Фабула
Први чин: Ковент Гарден
Једне кишне летње ноћи испод трема цркве Светог Павла у Ковент Гардену склања се мало друштво. Госпођа Ејнсфорд Хил и њена кћи Клара чекају кочију, а Фреди, Кларин брат, отишао је да је нађе. Кад у трку налети на цвећарку Елизу Дулитл и преврне јој корпу, Елиза говори јаким лондонским говором и зна његово име. Пуковник Пикеринг јој даје ситниш.
Неко у гомили записује све што се чује, па Елиза у паници помисли да је то полицијски доушник. Тај човек је фонетичар Хенри Хигинс. Он њен говор понавља тачно и свакоме по изговору погађа место порекла, а Пикерингу и Индију. Кад киша стане, Хигинс и Пикеринг откривају заједничко интересовање, а Хигинс се хвали да би цвећарку за неколико месеци могао да представи као војвоткињу на пријему у амбасади.
Други чин: Хигинсова лабораторија
Сутрадан Хигинс и Пикеринг у лабораторији у улици Вимпол слушају снимке. Домаћица госпођа Пирс најављује девојку. То је Елиза, која нуди шилинг по часу јер жели да научи говор потребан за посао у цвећари. Хигинс по њеним приходима рачуна да је то понуда милионера и импулсивно пристаје. Наређује да се девојка окупа, а њена одећа спали. Следи опклада о томе да ли ће успети да је представи као даму, а Пикеринг преузима трошкове.
Долази Алфред Дулитл, Елизин отац, смећар. Тражи кћер назад, али се брзо нагоди за новац и добија пет фунти, уз причу да и сиромашни који то не заслужују имају право на део. Елиза се појављује окупана, у јапанском огртачу, а отац је у први мах не препознаје.
Трећи чин: пријемни дан
Хигинс без најаве долази мајци на њен пријемни дан и каже да спрема цвећарку за војвоткињу. Код ње су госпођа Ејнсфорд Хил, Клара и Фреди, а стиже и Пикеринг. Елиза улази одевена као дама и говори брижљиво, али у разговору о времену заноси се причом о тетки и очевом пићу. Фреди је одушевљен, а Клара грубост прихвата као нову моду.
Кад Елиза оде, госпођа Хигинс каже да девојка још није спремна и да се са њом поступа као са живом лутком. Пита шта ће бити с Елизом кад експеримент заврши, јер ће имати манире, а не и приходе. Хигинс и Пикеринг одмахују руком и одлазе смејући се.
Четврти чин: поноћ у Вимпол улици
Опклада је добијена ван сцене, на пријему у вишем друштву. Око поноћи Хигинс и Пикеринг враћају се кући, а Елиза, уморна, у вечерњој хаљини и дијамантима, седа за клавир. Мушкарци говоре о успеху и досади вечери, а Хигинс је задовољан што је напор готов. Елиза ћути и доноси му папуче.
Кад Пикеринг оде да спава, она папуче баца на Хигинса и пита шта ће бити од ње. Он не разуме њену узнемиреност и предлаже брак или цвећару. Елиза одговара да је продавала цвеће, а не себе, и да јој је он затворио пут назад. Враћа му позајмљени накит и прстен, који он у љутњи баци у камин. Хигинс одлази увређен, а Елиза се први пут осмехне и на поду тражи прстен.
Пети чин: код госпође Хигинс
Следећег јутра Хигинс и Пикеринг траже Елизу и већ су обавестили полицију. Госпођа Хигинс их кори и открива да је девојка горе. Стиже Дулитл, добро одевен. Због једне Хигинсове шале у писму Американцу наследио је удео у фирми са годишњим приходом, уз обавезу да држи предавања, па се осећа заробљеним у средњокласној пристојности. Елиза се појављује сабрана, захваљује Пикерингу на лепом понашању, а Хигинсу замера грубост, али се пред оцем на тренутак враћа старом говору. Дулитл најављује женидбу.
Кад остану насамо, Елиза тражи да је Хигинс не третира као слугу и најављује да ће се удати за Фредија и радити као наставница фонетике. Хигинс признаје да ће му недостајати, али наклоност не показује. Она одлази на очево венчање, а он остаје сам и самозадовољно се смеје.
Прозни додатак
У додатку Шо тврди да Елиза не узима Хигинса, већ Фредија, млађег и нежнијег. Пар се бори с новцем, а уз Пикерингову помоћ отвара цвећару која временом успева.
