Fabula
Prvi čin: Kovent Garden
Jedne kišne letnje noći ispod trema crkve Svetog Pavla u Kovent Gardenu sklanja se malo društvo. Gospođa Ejnsford Hil i njena kći Klara čekaju kočiju, a Fredi, Klarin brat, otišao je da je nađe. Kad u trku naleti na cvećarku Elizu Dulitl i prevrne joj korpu, Eliza govori jakim londonskim govorom i zna njegovo ime. Pukovnik Pikering joj daje sitniš.
Neko u gomili zapisuje sve što se čuje, pa Eliza u panici pomisli da je to policijski doušnik. Taj čovek je fonetičar Henri Higins. On njen govor ponavlja tačno i svakome po izgovoru pogađa mesto porekla, a Pikeringu i Indiju. Kad kiša stane, Higins i Pikering otkrivaju zajedničko interesovanje, a Higins se hvali da bi cvećarku za nekoliko meseci mogao da predstavi kao vojvotkinju na prijemu u ambasadi.
Drugi čin: Higinsova laboratorija
Sutradan Higins i Pikering u laboratoriji u ulici Vimpol slušaju snimke. Domaćica gospođa Pirs najavljuje devojku. To je Eliza, koja nudi šiling po času jer želi da nauči govor potreban za posao u cvećari. Higins po njenim prihodima računa da je to ponuda milionera i impulsivno pristaje. Naređuje da se devojka okupa, a njena odeća spali. Sledi opklada o tome da li će uspeti da je predstavi kao damu, a Pikering preuzima troškove.
Dolazi Alfred Dulitl, Elizin otac, smećar. Traži kćer nazad, ali se brzo nagodi za novac i dobija pet funti, uz priču da i siromašni koji to ne zaslužuju imaju pravo na deo. Eliza se pojavljuje okupana, u japanskom ogrtaču, a otac je u prvi mah ne prepoznaje.
Treći čin: prijemni dan
Higins bez najave dolazi majci na njen prijemni dan i kaže da sprema cvećarku za vojvotkinju. Kod nje su gospođa Ejnsford Hil, Klara i Fredi, a stiže i Pikering. Eliza ulazi odevena kao dama i govori brižljivo, ali u razgovoru o vremenu zanosi se pričom o tetki i očevom piću. Fredi je oduševljen, a Klara grubost prihvata kao novu modu.
Kad Eliza ode, gospođa Higins kaže da devojka još nije spremna i da se sa njom postupa kao sa živom lutkom. Pita šta će biti s Elizom kad eksperiment završi, jer će imati manire, a ne i prihode. Higins i Pikering odmahuju rukom i odlaze smejući se.
Četvrti čin: ponoć u Vimpol ulici
Opklada je dobijena van scene, na prijemu u višem društvu. Oko ponoći Higins i Pikering vraćaju se kući, a Eliza, umorna, u večernjoj haljini i dijamantima, seda za klavir. Muškarci govore o uspehu i dosadi večeri, a Higins je zadovoljan što je napor gotov. Eliza ćuti i donosi mu papuče.
Kad Pikering ode da spava, ona papuče baca na Higinsa i pita šta će biti od nje. On ne razume njenu uznemirenost i predlaže brak ili cvećaru. Eliza odgovara da je prodavala cveće, a ne sebe, i da joj je on zatvorio put nazad. Vraća mu pozajmljeni nakit i prsten, koji on u ljutnji baci u kamin. Higins odlazi uvređen, a Eliza se prvi put osmehne i na podu traži prsten.
Peti čin: kod gospođe Higins
Sledećeg jutra Higins i Pikering traže Elizu i već su obavestili policiju. Gospođa Higins ih kori i otkriva da je devojka gore. Stiže Dulitl, dobro odeven. Zbog jedne Higinsove šale u pismu Amerikancu nasledio je udeo u firmi sa godišnjim prihodom, uz obavezu da drži predavanja, pa se oseća zarobljenim u srednjoklasnoj pristojnosti. Eliza se pojavljuje sabrana, zahvaljuje Pikeringu na lepom ponašanju, a Higinsu zamera grubost, ali se pred ocem na trenutak vraća starom govoru. Dulitl najavljuje ženidbu.
