Pentesileja

Tragedija ima dvadeset četiri nastupa, jambski petometar i nijednu podelu na činove. Najstrašniji događaji, Ahilova smrt i ono što se događa s njegovim telom, ne prikazuju se na sceni. Prepričavaju ih drugi likovi, Terpi i Meroja, pa glasnik nosi užas, kao u grčkoj tragediji. Prema Univerzalisu, Klajst građu uzima iz Hederihovog rečnika, a ne iz Homera, pa je mitska priča samo okvir za sopstvenu dramu. Prvih osam nastupa vode do prvog dvoboja i Pentesilejinog pada, nastupi od devetog do petnaestog donose zabludu, od šesnaestog do devetnaestog istinu, a poslednjih pet dvoboj, ubistvo i kraj.

ARTSENA opisuje stih kao nerimovani jambski petometar sa zamršenom sintaksom, nagomilanim prilozima i pomeranjem reči, što daje uznemiren, žestok efekat koji kritičari povezuju s baroknim preterivanjem. Britanika beleži da je komad u svoje vreme naišao na malo odobravanja, ali da u njemu nalazi neke od Klajstovih najsnažnijih stihova. Jezik ne prati samo događaje nego i rastrojstvo lika, pa sintaksa postaje znak stanja u kojem Pentesileja gubi kontrolu.

ARTSENA komad čita kao psihodramu kojom Klajst čisti sopstvene opsesije i u kojoj se u tragediju vraća pokolj. Prema izložbi univerzitetske biblioteke u Berlinu, Klajst je delo opisao kao izraz svog najdubljeg bića. Takva tumačenja stavljaju dramu nasuprot vajmarskom klasicizmu: ista izložba navodi da je Geteovo odbijanje oblikovalo njenu recepciju u devetnaestom veku.

U nekoliko nastupa grupa devojaka i sveštenica prati bitku sa uzvišenja i opisuje ono što vidi, a zatim i ono što se dogodilo van pogleda. Tako deluju kao hor: prenose događaje koji se ne prikazuju i daju merilo zakona kojem se kraljica suprotstavlja. U završnom nastupu sveštenice ustuknu pred kraljicom i prigovaraju joj, a Protoja joj prilazi sa saosećanjem.

Radnja se gradi na nizu nesporazuma. Protoja i Ahil ostavljaju kraljicu u uverenju da je pobedila, Ahil veruje da će dvoboj biti igra u kojoj će se prepustiti, a Pentesileja poziv na dvoboj shvata kao prezir. Svaki od njih ima razlog, a zbir je katastrofa. Na kraju se isti princip obrće: Pentesileja sama odlučuje da ne živi, i to snagom volje, kao da se zakon po kojem se muškarac osvaja u borbi okrenuo protiv nje same. Pentesileja je tako istovremeno kraljica kojoj je zakon države sve i žena koja želi ono što zakon ne predviđa, pa njena zabluda nije obična pogreška, već posledica razdvojenosti tih dveju uloga.

Klajst je „Pentesileju“ pisao od 1806. do kraja 1807. Građu je, prema Univerzalisu, uzeo iz mitološkog rečnika Benjamina Hederiha, a ne iz Homera. Odlomci su izašli 1808. u časopisu „Febus“, a celo delo iste godine kod izdavača Kote. Naslovna strana nosi oznaku Tibingen 1808, a ARTSENA kao godinu objavljivanja navodi 1807.

U pismu od 17. decembra 1807. Klajst je komad opisao kao oslobađajući ispad, prema ARTSENA. Prema izložbi univerzitetske biblioteke u Berlinu, video ga je kao izraz svog najdubljeg bića. Gete, čija je „Ifigenija“ suprotan klasični uzor, delo je odbacio s užasom i gnušanjem, i ta ocena je oblikovala njegovu recepciju u devetnaestom veku. Klajst-muzej delo naziva mnogo raspravljanom dramom.

Radnja se vodi na bojištu kod Troje, pa je Trojanski rat samo okvir: prema Univerzalisu, Amazonke u njega ulaze i napadaju obe strane. Amazonska država u komadu ima osnivačku priču. Pentesileja pripoveda da su skitske žene, prisiljene na brak od osvajača, u bračnoj noći ubile muževe, a zakon koji od tada važi traži da Amazonke svoje muževe osvajaju u borbi. Svečanost ruža služi tome da se zakon ispunjava jednom godišnje.

Prvo scensko izvođenje održano je 25. aprila 1876. u Berlinu, u Šaušpilhausu, gotovo sedam decenija posle štampanja. Nasilje je u tekstu prepričano, pa svaki reditelj mora da odluči kako da prikaže ono što se ne vidi.

Novije postavke različito čitaju komad. U berlinskoj Šaubine 2008. Luk Perseval likove prikazuje kao traumatizovane beskrajnim ratom, a njihov odnos kao rat polova, prema opisu kuće. U Međunarodnom pozorištu Amsterdam režiserka Elin Arbo radila je adaptaciju s Bartom van den Ajndeom, uz muziku uživo i prevod Gerita Komrija; kuća napominje da predstava koristi stroboskopsko svetlo.

Britanika beleži da je komad u svoje vreme naišao na malo odobravanja, ali da sadrži neke od najsnažnijih Klajstovih stihova, uz surov zaplet i snažno osećanje. Klajst-muzej u Frankfurtu na Odri naziva ga mnogo raspravljanom dramom.

U francuskom pozorišnom svetu delo je prisutno kroz prevod Žilijena Graka iz 1954. i postavku Žana Lermijea u Komedi fransez 2008, koje pominje ARTSENA. Postavke u Berlinu i Amsterdamu pokazuju da se komad i u dvadeset prvom veku igra.