Руј Блас

У предговору Иго одређује драму као синтезу трагедије и комедије, а тројицу главних ликова тумачи и књижевно: Салуст је Драма, Сезар Комедија, Руј Блас Трагедија. У програму позоришта у Вилербану Гарути комад чита као бајку, мелодраму, социјалну трагедију, комедију отуђења и романтичну драму. Према Иберсфелд, гротеска је главно средство Игове драматургије, преко Сезара и Руј Бласа као комичног лакеја. Предговор разликује и три врсте гледалаца: гомила тражи радњу, жене страст, а мислиоци карактере. Критика је 1838. четврти чин назвала „фестивалом гротеске“ и фарсом.

Жан Вилар је записао да трећи чин има готово модеран тон и да александринац у њему постаје оружје. Према Лорану, главна опасност у драми је приватизација власти. Предговор једне књиге о Игу истиче да Руј Блас, човек из народа, присваја идентитет шпанског великаша, и да та двосмисленост одражава историјске противречности. Предговор књизи о Игу додаје да обе драме мешају гротескно и узвишено, да у њима одјекују Шекспир и Корнеј и да шпански оквир служи као лабораторија за размишљање о постреволуционарној садашњости. Салуст у том свету води интригу чији је једини циљ лична освета. Према истом предговору, у Иговим драмама, по Вињијевом опису позоришта, обично не побеђује љубав, већ смрт.

Делфин Глез у драми види напетост између тела које се види на сцени и тела описаног у тексту. Тела су затворена у логику затворене собе, а покушаји бекства су отуђени. Руј Бласа она види као двосмислену фигуру издаје. Сезарев повратак у четвртом чину, као да се спушта као лутка из сценских висина, враћа телесне радње: једе, пије, заводи и бори се. Лик Дон Сезара тако подсећа на слободу коју остали немају.

Кристијан Скјарети Сезарев повратак кроз димњак назива невероватним обртом, а убиство Салуста тумачи као терор рођен из неостварене народне љутње. Лоран убиство Салуста чита као освету пре него као правду. Гарути комад чита и као мелодраму у којој два чиста срца страдају од макијавелистичке змије. Мишлин Камброн примећује да Иго завршава комад кажњеним зликовцем и помиреним добрим ликовима, у шта савремена публика више не верује. Приказ поставе из 1990. истиче супротно: редитељ је радњу сместио у отворен, утопијски простор, иако Иго захтева гомилу и детаљан декор, па се драма, по Камброн, померила од романтизма ка Корнеју и Расину.

Иго је драму написао од 8. јула до 11. августа 1838, а глумци су текст чули 30. августа. Написана је за париско позориште Ренесанс, булеварску кућу која је отворена овим комадом, после тешкоћа романтичара са државним позориштима као што су Комеди франсез и Одеон. Антенор Жоли је поделу улога радио заједно са Игом, који је сам режирао представу, нацртао сценографију и поверио костиме Луију Буланжеу. Према једном позоришном речнику (ARTCENA), Иго је желео да Фредерик игра све његове драме, јер је младим јунацима могао да пружи гротескну ауру. Карикатура из децембра 1838. приказује Игоа и Диму како напуштају Комеди франсез и одлазе у позориште Ренесанс.

Радња је смештена у Мадрид; на сценском натпису година је означена са 169, без последње цифре, а предговор говори о периоду око 1695. У предговору, датираном 25. новембра 1838, Иго дели публику на гомилу, жене и мислиоце и повезује драму са „Ернанијем“: у првој се сунце династије Хабзбург рађа, у другој залази, а Карло II умире 1700. Према Гарутију, пропадање Шпаније у комаду одражава Француску после Јулске револуције 1830. и под грађанском монархијом. Шпански оквир је, према предговору једне књиге о Игу, повезан са његовим детињством у Безансону и са шпанским Златним добом. Комад је штампан са предговором 27. новембра 1838.

Праизведба је одржана 8. новембра 1838. у позоришту Ренесанс, на отварању те куће. По подели у издању, Руј Бласа је играо Фредерик Леметр, Салуста Александар Мозен, Дон Сезара Сен-Фирмен, а Гуритана Фереол. Комад је био успешан код публике, док га је велики део критике одбацио: Балзак га је у писму од 15. децембра назвао великом глупошћу иако га није видео, Сент-Бев је писао о јавном подсмеху, а Рол је у листу „Ле насионал“ 12. новембра исмејао долазак лакеја. Готје је комад бранио. Уследиле су три пародије („Руј Брак“, „Руј Благ“ и „Рудници шала“) и карикатура Бареа од 23. децембра.

У Националном позоришту Шајо у Паризу Жан Вилар је 1954. поставио комад са Жераром Филипом у насловној улози; премијера је била 23. фебруара 1954. Кристијан Скјарети је 2011. поставио комад у ТНП-у у Вилербану, као прву представу сезоне после обнове позоришта, са веома младим глумцима у улогама Руј Бласа и краљице и са остарелим споредним ликовима, да би појачао фантастичну димензију.

Фредерик Леметр био је толико привучен ликом Дон Сезара да је код Думануара и Адолфа Данерија наручио комад „Дон Сезар де Базан“ (1844), по коме су настале бројне лондонске адаптације и опера Вилијема Винсента Воласа „Маритана“ (1845). Менделсон је 1839. написао увертиру и хор за извођење у Лајпцигу. Најпознатија оперска верзија је Маркетијев „Руј Блас“ из 1869.

У Лондону је 1845. одбијена дозвола за извођење у позоришту Сент Џејмс (позоришна цензура), наводно због могућих алузија на принца Алберта и краљицу Викторију. Француска верзија је 1852. дозвољена уз измене и повучена после три извођења, а краљици Викторији се није допала. Већина енглеских адаптација прикрива да је краљица удата, што је један тадашњи лондонски лист (London Review) повезао са енглеским предрасудама.