Занат госпође Ворен

Шо је, према белешци Нобелове фондације, почео да пише за позориште да би илустровао своју критику енглеске сцене, а био је ватрени заговорник Ибзеновог позоришта. У овом комаду то значи да заплет служи расправи. Према једном енциклопедијском прегледу, он је одбацио добро скројену драму и ставио карактер испред вештачког заплета, а један позоришни приказ комад назива проблемском драмом. Драма с тезом овде добија облик низа сукоба у којима сваки лик излаже своје гледиште: Прејд естетско, Крофтс пословно, свештеник лицемерно, Френк подругљиво, мајка и кћи животно. Нобелова белешка овај комад и „Удовичке куће“ убраја међу драме које нападају лицемерје друштва, па је тежиште на разоткривању, а не на заплету.

Госпођа Ворен говори из искуства, Крофтс из рачуна, Прејд из осећања за лепо, а Виви из трезвеног, математичког разума. Средишњи део другог чина је дуги монолог госпође Ворен о одрастању, који мења оцену слушатеља, па и саме Виви. Према једном енциклопедијском прегледу, сукоб мајке и кћери помера наклоност публике час на једну, час на другу страну, јер ниједна није приказана једнострано. Крофтс своју корист брани тврдњом да друштво ионако тако функционише, а Шо кроз његов говор показује везу између бордела и угледног света. Френк и Прејд су контрастни парови: један се шали и не жели да се веже, други говори о лепоти и романси, а Виви одбија и једног и другог.

Комад се не завршава помирењем. У четвртом чину Виви остаје сама и враћа се бројевима, а мајка одлази огорчена. Према енциклопедијском прегледу, Шо је тиме прекршио конвенцију, јер сукоб мајке и кћери остаје нерешен. Позоришни приказ из 2025. примећује да комад не нуди јасне одговоре о госпођи Ворен нити о њеном занату, а други завршно расположење описује као строгу праведност у свету пуном лицемерја. Одговорност за закључак тако се пребацује на гледаоца. Френкова порука коју Виви поцепа и баци затвара и љубавну нит, па на сцени остају само рачуни.

Један прилог у енциклопедијском прегледу тумачи комад као одговор на Вајлдову драму „Лејди Виндермирина лепеза“. Редитељ Доминик Кук је у предговору новог издања навео да је при постављању из 2025. имао на уму грчку трагедију. Британика види у Виви лик који поштује мајчину снагу, а одбија њен посао. Тумачења се разилазе, али се слажу да се дијалог у овом комаду води о новцу, друштвеном положају и моралу.

Четири чина без поделе на призоре: први и трећи чин одвијају се на отвореном, други у кући, четврти у канцеларији

Џорџ Бернард Шо, рођен у Даблину, од 1876. је живео у Лондону, где је постао истакнут члан Фабијанског друштва и написао многе његове памфлете. Према белешци Нобелове фондације, био је ватрени заговорник Ибзеновог новог позоришта и одлучио је да пише комаде којима би илустровао своју критику енглеске сцене. Своје најраније драме објавио је 1898. у збирци „Пријатни и непријатни комади“. Међу њима је и „Занат госпође Ворен“, написан 1893. Према Британици, комад се бави организованом проституцијом, сиромаштвом и одговорношћу друштва за њега. Према једном енциклопедијском прегледу, Фабијанско друштво основано је 1884, а зборник „Фабијански огледи“ изашао је 1889.

Британски позоришни цензор, лорд-чемберлен, није одобрио комад за јавно извођење, а цензура позоришта трајала је до 1968. Према Британици, комад није изведен до 1902. Позоришно друштво (Stage Society) приредило је те године две приватне представе, а прво јавно извођење у Енглеској одржано је 1925, тридесет две године после настанка. Један енциклопедијски преглед бележи да су рани критичари комад осуђивали као неморалан, а да су га касније хвалили због моралне озбиљности. Тема је, према једном лондонском приказу, изазвала опште негодовање у викторијанској Енглеској. Различити аутори у енциклопедијском прегледу датирају настанак у 1893. или 1894.

Према једном позоришном приказу, Позоришно друштво (Stage Society) приредило је 1902. две приватне представе у Лондону, а прво јавно извођење у Енглеској одржано је 1925. У Сједињеним Државама комад је у октобру 1905. поставио Арнолд Дејли (Arnold Daly) у Њу Хејвену, а затим у Њујорку. Власти су га забраниле након једне вечери у сваком граду, а њујоршка екипа је ухапшена. Госпођу Ворен играла је Мери Шо (Mary Shaw).

Сценски задатак чине два дуела мајке и кћери, један у кући у Сарију, други у канцеларији у Ченсери Лејну, а између њих су два чина на отвореном. У лондонском постављању из 2025. режисер Доминик Кук скратио је текст на мање од два сата без паузе, а немим ансамблом жена у епохалној одећи пратио је радњу. Сценографија Клои Ламфорд води од баште викендице до голог, клиничког простора.

Према једном енциклопедијском прегледу, критичари данас комад сматрају значајним делом феминистичке драме, а његов углед почива и на уметничкој вредности и на улози историјског документа. Један лондонски приказ из 2025. примећује да поглед комада на проституцију као део капиталистичког тржишта рада и данас делује актуелно.

Комад се редовно враћа на велике сцене. Национално позориште (National Theatre) поставило га је 1970. у Олд Вику, у режији Роналда Ајра, са Корал Браун у главној улози, а 1985. у режији Ентонија Пејџа. Телевизија Би-Би-Си приказала је 1972. продукцију Херберта Вајза. Поставка из 2025. са Имелдом Стонтон и њеном кћерком Беси Картер приказана је у биоскопима од 23. октобра 2025. у програму „Национално позориште уживо“ (National Theatre Live).