Лица
Хенри Хигинс
професор фонетике; вешт у препознавању порекла по изговору, неосетљив према осећањима људи око себе
Елиза Дулитл
цвећарка; учи да говори као дама, а на крају тражи самосталност
Пуковник Пикеринг
Хигинсов саговорник и сапутник у раду; за разлику од Хигинса учтив према Елизи
Алфред Дулитл
Елизин отац, смећар; за новац препушта кћер Хигинсу, а касније, имућан, осећа се заробљеним
Госпођа Хигинс
Хигинсова мајка, домаћица пријемног дана; једина критички посматра Хигинсов експеримент
Госпођа Пирс
Хигинсова домаћица; настоји да ублажи његово понашање према Елизи
Фреди Ејнсфорд Хил
млад човек који се заљубљује у Елизу и, по њеној најави, постаје њен муж
Клара Ејнсфорд Хил
Фредијева сестра, која говори по моди и Елизину грубост прихвата као нову моду
Госпођа Ејнсфорд Хил
мајка Фредија и Кларе, гошћа госпође Хигинс; забринута због Елизиног говора
Анализа
Кључне теме
Језик и класа
Хигинс по изговору погађа порекло сваког у гомили, а Елиза говором стиче приступ друштву којем не припада. Нобелова фондација комад описује као духовиту студију фонетике и промишљен приказ средњокласног морала и класне разлике. Британика га назива хуманом комедијом о љубави и енглеском класном систему. Језик је у комаду мерило друштвеног положаја: промена изговора мења и оцену коју други изричу о Елизи.
Човек као експеримент
Хигинс Елизу третира као предмет огледа: наређује да се окупа и да јој се спали одећа, а после успеха губи интерес. Госпођа Хигинс то назива игром са живом лутком. Према Британици, Елиза не припада потпуно ниједној класи, одбија Хигинсов дехуманизујући однос према себи, а он је на крају одбацује као завршен експеримент.
Достојанство и самосталност
У четвртом чину Елиза пита шта ће бити од ње и каже да је продавала цвеће, а не себе. У петом тражи да је не третирају као слугу и најављује властити пут. Према приказу поставке из 2023, у завршној сцени Елиза преузима контролу над сукобом, док Хигинс остаје уображен. Њена самосталност није награда коју јој Хигинс даје, већ нешто што она сама узима.
Новац и средњокласни морал
Алфред Дулитл први тражи новац за кћер и износи тврдњу да и недостојни сиромашни имају право на део. Касније га наслеђе чини заробљеником средњокласне пристојности. Његов говор отвара питање ко одређује достојност, а комад показује да морал и новац нису одвојени. Нобелова фондација у комаду види и промишљен приказ средњокласног морала.
Двосмисленост завршетка
Шо је одбацивао романтично читање завршетка. Према једном подкасту о комаду, Требичу је писао да му је мисао о Елизином браку са Хигинсом одвратна, а да је Бирбом Три у лондонској изведби додао бацање цвећа за Елизом. Филм из 1938. има три снимљена завршетка, а образовни приказ каже да комад завршава двосмислено.
Симболи и мотиви
Папуче
Папуче су у четвртом чину предмет у коме се показује однос између Хигинса и Елизе. Он их захтева као услугу, она му их ћутке доноси, а затим их баца на њега. Исти предмет тако означава слугу и побуну. Елиза каже да јој је вредност за њега мања од вредности папуча.
Прстен и накит
Елиза враћа позајмљени накит, а затим и прстен који јој је Хигинс купио. Кад он прстен баци у камин, а она га на крају тражи на поду, предмет се може читати као знак односа који је истовремено поклон и власништво. Чин се завршава њеним осмехом, јер је узвратила ударац.
Цвеће и цвећара
Елиза у првом чину продаје цвеће под тремом, а у другом жели да ради у цвећари. У четвртом јој Хигинс као излаз помиње цвећару или удају, а у додатку она ипак отвара цвећару с Фредијем. Предмет се тако враћа на почетак, али као избор, а не као нужда.
Лабораторија
Хигинсова лабораторија у улици Вимпол пуна је уређаја за снимање и фонетских справа. Ту Хигинс слуша снимке, а Елиза долази да плати часове. Језик се третира као мерљив материјал, а Елиза као узорак. У четвртом чину, у поноћ, исти простор постаје место њеног отпора. Простор тако повезује науку, новац и њену жељу за променом.