Kad ostanu nasamo, Eliza traži da je Higins ne tretira kao slugu i najavljuje da će se udati za Fredija i raditi kao nastavnica fonetike. Higins priznaje da će mu nedostajati, ali naklonost ne pokazuje. Ona odlazi na očevo venčanje, a on ostaje sam i samozadovoljno se smeje.
Prozni dodatak
U dodatku Šo tvrdi da Eliza ne uzima Higinsa, već Fredija, mlađeg i nežnijeg. Par se bori s novcem, a uz Pikeringovu pomoć otvara cvećaru koja vremenom uspeva.
Lica
Henri Higins
profesor fonetike; vešt u prepoznavanju porekla po izgovoru, neosetljiv prema osećanjima ljudi oko sebe
Eliza Dulitl
cvećarka; uči da govori kao dama, a na kraju traži samostalnost
Pukovnik Pikering
Higinsov sagovornik i saputnik u radu; za razliku od Higinsa učtiv prema Elizi
Alfred Dulitl
Elizin otac, smećar; za novac prepušta kćer Higinsu, a kasnije, imućan, oseća se zarobljenim
Gospođa Higins
Higinsova majka, domaćica prijemnog dana; jedina kritički posmatra Higinsov eksperiment
Gospođa Pirs
Higinsova domaćica; nastoji da ublaži njegovo ponašanje prema Elizi
Fredi Ejnsford Hil
mlad čovek koji se zaljubljuje u Elizu i, po njenoj najavi, postaje njen muž
Klara Ejnsford Hil
Fredijeva sestra, koja govori po modi i Elizinu grubost prihvata kao novu modu
Gospođa Ejnsford Hil
majka Fredija i Klare, gošća gospođe Higins; zabrinuta zbog Elizinog govora
Analiza
Ključne teme
Jezik i klasa
Higins po izgovoru pogađa poreklo svakog u gomili, a Eliza govorom stiče pristup društvu kojem ne pripada. Nobelova fondacija komad opisuje kao duhovitu studiju fonetike i promišljen prikaz srednjoklasnog morala i klasne razlike. Britanika ga naziva humanom komedijom o ljubavi i engleskom klasnom sistemu. Jezik je u komadu merilo društvenog položaja: promena izgovora menja i ocenu koju drugi izriču o Elizi.
Čovek kao eksperiment
Higins Elizu tretira kao predmet ogleda: naređuje da se okupa i da joj se spali odeća, a posle uspeha gubi interes. Gospođa Higins to naziva igrom sa živom lutkom. Prema Britanici, Eliza ne pripada potpuno nijednoj klasi, odbija Higinsov dehumanizujući odnos prema sebi, a on je na kraju odbacuje kao završen eksperiment.
Dostojanstvo i samostalnost
U četvrtom činu Eliza pita šta će biti od nje i kaže da je prodavala cveće, a ne sebe. U petom traži da je ne tretiraju kao slugu i najavljuje vlastiti put. Prema prikazu postavke iz 2023, u završnoj sceni Eliza preuzima kontrolu nad sukobom, dok Higins ostaje uobražen. Njena samostalnost nije nagrada koju joj Higins daje, već nešto što ona sama uzima.
Novac i srednjoklasni moral
Alfred Dulitl prvi traži novac za kćer i iznosi tvrdnju da i nedostojni siromašni imaju pravo na deo. Kasnije ga nasleđe čini zarobljenikom srednjoklasne pristojnosti. Njegov govor otvara pitanje ko određuje dostojnost, a komad pokazuje da moral i novac nisu odvojeni. Nobelova fondacija u komadu vidi i promišljen prikaz srednjoklasnog morala.
