Серпски вожд Георгиј Петровић

Оригинал се означава као витешка драма са певањем и пуцањем, а не као велика трагедија у шекспировском смислу. Вујићев наслов дефинише врсту као „јуначко позориште“ у четири дејствија. У композицији се издваја једноставна морална схема: добро се награђује, зло кажњава.

Балог по угледу на античке драматичаре насиље држи ван сцене. Догађаје преносе извештаји и гласник, што, према тумачу, оставља простор машти публике. Песма и пуцање сматрају се уобичајеним у мађарском музичком позоришту.

Према биографским подацима, Вујић је превео или приредио 28 драмских дела, углавном са немачког, а најчешће Коцебуа (осам превода). Представе је приређивао по градовима Хабзбуршке монархије, што га везује за путујуће позориште. У овом случају реч је о адаптацији стране драме на српску тему.

Наслов штампаног издања је у славеносрпској ортографији („Георгиј“, „Отјатије“). Обим Вујићевих интервенција у односу на Балогов текст није потврђен у изворима.

Радња је смештена у 1807, а Карађорђе је приказан као идеализован морални вођа. Према тумачу, Балог је имао мање података о српским личностима и догађајима него што их данас имамо. Срећан крај омогућава публици да заборави догађаје 1813. и 1814, односно пропаст устанка.

Тиме се драма разликује од историјске слике: уместо пропасти Првог устанка, она нуди бајковиту потврду победе добра. Такав заплет био је политички осетљив: дело је у Пешти забрањено, а Вујићеве представе заустављене.

Литература се не слаже у појединостима. Енциклопедија СНП у библиографији наводи издање „Сербски вожд Георгиј Петрович иначе наречени Црни“ из Будима 1814, док Растко и други извори дају 1843. у Новом Саду; податак из 1814. није потврђен. Растко каже да је Вујић превео Балогов текст и да је превод изашао 1843, док други извори не наводе да је штампано издање превод те драме.

Разилазе се и датуми извођења: Растко и други извори бележе 1815. у Сегедину и Новом Саду, а Енциклопедија СНП само да је у та два града приказао „забрањеног Карађорђа“, без датума.

Јоаким Вујић (Баја, 1772 – Београд, 1847) сматра се оцем српског позоришта. Организовао је прву представу на српском језику у Пешти, у позоришту „Рондела“, 24. августа 1813, а до 1839. приређивао је представе по градовима Хабзбуршке монархије. Био је први управник Књажевско-српског театра у Крагујевцу (1835).

Пресудан за његов рад био је догађај из 1812: пештанска представа витешке драме Иштвана Балога о Карађорђу и ослобођењу Београда у мађарском позоришту. Премијера је била 15. септембра 1812, а драма је, према чланку у часопису Irodalomtörténeti Közlemények, забрањена после две изведбе. Вујић ју је, према Растку, превео на српски.

Историјски оквир је Први српски устанак (1804–1813) и ослобођење Београда 1806–1807. Устанак је пропао 1813, а Вујић је 1815. приказао драму у Сегедину и Новом Саду, а његове представе наишле су на цензуру царских власти. Штампање 1843. пада годину дана после доласка на власт Карађорђевог сина Александра Карађорђевића (1842).

Вујић пише на славеносрпском језику, што одређује изглед штампаног издања из 1843. Балог је изворно писао на мађарском, па се та драма налази на раскршћу мађарске и српске позоришне историје.

Прва позната поставка била је пештанска: Балогова драма изведена је 15. септембра 1812 и поново 27. септембра, а потом је, према једном сећању, забрањена. Извођачи су били глумци мађарског позоришта у Пешти; у плану поделе помиње се и Катона, али он, према чланку, није играо на та два извођења.

Вујић је драму поставио 1815. у Сегедину и Новом Саду, под насловом „Црни Ђорђе или Ослобођење Београда од Турака“. Према литератури, представе су привукле пажњу царске војне и цивилне цензуре и даља извођења су заустављена.

Драма ставља пред извођаче посебне захтеве: пева се и пуца, а крвави догађаји се играју ван сцене и преносе извештајима. Ансамбл чине два пара и Циганин са сином, уз гласника. У коришћеним изворима нису пронађене каснија извођења Вујићеве верзије.

Вујић је за српско позориште важан као организатор и преводилац, а ово је једна од његових политички осетљивих поставки: „забрањени Карађорђе“ у Сегедину и Новом Саду изазвао је цензуру. Та продукција довела је до цензуре те и сличних драма.

Штампање 1843. сачувало је текст скоро три деценије после извођења. Издање у Новом Саду носи славеносрпски наслов и означава дело као „јуначко позориште у четири дејствија“.

У новије време драма се проучава као пример везе мађарске и српске позоришне историје: Тибор Вајда је 2014. у Свескама Матице српске објавио есеј о рукопису Балогове драме, у којем је анализирана њена структура и поетика.