Ruj Blas

U predgovoru Igo određuje dramu kao sintezu tragedije i komedije, a trojicu glavnih likova tumači i književno: Salust je Drama, Sezar Komedija, Ruj Blas Tragedija. U programu pozorišta u Vilerbanu Garuti komad čita kao bajku, melodramu, socijalnu tragediju, komediju otuđenja i romantičnu dramu. Prema Ibersfeld, groteska je glavno sredstvo Igove dramaturgije, preko Sezara i Ruj Blasa kao komičnog lakeja. Predgovor razlikuje i tri vrste gledalaca: gomila traži radnju, žene strast, a mislioci karaktere. Kritika je 1838. četvrti čin nazvala „festivalom groteske“ i farsom.

Žan Vilar je zapisao da treći čin ima gotovo moderan ton i da aleksandrinac u njemu postaje oružje. Prema Loranu, glavna opasnost u drami je privatizacija vlasti. Predgovor jedne knjige o Igu ističe da Ruj Blas, čovek iz naroda, prisvaja identitet španskog velikaša, i da ta dvosmislenost odražava istorijske protivrečnosti. Predgovor knjizi o Igu dodaje da obe drame mešaju groteskno i uzvišeno, da u njima odjekuju Šekspir i Kornej i da španski okvir služi kao laboratorija za razmišljanje o postrevolucionarnoj sadašnjosti. Salust u tom svetu vodi intrigu čiji je jedini cilj lična osveta. Prema istom predgovoru, u Igovim dramama, po Vinjijevom opisu pozorišta, obično ne pobeđuje ljubav, već smrt.

Delfin Glez u drami vidi napetost između tela koje se vidi na sceni i tela opisanog u tekstu. Tela su zatvorena u logiku zatvorene sobe, a pokušaji bekstva su otuđeni. Ruj Blasa ona vidi kao dvosmislenu figuru izdaje. Sezarev povratak u četvrtom činu, kao da se spušta kao lutka iz scenskih visina, vraća telesne radnje: jede, pije, zavodi i bori se. Lik Don Sezara tako podseća na slobodu koju ostali nemaju.

Kristijan Skjareti Sezarev povratak kroz dimnjak naziva neverovatnim obrtom, a ubistvo Salusta tumači kao teror rođen iz neostvarene narodne ljutnje. Loran ubistvo Salusta čita kao osvetu pre nego kao pravdu. Garuti komad čita i kao melodramu u kojoj dva čista srca stradaju od makijavelističke zmije. Mišlin Kambron primećuje da Igo završava komad kažnjenim zlikovcem i pomirenim dobrim likovima, u šta savremena publika više ne veruje. Prikaz postave iz 1990. ističe suprotno: reditelj je radnju smestio u otvoren, utopijski prostor, iako Igo zahteva gomilu i detaljan dekor, pa se drama, po Kambron, pomerila od romantizma ka Korneju i Rasinu.

Igo je dramu napisao od 8. jula do 11. avgusta 1838, a glumci su tekst čuli 30. avgusta. Napisana je za parisko pozorište Renesans, bulevarsku kuću koja je otvorena ovim komadom, posle teškoća romantičara sa državnim pozorištima kao što su Komedi fransez i Odeon. Antenor Žoli je podelu uloga radio zajedno sa Igom, koji je sam režirao predstavu, nacrtao scenografiju i poverio kostime Luiju Bulanžeu. Prema jednom pozorišnom rečniku (ARTCENA), Igo je želeo da Frederik igra sve njegove drame, jer je mladim junacima mogao da pruži grotesknu auru. Karikatura iz decembra 1838. prikazuje Igoa i Dimu kako napuštaju Komedi fransez i odlaze u pozorište Renesans.

Radnja je smeštena u Madrid; na scenskom natpisu godina je označena sa 169, bez poslednje cifre, a predgovor govori o periodu oko 1695. U predgovoru, datiranom 25. novembra 1838, Igo deli publiku na gomilu, žene i mislioce i povezuje dramu sa „Ernanijem“: u prvoj se sunce dinastije Habzburg rađa, u drugoj zalazi, a Karlo II umire 1700. Prema Garutiju, propadanje Španije u komadu odražava Francusku posle Julske revolucije 1830. i pod građanskom monarhijom. Španski okvir je, prema predgovoru jedne knjige o Igu, povezan sa njegovim detinjstvom u Bezansonu i sa španskim Zlatnim dobom. Komad je štampan sa predgovorom 27. novembra 1838.

Praizvedba je održana 8. novembra 1838. u pozorištu Renesans, na otvaranju te kuće. Po podeli u izdanju, Ruj Blasa je igrao Frederik Lemetr, Salusta Aleksandar Mozen, Don Sezara Sen-Firmen, a Guritana Fereol. Komad je bio uspešan kod publike, dok ga je veliki deo kritike odbacio: Balzak ga je u pismu od 15. decembra nazvao velikom glupošću iako ga nije video, Sent-Bev je pisao o javnom podsmehu, a Rol je u listu „Le nasional“ 12. novembra ismejao dolazak lakeja. Gotje je komad branio. Usledile su tri parodije („Ruj Brak“, „Ruj Blag“ i „Rudnici šala“) i karikatura Barea od 23. decembra.

U Nacionalnom pozorištu Šajo u Parizu Žan Vilar je 1954. postavio komad sa Žerarom Filipom u naslovnoj ulozi; premijera je bila 23. februara 1954. Kristijan Skjareti je 2011. postavio komad u TNP-u u Vilerbanu, kao prvu predstavu sezone posle obnove pozorišta, sa veoma mladim glumcima u ulogama Ruj Blasa i kraljice i sa ostarelim sporednim likovima, da bi pojačao fantastičnu dimenziju.

Frederik Lemetr bio je toliko privučen likom Don Sezara da je kod Dumanuara i Adolfa Danerija naručio komad „Don Sezar de Bazan“ (1844), po kome su nastale brojne londonske adaptacije i opera Vilijema Vinsenta Volasa „Maritana“ (1845). Mendelson je 1839. napisao uvertiru i hor za izvođenje u Lajpcigu. Najpoznatija operska verzija je Marketijev „Ruj Blas“ iz 1869.

U Londonu je 1845. odbijena dozvola za izvođenje u pozorištu Sent Džejms (pozorišna cenzura), navodno zbog mogućih aluzija na princa Alberta i kraljicu Viktoriju. Francuska verzija je 1852. dozvoljena uz izmene i povučena posle tri izvođenja, a kraljici Viktoriji se nije dopala. Većina engleskih adaptacija prikriva da je kraljica udata, što je jedan tadašnji londonski list (London Review) povezao sa engleskim predrasudama.