Dvosmislenost završetka
Šo je odbacivao romantično čitanje završetka. Prema jednom podkastu o komadu, Trebiču je pisao da mu je misao o Elizinom braku sa Higinsom odvratna, a da je Birbom Tri u londonskoj izvedbi dodao bacanje cveća za Elizom. Film iz 1938. ima tri snimljena završetka, a obrazovni prikaz kaže da komad završava dvosmisleno.
Simboli i motivi
Papuče
Papuče su u četvrtom činu predmet u kome se pokazuje odnos između Higinsa i Elize. On ih zahteva kao uslugu, ona mu ih ćutke donosi, a zatim ih baca na njega. Isti predmet tako označava slugu i pobunu. Eliza kaže da joj je vrednost za njega manja od vrednosti papuča.
Prsten i nakit
Eliza vraća pozajmljeni nakit, a zatim i prsten koji joj je Higins kupio. Kad on prsten baci u kamin, a ona ga na kraju traži na podu, predmet se može čitati kao znak odnosa koji je istovremeno poklon i vlasništvo. Čin se završava njenim osmehom, jer je uzvratila udarac.
Cveće i cvećara
Eliza u prvom činu prodaje cveće pod tremom, a u drugom želi da radi u cvećari. U četvrtom joj Higins kao izlaz pominje cvećaru ili udaju, a u dodatku ona ipak otvara cvećaru s Fredijem. Predmet se tako vraća na početak, ali kao izbor, a ne kao nužda.
Laboratorija
Higinsova laboratorija u ulici Vimpol puna je uređaja za snimanje i fonetskih sprava. Tu Higins sluša snimke, a Eliza dolazi da plati časove. Jezik se tretira kao merljiv materijal, a Eliza kao uzorak. U četvrtom činu, u ponoć, isti prostor postaje mesto njenog otpora. Prostor tako povezuje nauku, novac i njenu želju za promenom.
Komedija i ideje
Britanika određuje „Pigmaliona“ kao humanu komediju o ljubavi i engleskom klasnom sistemu. U predgovoru Šo govori o engleskom pravopisu i izgovoru, pominje fonetičara Henrija Svita i sisteme stenografije, i brani didaktičku nameru komada: uspeh i stvarna izvodljivost ovakvog preobražaja, kaže on, to opravdavaju. Didaktička drama i idejna drama ovde se ostvaruju pre svega kroz smeh i situacije. Prema Britanici, Eliza podnosi težak trening i uspeva u visokom društvu, gde postaje i osetljiva, ukusna mlada žena, a Higins je zatim odbacuje kao završen eksperiment.
Građa i prostori
Komad ima pet činova na tri prostora: trem crkve u prvom, Higinsova laboratorija u drugom i četvrtom, a dom gospođe Higins u trećem i petom. Vrhunac opklade, nastup u višem društvu, ne prikazuje se na sceni, već se zbiva između trećeg i četvrtog čina. Težište je premešteno na posledice: ponoćna scena u četvrtom činu pretvara uspeh u sukob, a u petom se postavlja pitanje šta sada. Dijalog drži radnju: u prvom činu pogađa se poreklo po govoru, u drugom ugovara preobražaj, u trećem se rezultat prvi put proverava pred salonom, a peti čin ne donosi novo otkriće, već preuređuje odnose.
Završetak i njegova tumačenja
Završetak se stalno tumači. U poslednjoj didaskaliji Higins ostaje sam i smeje se, a Eliza odlazi na venčanje svog oca. Šoov biograf Majkl Holrojd, prema podkastu o komadu, primećuje da je taj smeh zvučao šuplje. Prikaz iz 2023. naglašava da Eliza u završnici preuzima kontrolu, a obrazovni prikaz kaže da komad završava dvosmisleno. Dodatak ima oblik epiloga u prozi i odbija romantičnu završnicu. Prema podkastu, Šo obrazlaže da Higins ostaje neženja zbog mesta koje majka zauzima u njegovom životu i zbog Elizinog iskustva njegovog maltretiranja. Tumačenja ne menjaju tekst: poslednji prizor ostaje isti, a razlika je u tome kako se Elizin odlazak i Higinsov smeh igraju.
