Хамлетмашина

Текст има око девет страница и пет слика, а није подељен на сцене у класичном смислу. Према раду са Универзитета у Бечу, у њему нема драмских лица у традиционалном значењу, а „Ја“ које говори више је језичка творевина него самосталан лик. Међу пренетим гласовима наводе се Елиот, Хелдерлин, По, Бењамин, Маркс, Ворхол и Арто, па текст делује као колаж туђих реченица. Рецензија у норвешком Шекспировом часопису назива га хибридном драмском песмом.

Према Немачкој биографији, Милерово стваралаштво тог раздобља обликује идеја авангардног, постдрамског позоришта. У њему слика замењује радњу, а говор не припада чврсто одређеним ликовима. Универзитет у Гетингену напомиње да су дидаскалије тешко остварљиве, а да је текст ипак више пута постављан и изнова тумачен на међународним сценама.

Једно од честих читања види у тексту Милерово преиспитивање сопственог положаја. По Универзитету у Гетингену, интелектуалци се противе репресивном систему, али од њега имају и користи, а метакњижевна размишљања у четвртој слици показују ту дилему. Немачка биографија говори о самоодразу марксистичког интелектуалца који је немоћан да утиче на ток историје.

Рецензент портала из Северне Каролине (CVNC) дело чита као крик против живота под тоталитаризмом. По његовом тумачењу револуција остаје без будућности: револуционари су успели толико да су уклонили могућност нових, а Хамлети остају неодлучни. Рецензија у норвешком Шекспировом часопису текст ставља у шири оквир кризе политике, уметности и интелекта у касном двадесетом веку.

Док Хамлет говори о устанцима, Офелија у другој и петој слици преузима улогу побуњенице. Универзитет у Гетингену примећује да текст повезује феминизам и тероризам преко Офелије као осветнице. Рецензија у недељнику Фрајтаг из 2026. истиче да њена улога упућује на критику патријархата. Прелазак из Офелије у Електру уноси у слику жене из Шекспирове драме мит о освети. Тако се Офелијина судбина из приватне премешта у митску и политичку раван.

Према програму новозеландске поставке из 1991, Милер је текст сматрао комедијом. Истовремено, дидаскалије је тешко остварити, па извођачи сами одлучују како да прикажу оно што текст само наговештава. Рецензент портала из Северне Каролине (CVNC) закључује да је дело на сцени једнако загонетно као на папиру. Вилсонова поставка раздваја текст и слику, користи успорен покрет и не покушава да текст тумачи, што је, према Вилсоновом сајту, Милер ценио. Рецензија у недељнику Фрајтаг са Брехтовог фестивала у Аугсбургу 2026. примећује да поставка која се ослања на слику, а не на аналитичку оштрину, само дотиче Милерову радикалност.

Милер је 1976. са Матијасом Лангхофом превео „Хамлета“, а „Хамлетмашину“ је написао 1977. Програм фестивала VIA као место и време наводи лето 1977. у Софији, а рецензија у норвешком Шекспировом часопису јесен те године, после боравка у Бугарској. Текст је настао сажимањем грађе прикупљене током превођења: првобитно замишљена драма од око двеста страна сведена је на пет слика на око девет страница.

Позадину чине тероризам Фракције Црвене армије у Западној Немачкој, затегнути односи интелектуалаца и власти у ДДР-у и разочарање левице, а у тексту се помиње и мађарски устанак 1956. Према прилогу Дејвида Барнета у „Хамлет-приручнику“ (2014), Милер је следио Елиотову оцену Шекспировог „Хамлета“, а надахнуо га је и есеј Карла Шмита „Хамлет или Хекуба“ (1956). Према Вилсоновом сајту, Милер је дело називао својим „најамеричкијим“ комадом, са упућивањима на Елиота и Ворхола.

У ДДР-у текст није штампан, а према рецензији у норвешком Шекспировом часопису кружио је као самиздат до касних осамдесетих. Први пут је објављен 1978. у књизи „Маузер“ (Rotbuch). Према Немачкој биографији, дело припада Милеровом раздобљу окренутом авангарди и постдрамском позоришту. Исти извор бележи да је „Хамлетмашина“ била Милеров пробој на Западу.

Праизведба је одржана 30. јануара 1979. у Сен Денију код Париза, у режији Жана Журдеја (Jean Jourdheuil). Према рецензији у норвешком Шекспировом часопису, колонска праизведба из 1977/78. отказана је две недеље пре премијере, а 1985. Милер је сам режирао студентску поставку на катедри за позориште у Гисену. У ДДР-у драма није могла да се игра до пада Зида. Милер ју је први пут режирао у домовини 1990. у оквиру „Хамлета“ у Немачком позоришту у Берлину; премијера те осмочасовне представе била је 24. марта 1990, а Тагесшпигел је назива легендарном.

Особеност извођења је недостатак улога и ознака говорника, као и дидаскалије које је тешко остварити. Вилсонова поставка из 1986. раздваја текст и слику, користи успорену кореографију и неоекспресионистичку шминку. Према Вилсоновом сајту, критичар Хенинг Рихбитер је приметио да Вилсон не илуструје текст, већ га супротставља сопственим америчким ликовима, па се речи чују кроз звучни пејзаж гласова уживо и појачаних. Милер је, према истом извору, ту поставку сматрао најбољом икад изведеном због лакоће и одсуства тумачења.

Према Немачкој биографији, „Хамлетмашина“ је Милеру донела пробој на Западу, а Вилсонова поставка из 1986, најпре у Њујорку, а затим у Хамбургу, увећала је његову међународну пажњу. Волфганг Рим је по тексту написао музичко позориште, изведено у Националном позоришту у Манхајму у марту 1987. Дејвид Барнет је тексту посветио прилог у „Хамлет-приручнику“ (2014), међу тумачењима Шекспирове трагедије.

Текст се изводи и у 21. веку. Вилсонова италијанска верзија приказана је 2017. у Сполету, Ексил ансамбл позоришта Максим Горки изводио је 2018. текст на немачком, енглеском и арапском, а на Брехтовом фестивалу у Аугсбургу 2026. приказана је поставка Лили-Хане Хоепнер (Lilli-Hannah Hoepner). Страница Позоришта Младинско наводи да Милеров текст радикално преиспитује положај интелектуалца у свету који је ван равнотеже.