Ернани

Драма је писана александринцем, али први стихови, према једном приказу, ломе правила његовог класичног ритма. Иго одбацује три јединства: радња се из Сарагосе преноси у замак, па у Ахен. Смрт и насиље виде се на сцени, а не у извештајима, а краљ се крије у орману. По Британики, публика је снажно реаговала на помен марамице и на једноставан исказ да је поноћ, уместо заобилазног.

Универзалис у драми види двоструку радњу, љубавну и политичку. Међу узорима наводи и мелодраму, а према Ногрет, Карлос у покушају отмице у другом чину делује као издајник из мелодраме.

Бертран Маршал у драми види игру кастиљанске части. Карлос поштеди Ернанија у првом чину, Ернани краља у другом, а Руј Гомез штити Ернанија у трећем. Три мушкарца су ривали за Дону Сол, а Карлос и Ернани су уз то „браћа непријатељи“. Маршал сродности налази код Корнеја: „Сид“ даје порекло кастиљанске части, „Дон Санчо“ принца који постаје обичан човек и враћа свој ранг, а „Никомед“ ривалску браћу и решење милошћу.

Ернани се открива као Јован Арагонски, па је по имену Дон Жуан, а Руј Гомез је Командор коме се даје обећање у трећем чину и који се у петом враћа као маскирани посетилац. Јунаштво је, по другом тумачењу, раздељено на тројицу: Карлос има политичку интелигенцију, Ернани племенитост, а Руј Гомез наслеђену част.

Пјер Лафорг драму сматра делом Рестаурације, а не претечом Јулске револуције: Иго не алудира на догађаје, већ краља преобликује у цара. Формулу из предговора о романтизму као слободарству у књижевности он схвата као касније политичко читање. Руј Гомез је код њега стари феудални племић, отпор краљевској власти, а заверу из трећег и четвртог чина покрећу лични разлози, а не народни устанак.

Према Ногрет, Карлос је човек будућности, чија се законитост заснива на избору и милости, насупрот верности прецима. Према другом тумачењу, значај драме је мање у рођењу романтизма, а више у томе што је стекла званично признање на националној сцени.

Према једном тумачењу, драма не нуди решење у којем се препознаје дејство Провиђења, па гледалац сам тражи смисао. Смрт младог пара у том чланку је названа потпуно узалудном. Маршал завршну сцену, у којој Дона Сол прва пије половину отрова, упоређује са љубавном смрћу из „Ромеа и Јулије“. Руј Гомез умире проклет, насупрот Карлосу, чији се силазак пред гробницу завршава милошћу. Карлос у петом чину више не наступа, па драма није само његова прича.

Драма у стиховима у пет чинова; чинови од првог до четвртог носе наслове „Краљ“, „Одметник“, „Старац“ и „Гробница“.

Иго пише „Ернанија“ од 29. августа до 24. септембра 1829, после забране драме „Маријон Делорм“ (7. августа 1829. одбијена му је дозвола да је постави). Према Универзалису, узоре налази код Корнеја, Шилера, шпанског романсера и мелодраме. У октобру 1829. комад је најављен под насловом „Ернани, или младост Карла V“; по једном тумачењу, замишљен је као први део триптиха о Карлу V, који није довршен. Комеди франсез га прима почетком октобра, а четворица цензора, међу њима Брифо, прегледају текст. Пародирани стихови, помешани са лажним, појављују се у „Ревији Париза“ 24. децембра 1829.

У Француској влада Шарл X, а спор класичара и романтичара има и политичку страну: према једном енциклопедијском чланку (EBSCO Research Starters), романтичари су се супротставили конзервативној монархији коју су класичари подржавали. Предговор, датиран 9. марта 1830, одређује романтизам као слободарство у књижевности; Лафорг у томе види провокацију усмерену и према либералима, међу њима Арману Карелу, који је предводио отпор комаду. Радња је смештена у 1519, годину у којој је Карло V изабран за немачког краља и будућег цара; у Ахену је крунисан 1520. Шпански оквир, према предговору једне књиге о Игу, повезан је са његовим детињством у Безансону и са шпанским Златним добом.

Праизведба је одржана 25. фебруара 1830. у Комеди франсез. Дону Сол играла је госпођица Марс, тада стара око педесет година. Иго је одбио клаку позоришта и, према Ногрет, окупио је круг присталица помоћу посебних улазница. Теофил Готје, у црвеном прслуку, предводио је групу у којој су били и Балзак, Нервал и Берлиоз, према Ларусу. Према истом извору, романтичари односе превагу од четвртог чина, а вика се наставља и на каснијим представама. Балзак је у критици из априла 1830. комад оценио оштро. Драма је играна до 22. јуна 1830. Прича о вечери углавном потиче из Готјеовог каснијег сведочења, па се не сматра потпуно поузданом. Из текста изведеног 1830. изостављена је Ернанијева тирада у другом чину, а један стих из истог чина цензура је забранила.

Комеди франсез је комад обновио 1877, после Иговог повратка из изгнанства, са Саром Бернар. Антоан Витез је 1985. поставио драму са великим степеништем као знаком власти и џиновским шакама уместо лица на портретима. У његовој представи Карлос је добио више простора од Ернанија, а Карло Велики је излазио из гробнице у џиновској покретној шаци.

Према Британики, романтичарска драма је на париској сцени доминирала педесетак година. Ларус успех романтичара описује као историјски, али кратак: од 1850. дела Игоа, Диме, Нервала, Ламартина и Вињија уступају пред грађанским позориштем. Неуспех „Бургграфова“ (1843) показује да романтичарска драма није заменила класичну. По драми је Ђузепе Верди написао оперу „Ернани“ (1844).

Када су се представе наставиле 1836, сала је, према једном енциклопедијском чланку (EBSCO Research Starters), и даље била распродата. У предговору књизи о „Ернанију“ и „Руј Бласу“ истиче се да значај прве драме лежи у признању романтизма на националној сцени. Према истом предговору, Иго у предговору драми „Руј Блас“ упоређује две драме: у „Ернанију“ сунце династије Хабзбург излази, а у „Руј Бласу“ залази.