Mit i naslov
Naslov upućuje na antičko predanje. Britanika prenosi da Ovidijeve „Metamorfoze“ (knjiga X) govore o vajaru Pigmalionu koji od slonovače izvaja kip idealne žene, naziva ga Galatejom i dobija da ga boginja Venera oživi. U dodatku Šo piše da Galateja nikad ne voli u potpunosti svog Pigmaliona. Mit se tako preokreće: stvoreno biće ne oseća zahvalnost prema onome ko ga je oblikovao. Prema Britanici, Šoov komad je postao osnova za mjuzikl „Moja lepa ledi“, pa je stari mit postao obrazac za priče o preobražaju.
Istorijski i književni kontekst
Prema belešci Nobelove fondacije, Šo je u London došao 1876. i bio je istaknut član Fabijanskog društva, a za dramu se opredelio da bi ilustrovao svoju kritiku engleske scene. Isti izvor „Pigmaliona“ (1912) opisuje kao duhovitu studiju fonetike i promišljen prikaz srednjoklasnog morala i klasne razlike i ubraja ga, uz „Kandidu“, među njegove najveće scenske uspehe. U predgovoru Šo govori o engleskom pravopisu i izgovoru i o fonetičaru Henriju Svitu, pominje Pitmanov i Svitov sistem stenografije i brani didaktičku nameru komada: uspeh i stvarna izvodljivost ovakvog preobražaja, kaže on, to opravdavaju.
Britanika komad određuje kao humanu komediju o ljubavi i engleskom klasnom sistemu. Prvi put je izveden 1913. u Beču, u nemačkom prevodu Zigfrida Trebiča, a u Engleskoj 1914. Prema podkastu o komadu, u izdanju iz 1916. dodat je prozni dodatak o kasnijoj sudbini likova, a 1939. Šo je izmenio završetak tako da Eliza najavljuje udaju za Fredija čim bude u stanju da ga izdržava. Podkast beleži i da je Šo romantično čitanje završetka odbacivao, što je delom odredilo i scensku sudbinu komada.
Na sceni
Prema podkastu o komadu, praizvedba je održana 16. oktobra 1913. u bečkom dvorskom pozorištu, u nemačkom prevodu Zigfrida Trebiča. Stranica Bečkog univerziteta izvedbu iz 1913. u Burgteatru naziva pravom svetskom praizvedbom. U engleskoj izvedbi 1914. u Pozorištu Njegovog Veličanstva (His Majesty’s Theatre) Higinsa je igrao Herbert Birbom Tri, a Elizu gospođa Patrik Kembel.
Prema podkastu, Birbom Tri je kraj dopunio romantičnim potezom, bacanjem cveća za Elizom, što je Šo smatrao nepodnošljivim. Za film iz 1938. producent Gabrijel Paskal snimio je tri završetka i izabrao najromantičniji. Scenska sudbina komada tako se stalno kreće između Šoove namere i javnog očekivanja romanse.
Nasleđe i recepcija
Britanika beleži da je komad postao poznat kao film iz 1938, a zatim kao mjuzikl „Moja lepa ledi“ (My Fair Lady, 1956) Alana Džeja Lernera i Frederika Loua, po kome je 1964. snimljen film sa Reksom Harisonom i Odri Hepbern. Podkast navodi da su u filmu iz 1938. igrali Lesli Hauard i Vendi Hiler, a da je Šo za njega napisao scenario.
Komad se redovno vraća na scenu. Tim Bano je u prikazu postavke Old Vika iz 2023, u režiji Ričarda Džonsa, sa Berti Karvelom i Petsi Feren u glavnim ulogama, ocenio da je laka komedija pretvorena u farsu. Prikaz zaključuje da priča i dalje deluje nelagodno, ali se stalno iznova postavlja.
Produkcije i adaptacije
Izabrana izvođenja i adaptacije, svako sa navedenim izvorom.
