу. У сачуваној античкој трагедији то је редак поступак. Расправља се и о томе да ли је Ајантово самоубиство приказано пред гледаоцима или је склоњено од погледа.

Ајант је величанствен и крут, спреман да изгуби живот радије него углед. Софокле га не приказује само као жртву: он је стварно хтео да убије вође, а Атена га је зауставила. Ипак, његова патња и достојанство изазивају саосећање.

Текмеса показује другу страну јунака: за њу Ајант није само ратник већ отац и заштитник. Теукар је одан и одлучан, а Атриди крути и осветољубиви. Одисеј је приказан као човек који је способан за сажаљење и правичност, што је одступање од његове слике у појединим другим текстовима.

Најпознатији део драме је Ајантов говор о промени, у коме се иза смирених речи о времену и покорности може чути најава смрти. Говор је двосмислен: хор и Текмеса чују одлуку да живи, а гледалац, који зна мит, чује опроштај. Бернард Нокс тај говор издваја као један од врхунаца Софокловог песништва.

Језик драме често се креће између велике риторике и кратких, огољених реплика. Ајантови говори су пуни појмова части и срама, а Одисејеви су у прологу и на крају једноставнији и људскији. Супротстављање тих двају говора означава сукоб два схватања вредности.

Критичари се разилазе у вредновању Ајанта. Лојд-Џонс сматра да Софокле саосећа са Ајантовом величином иако приказује његову убилачку намеру, док други у њему виде јунака који пркоси неправедним боговима. Багг и Скали драму читају као прелаз из старог света јунака у демократски свет у коме снагу замењује разум, оличен у Одисеју.

Спорно је и датовање: предлози иду од 440-их п.н.е. до времена Цара Едипа, зависно од тога да ли се неки стихови сматрају каснијим уметком. Због тога је ово једна од драма чију годину треба наводити само приближно.

Пролог, парод, епизодије и стасими; сцена се празни и радња се премешта на обалу, а смрт јунака пада отприлике у средину драме

Ајант Велики, Телемонов син и краљ Саламине, у епској традицији је најјачи Грк после Ахила. У Илијади се мери са Хектором, а прича о спору за Ахилово оружје и Ајантовом лудилу и самоубиству, према Хрватској енциклопедији, потиче из Мале Илијаде. У Одисеји Одисеј у Хаду среће Ајантову сенку, која му не одговара. Софокле је из ове предаје обликовао драму која почиње лудилом, а завршава се спором око сахране.

Ајант је био и херој-заштитник Саламине. Хрватска енциклопедија бележи да су му Саламињани приређивали свечаност Ајантеју од 480. п.н.е., а једна од десет атинских фила, Ајантида, носила је његово име. Хор Софоклове драме чине управо саламински морнари, па је Ајант за атинску публику био близак, локални јунак, а не само лик из епа.

Датум настанка драме није утврђен. Сматра се једном од најстаријих сачуваних Софоклових трагедија, али предлози иду од 440-их п.н.е. до времена Цара Едипа, зависно од тога да ли се одређени стихови сматрају каснијим додацима. Због тога се година наводи само приближно.

Драма се бави односом човека према боговима и заједници. Атена кажњава Ајантову охолост, али драма истовремено показује да његова величина захтева поштовање. Питање сахране непријатеља, централно у другој половини, повезује Ајанта са Антигоном.

Радња почиње пред Ајантовим шатором. Одисеј чује Атену, али је не види, а Ајант је, у лудилу, уопште не примећује. Глумац који игра Ајанта мора да изведе прелаз од хвалисања у прологу, преко стида и очаја, до смирености у говору о промени. Најтеже је тај говор извести тако да буде истовремено уверљив и двосмислен.

Сцена се после говора празни и мења, што је у античком позоришту ретко. Режије морају да одлуче како да прикажу јунаково самоубиство, јер се расправља да ли је оно у античкој поставци било приказано пред гледаоцима или је склоњено од погледа.

У другој половини драме тело јунака стално је присутно, а Теукар, Текмеса и Еуризак поседају уз њега као молитељи. Савремене поставке често смештају радњу у савремени ратни или војни контекст: Питер Селарс је 1986. поставио Ауљетину адаптацију у Сједињеним Државама блиске будућности, а Тимберлејк Вертенбејкер је 2013. написао Наш Ајант, са савременим војним миљеом.

Спор за Ахилово оружје остао је омиљена тема антике; Овидије му у Метаморфозама даје облик говорничког двобоја. Ајантова сенка појављује се и у Одисеји, где остаје љута на Одисеја.

У позоришту двадесетог и двадесет првог века драма се често поставља у ратном контексту. Питер Селарс је 1986. режирао адаптацију Роберта Ауљете у Кенеди центру и у Ла Хоја плејхаусу, са радњом смештеном у САД блиске будућности. Америчко репертоарно позориште у Кембриџу изводило је драму 2011. у режији Саре Бенсон, у ратној зони на Блиском истоку. Тимберлејк Вертенбејкер је 2013. написао драму Наш Ајант, а 2016. драма је изведена и ван Бродвеја.

У критици је Ајант остао драма о јунаку који се суочава са срамом и границама сопствене величине. Рафаел и Меклиш је називају ремек-делом које је готово комичан мит о лошем губитнику претворило у трагедију, а Нокс истиче Ајантов говор о времену. Због теме јунака сломљеног ратом и срамом, драма је пријемчива за савремена читања у светлу искуства ратника.