Комедија и идеје
Британика одређује „Пигмалиона“ као хуману комедију о љубави и енглеском класном систему. У предговору Шо говори о енглеском правопису и изговору, помиње фонетичара Хенрија Свита и системе стенографије, и брани дидактичку намеру комада: успех и стварна изводљивост оваквог преображаја, каже он, то оправдавају. Дидактичка драма и идејна драма овде се остварују пре свега кроз смех и ситуације. Према Британици, Елиза подноси тежак тренинг и успева у високом друштву, где постаје и осетљива, укусна млада жена, а Хигинс је затим одбацује као завршен експеримент.
Грађа и простори
Комад има пет чинова на три простора: трем цркве у првом, Хигинсова лабораторија у другом и четвртом, а дом госпође Хигинс у трећем и петом. Врхунац опкладе, наступ у вишем друштву, не приказује се на сцени, већ се збива између трећег и четвртог чина. Тежиште је премештено на последице: поноћна сцена у четвртом чину претвара успех у сукоб, а у петом се поставља питање шта сада. Дијалог држи радњу: у првом чину погађа се порекло по говору, у другом уговара преображај, у трећем се резултат први пут проверава пред салоном, а пети чин не доноси ново откриће, већ преуређује односе.
Завршетак и његова тумачења
Завршетак се стално тумачи. У последњој дидаскалији Хигинс остаје сам и смеје се, а Елиза одлази на венчање свог оца. Шоов биограф Мајкл Холројд, према подкасту о комаду, примећује да је тај смех звучао шупље. Приказ из 2023. наглашава да Елиза у завршници преузима контролу, а образовни приказ каже да комад завршава двосмислено. Додатак има облик епилога у прози и одбија романтичну завршницу. Према подкасту, Шо образлаже да Хигинс остаје нежења због места које мајка заузима у његовом животу и због Елизиног искуства његовог малтретирања. Тумачења не мењају текст: последњи призор остаје исти, а разлика је у томе како се Елизин одлазак и Хигинсов смех играју.
Мит и наслов
Наслов упућује на античко предање. Британика преноси да Овидијеве „Метаморфозе“ (књига X) говоре о вајару Пигмалиону који од слоноваче изваја кип идеалне жене, назива га Галатејом и добија да га богиња Венера оживи. У додатку Шо пише да Галатеја никад не воли у потпуности свог Пигмалиона. Мит се тако преокреће: створено биће не осећа захвалност према ономе ко га је обликовао. Према Британици, Шоов комад је постао основа за мјузикл „Моја лепа леди“, па је стари мит постао образац за приче о преображају.
Историјски и књижевни контекст
Према белешци Нобелове фондације, Шо је у Лондон дошао 1876. и био је истакнут члан Фабијанског друштва, а за драму се определио да би илустровао своју критику енглеске сцене. Исти извор „Пигмалиона“ (1912) описује као духовиту студију фонетике и промишљен приказ средњокласног морала и класне разлике и убраја га, уз „Кандиду“, међу његове највеће сценске успехе. У предговору Шо говори о енглеском правопису и изговору и о фонетичару Хенрију Свиту, помиње Питманов и Свитов систем стенографије и брани дидактичку намеру комада: успех и стварна изводљивост оваквог преображаја, каже он, то оправдавају.
Британика комад одређује као хуману комедију о љубави и енглеском класном систему. Први пут је изведен 1913. у Бечу, у немачком преводу Зигфрида Требича, а у Енглеској 1914. Према подкасту о комаду, у издању из 1916. додат је прозни додатак о каснијој судбини ликова, а 1939. Шо је изменио завршетак тако да Елиза најављује удају за Фредија чим буде у стању да га издржава. Подкаст бележи и да је Шо романтично читање завршетка одбацивао, што је делом одредило и сценску судбину комада.
На сцени
Према подкасту о комаду, праизведба је одржана 16. октобра 1913. у бечком дворском позоришту, у немачком преводу Зигфрида Требича. Страница Бечког универзитета изведбу из 1913. у Бургтеатру назива правом светском праизведбом. У енглеској изведби 1914. у Позоришту Његовог Величанства (His Majesty’s Theatre) Хигинса је играо Херберт Бирбом Три, а Елизу госпођа Патрик Кембел.
Према подкасту, Бирбом Три је крај допунио романтичним потезом, бацањем цвећа за Елизом, што је Шо сматрао неподношљивим. За филм из 1938. продуцент Габријел Паскал снимио је три завршетка и изабрао најромантичнији. Сценска судбина комада тако се стално креће између Шоове намере и јавног очекивања романсе.