Pozorište
Pigmalion
prevod Zigfrid Trebič · Burgteatar (u izvoru Hofburg Theatre), Beč · 1913.
Praizvedba na nemačkom, 16. oktobra 1913.
Pozorište
Pigmalion
Herbert Birbom Tri (Higins), gospođa Patrik Kembel (Eliza) · Pozorište Njegovog Veličanstva (His Majesty’s Theatre), London · 1914.
Engleska izvedba iz 1914. sa Birbomom Tri i gospođom Patrik Kembel u glavnim ulogama.
Izvor: Ellen Terry Archive: program za Pygmalion, 1914 (Britanska biblioteka, SC17-D6)
Film
Pigmalion
Lesli Hauard (Higins), Vendi Hiler (Eliza); scenario Džordž Bernard Šo; producent Gabrijel Paskal · film · 1938.
Filmska verzija po Šoovom scenariju; producent je snimio tri završetka.
Mjuzikl
Moja lepa ledi (My Fair Lady)
Alan Džej Lerner (tekst), Frederik Lou (muzika) · mjuzikl po Šoovom komadu · 1956.
Mjuzikl zasnovan na Šoovom komadu; po njemu je 1964. snimljen film sa Reksom Harisonom i Odri Hepbern.
Pozorište
Pigmalion
rež. Ričard Džons; Berti Karvel (Higins), Petsi Feren (Eliza) · Old Vik, London · 2023.
Postavka u ružičastoj scenografiji Stjuarta Lejnga, u kojoj je laka komedija pretvorena u farsu.
Izvor: Tim Bano, Pygmalion, Old Vic, 2023 (Time Out London, 20. 9. 2023)
Pojmovi uz ovo delo
Izvori
- Osnovni podaci o delu (autor, epoha, godina, žanr, jezik): baza Corpus DramaticumKulturni element; način provere opisan na stranici „Izvori i metodologija“
- Project Gutenberg: Bernard Shaw, Pygmalionizvorni tekst u javnom vlasništvu; predgovor, činovi I–III i početak IV · gutenberg.org
- USF Lit2Go: Pygmalion, Act 4tok četvrtog čina (papuče, prsten) · etc.usf.edu
- USF Lit2Go: Pygmalion, Act 5tok petog čina, Dulitlov položaj, završna scena i prozni dodatak · etc.usf.edu
- LitCharts: Pygmalion, Act 3završetak trećeg čina (razgovor gospođe Higins sa sinom i Pikeringom) · litcharts.com
- SwissEduc: Pygmalion – Summarypregled radnje po činovima (prijem u ambasadi, dvosmislen završetak) · swisseduc.ch
- Britanika: Pygmalion (play by Shaw)žanr, radnja u kratkim crtama, praizvedba 1913. u Beču, 1914. u Engleskoj, film 1938, mjuzikl 1956 · britannica.com
- Britanika: Pygmalion (mitologija)antički mit o Pigmalionu i Galateji (Ovidije, Metamorfoze X) · britannica.com
- Nobelova fondacija: George Bernard Shaw – BiographicalPigmalion (1912) kao studija fonetike i klasne razlike, jedan od najvećih scenskih uspeha · nobelprize.org
- The Play Podcast: Pygmalion – footnotespraizvedba u Beču 16. oktobra 1913, Trebič, Tri, dodatak 1916, film 1938, izmena iz 1939 · theplaypodcast.com
- Univerzitet u Beču: World Stage Vienna – Pfeiferizvedba 1913. u Burgteatru kao svetska praizvedba · archiv-anglistik.univie.ac.at
- Ellen Terry Archive: program za Pygmalion, 1914Pozorište Njegovog Veličanstva 1914, Tri i gospođa Patrik Kembel · ellenterryarchive.essex.ac.uk
- Time Out London: Tim Bano, Pygmalion, Old Vic, 2023postavka iz 2023, tumačenje završnice · timeout.com
Primećujete grešku ili imate bolji izvor? Pišite nam. Kako proveravamo podatke.