Пентесилеја

Трагедија има двадесет четири наступа, јамбски петометар и ниједну поделу на чинове. Најстрашнији догађаји, Ахилова смрт и оно што се догађа с његовим телом, не приказују се на сцени. Препричавају их други ликови, Терпи и Мероја, па гласник носи ужас, као у грчкој трагедији. Према Универзалису, Клајст грађу узима из Хедериховог речника, а не из Хомера, па је митска прича само оквир за сопствену драму. Првих осам наступа воде до првог двобоја и Пентесилејиног пада, наступи од деветог до петнаестог доносе заблуду, од шеснаестог до деветнаестог истину, а последњих пет двобој, убиство и крај.

АРТСЕНА описује стих као неримовани јамбски петометар са замршеном синтаксом, нагомиланим прилозима и померањем речи, што даје узнемирен, жесток ефекат који критичари повезују с барокним претеривањем. Британика бележи да је комад у своје време наишао на мало одобравања, али да у њему налази неке од Клајстових најснажнијих стихова. Језик не прати само догађаје него и растројство лика, па синтакса постаје знак стања у којем Пентесилеја губи контролу.

АРТСЕНА комад чита као психодраму којом Клајст чисти сопствене опсесије и у којој се у трагедију враћа покољ. Према изложби универзитетске библиотеке у Берлину, Клајст је дело описао као израз свог најдубљег бића. Таква тумачења стављају драму насупрот вајмарском класицизму: иста изложба наводи да је Гетеово одбијање обликовало њену рецепцију у деветнаестом веку.

У неколико наступа група девојака и свештеница прати битку са узвишења и описује оно што види, а затим и оно што се догодило ван погледа. Тако делују као хор: преносе догађаје који се не приказују и дају мерило закона којем се краљица супротставља. У завршном наступу свештенице устукну пред краљицом и приговарају јој, а Протоја јој прилази са саосећањем.

Радња се гради на низу неспоразума. Протоја и Ахил остављају краљицу у уверењу да је победила, Ахил верује да ће двобој бити игра у којој ће се препустити, а Пентесилеја позив на двобој схвата као презир. Сваки од њих има разлог, а збир је катастрофа. На крају се исти принцип обрће: Пентесилеја сама одлучује да не живи, и то снагом воље, као да се закон по којем се мушкарац осваја у борби окренуо против ње саме. Пентесилеја је тако истовремено краљица којој је закон државе све и жена која жели оно што закон не предвиђа, па њена заблуда није обична погрешка, већ последица раздвојености тих двеју улога.

Клајст је „Пентесилеју“ писао од 1806. до краја 1807. Грађу је, према Универзалису, узео из митолошког речника Бењамина Хедериха, а не из Хомера. Одломци су изашли 1808. у часопису „Фебус“, а цело дело исте године код издавача Коте. Насловна страна носи ознаку Тибинген 1808, а АРТСЕНА као годину објављивања наводи 1807.

У писму од 17. децембра 1807. Клајст је комад описао као ослобађајући испад, према АРТСЕНА. Према изложби универзитетске библиотеке у Берлину, видео га је као израз свог најдубљег бића. Гете, чија је „Ифигенија“ супротан класични узор, дело је одбацио с ужасом и гнушањем, и та оцена је обликовала његову рецепцију у деветнаестом веку. Клајст-музеј дело назива много расправљаном драмом.

Радња се води на бојишту код Троје, па је Тројански рат само оквир: према Универзалису, Амазонке у њега улазе и нападају обе стране. Амазонска држава у комаду има оснивачку причу. Пентесилеја приповеда да су скитске жене, присиљене на брак од освајача, у брачној ноћи убиле мужеве, а закон који од тада важи тражи да Амазонке своје мужеве освајају у борби. Свечаност ружа служи томе да се закон испуњава једном годишње.

Прво сценско извођење одржано је 25. априла 1876. у Берлину, у Шаушпилхаусу, готово седам деценија после штампања. Насиље је у тексту препричано, па сваки редитељ мора да одлучи како да прикаже оно што се не види.

Новије поставке различито читају комад. У берлинској Шаубине 2008. Лук Персевал ликове приказује као трауматизоване бескрајним ратом, а њихов однос као рат полова, према опису куће. У Међународном позоришту Амстердам режисерка Елин Арбо радила је адаптацију с Бартом ван ден Ајндеом, уз музику уживо и превод Герита Комрија; кућа напомиње да представа користи стробоскопско светло.

Британика бележи да је комад у своје време наишао на мало одобравања, али да садржи неке од најснажнијих Клајстових стихова, уз суров заплет и снажно осећање. Клајст-музеј у Франкфурту на Одри назива га много расправљаном драмом.

У француском позоришном свету дело је присутно кроз превод Жилијена Грака из 1954. и поставку Жана Лермијеа у Комеди франсез 2008, које помиње АРТСЕНА. Поставке у Берлину и Амстердаму показују да се комад и у двадесет првом веку игра.