Наслеђе и рецепција
Британика бележи да је комад постао познат као филм из 1938, а затим као мјузикл „Моја лепа леди“ (My Fair Lady, 1956) Алана Џеја Лернера и Фредерика Лоуа, по коме је 1964. снимљен филм са Рексом Харисоном и Одри Хепберн. Подкаст наводи да су у филму из 1938. играли Лесли Хауард и Венди Хилер, а да је Шо за њега написао сценарио.
Комад се редовно враћа на сцену. Тим Бано је у приказу поставке Олд Вика из 2023, у режији Ричарда Џонса, са Берти Карвелом и Петси Ферен у главним улогама, оценио да је лака комедија претворена у фарсу. Приказ закључује да прича и даље делује нелагодно, али се стално изнова поставља.
Продукције и адаптације
Изабрана извођења и адаптације, свако са наведеним извором.
Позориште
Пигмалион
превод Зигфрид Требич · Бургтеатар (у извору Hofburg Theatre), Беч · 1913.
Праизведба на немачком, 16. октобра 1913.
Позориште
Пигмалион
Херберт Бирбом Три (Хигинс), госпођа Патрик Кембел (Елиза) · Позориште Његовог Величанства (His Majesty’s Theatre), Лондон · 1914.
Енглеска изведба из 1914. са Бирбомом Три и госпођом Патрик Кембел у главним улогама.
Извор: Ellen Terry Archive: програм за Pygmalion, 1914 (Британска библиотека, SC17-D6)
Филм
Пигмалион
Лесли Хауард (Хигинс), Венди Хилер (Елиза); сценарио Џорџ Бернард Шо; продуцент Габријел Паскал · филм · 1938.
Филмска верзија по Шоовом сценарију; продуцент је снимио три завршетка.
Мјузикл
Моја лепа леди (My Fair Lady)
Алан Џеј Лернер (текст), Фредерик Лоу (музика) · мјузикл по Шоовом комаду · 1956.
Мјузикл заснован на Шоовом комаду; по њему је 1964. снимљен филм са Рексом Харисоном и Одри Хепберн.
Позориште
Пигмалион
реж. Ричард Џонс; Берти Карвел (Хигинс), Петси Ферен (Елиза) · Олд Вик, Лондон · 2023.
Поставка у ружичастој сценографији Стјуарта Лејнга, у којој је лака комедија претворена у фарсу.
Извор: Tim Bano, Pygmalion, Old Vic, 2023 (Time Out London, 20. 9. 2023)
Појмови уз ово дело
Извори
- Основни подаци о делу (аутор, епоха, година, жанр, језик): база Corpus DramaticumКултурни елемент; начин провере описан на страници „Извори и методологија“
- Project Gutenberg: Bernard Shaw, Pygmalionизворни текст у јавном власништву; предговор, чинови I–III и почетак IV · gutenberg.org
- USF Lit2Go: Pygmalion, Act 4ток четвртог чина (папуче, прстен) · etc.usf.edu
- USF Lit2Go: Pygmalion, Act 5ток петог чина, Дулитлов положај, завршна сцена и прозни додатак · etc.usf.edu
- LitCharts: Pygmalion, Act 3завршетак трећег чина (разговор госпође Хигинс са сином и Пикерингом) · litcharts.com
- SwissEduc: Pygmalion – Summaryпреглед радње по чиновима (пријем у амбасади, двосмислен завршетак) · swisseduc.ch
- Британика: Pygmalion (play by Shaw)жанр, радња у кратким цртама, праизведба 1913. у Бечу, 1914. у Енглеској, филм 1938, мјузикл 1956 · britannica.com
- Британика: Pygmalion (митологија)антички мит о Пигмалиону и Галатеји (Овидије, Метаморфозе X) · britannica.com
- Нобелова фондација: George Bernard Shaw – BiographicalПигмалион (1912) као студија фонетике и класне разлике, један од највећих сценских успеха · nobelprize.org
- The Play Podcast: Pygmalion – footnotesпраизведба у Бечу 16. октобра 1913, Требич, Три, додатак 1916, филм 1938, измена из 1939 · theplaypodcast.com
- Универзитет у Бечу: World Stage Vienna – Pfeiferизведба 1913. у Бургтеатру као светска праизведба · archiv-anglistik.univie.ac.at
- Ellen Terry Archive: програм за Pygmalion, 1914Позориште Његовог Величанства 1914, Три и госпођа Патрик Кембел · ellenterryarchive.essex.ac.uk
- Time Out London: Tim Bano, Pygmalion, Old Vic, 2023поставка из 2023, тумачење завршнице · timeout.com
Примећујете грешку или имате бољи извор? Пишите нам. Како проверавамо податке.