Фабула
Први чин: Лондон
Радња почиње у стану Алџернона Монкрифа у лондонској улици Хаф Мун. Слуга Лејн спрема чај и сендвиче с краставцем за Алџернонову тетку, лејди Брекнел. Долази Џек Вортинг, који се у граду представља као Ернест, и жели да запроси Алџернонову рођаку Гвендолен. Алџернон је задржао његову табакеру са посветом „мале Сесили“ упућеном „ујаку Џеку“ и тражи објашњење.
Џек признаје двоструки живот. На селу је он Џек, старатељ Сесили Кардју, а у граду Ернест, измишљени млађи брат лаког живота, због кога повремено мора у Лондон. Алџернон одговара да и сам има измишљеног болесног пријатеља, Банберија, којим се изговара кад хоће да избегне обавезе, и Џека назива банберистом.
Гвендолен признаје Џеку да је њен идеал човек по имену Ернест, а он је запроси и она пристаје. Њена мајка, лејди Брекнел, испитује Џека о годинама, приходу и политичким уверењима. Када сазна да не познаје родитеље и да је као одојче нађен у ташни у гардероби станице Викторија, одбија веридбу. Гвендолен тражи Џекову адресу на селу, а Алџернон је записује на манжетну и најављује да сутра иде у банберисање.
Други чин: имање у Вултону
Други чин се одвија у башти господске куће у Вултону. Сесили, коју гувернанта Призм кори због немачког, води дневник, а Призм спомиње роман у три тома чији је рукопис нестао. Часабл и Призм одлазе у шетњу. Стиже Алџернон и представља се као Ернест, Џеков неваљали млађи брат. Џек се враћа у црнини и саопштава да је Ернест умро у Паризу од прехладе, а од каноника Часабла тражи да га крсти под именом Ернест. Када се Алџернон појави, Џек је, под Сесилиним притиском, принуђен да му пружи руку.
Алџернон и Сесили разговарају о веридби: Сесили открива да су верени већ три месеца, што бележи њен дневник, јер се у име Ернест заљубила пре сусрета. Алџернон одлази код Часабла да уговори крштење.
Долази Гвендолен. Свака девојка сазнаје да је друга верена за Ернеста, па љубазан разговор прелази у свађу за чајним столом. Када се појаве Џек и Алџернон, обе обмане се откривају: брата Ернеста нема, а Алџернон се зове Алџернон. Девојке се удружују и одлазе у кућу, а мушкарци се свађају око мафина и договарају да се обојица истог поподнева крсте као Ернест.
Трећи чин: расплет
Гвендолен и Сесили посматрају мушкарце кроз прозор и одлучују да ћуте. Мушкарци дају духовита, али недовољно уверљива објашњења, а девојке опраштају под условом да промене име, на шта они пристају да се крсте. Стиже лејди Брекнел и забрањује Гвендолен сваки сусрет с Џеком. Алџернон тврди да је Банбери управо умро. Када сазна да Сесили у државним хартијама има око 130 000 фунти, лејди Брекнел нагло мења мишљење и пристаје на њену веридбу с Алџерноном, иако овај има само дугове. Џек, као старатељ, одбија, јер по одредби Сесилиног деде она постаје пунолетна тек са тридесет пет година, Џек нуди размену пристанака, али лејди Брекнел одбија, па настаје ћорсокак.
Часабл јавља да су крштења спремна и помиње госпођицу Призм. Лејди Брекнел препознаје то име: пре двадесет осам година гувернанта је изашла из куће лорда Брекнела с колицима у којима је било мушко дете и није се вратила. Призм признаје да је рукопис романа ставила у колица, а дете у ташну коју је оставила у гардероби станице Викторија. Џек доноси своју ташну, а Призм је препознаје.
Лејди Брекнел открива да је Џек син њене покојне сестре, госпође Монкриф, и Алџернонов старији брат. У војној листи Џек проналази да се његов отац, генерал, звао Ернест Џон, па му је то заиста право име. Часабл и Призм се зближавају, оба пара се грле, а Џек закључује да је тек сада схватио важност тога да буде озбиљан (earnest), чиме игра речима из наслова затвара драму.
Лица
Џек (Џон) Вортинг
земљопоседник и старатељ Сесили Кардју; на селу је Џек, у граду измишљени Ернест, а као одојче је нађен у ташни на станици Викторија
Алџернон Монкриф
Џеков пријатељ и Гвендолена рођак, духовит и циничан; болесним пријатељем Банберијем изговара се кад хоће да избегне обавезе
Гвендолен Ферфакс
Алџернонова рођака и кћи лејди Брекнел; њен идеал је човек по имену Ернест
Сесили Кардју
Џекова штићеница на селу; води дневник и верује да је верена за Ернестом
Лејди Брекнел
Алџернонова тетка и Гвендоленина мајка; строга чуварка друштвених правила, просце процењује по имовини и пореклу
Госпођица Призм
Сесилина гувернанта; једном је изгубила бебу и рукопис романа
Каноник Часабл
свештеник и педантан говорник, којег привлачи госпођица Призм
Лејн и Мериман
слуге: Лејн у Алџерноновом лондонском стану, Мериман у Џековој кући на селу
Анализа
Кључне теме
Двоструки живот и банберисање
Оба главна јунака живе двоструко. Џек измишља брата Ернеста да би могао у град, а Алџернон болесног Банберија да би могао на село. Према енциклопедијском приказу, тако обојица беже од ограничења викторијанског живота. Исти приказ бележи тумачење Ота Рајнерта, по коме банберисање даје заплету моралну тежину, а комад је фарса која одражава стварно понашање. Кери Пауел, према приказу зборника о комаду, дело чита као рану студију перформативности.
Име и идентитет
Гвендолен и Сесили полазе од уверења да име одређује карактер, па мушкарац по имену Ернест мора бити озбиљан. Сесили се заљубљује у име још пре сусрета, а Гвендолен одбија да воли човека по имену Џек. Зато оба мушкарца пристају да се крсте. Расплет им даје за право на неочекиван начин: Џек сазнаје да му је право име Ернест. Према Сос Елтис, у приказу зборника, крштење, брак и сахрана у комаду су празни обреди у којима лаж постаје истина.
Брак, новац и порекло
Брак у комаду зависи од имовине и породице. Лејди Брекнел испитује Џека као да попуњава списак подобних просаца: године, приход, кућа, политика, родитељи. Порекло из гардеробе одлучује против њега. Када сазна да Сесили има око 130 000 фунти, иста лејди Брекнел мења мишљење и благосиља веридбу с Алџерноном, иако овај има само дугове. Тако се мерила за склапање брака показују као пре свега материјална и друштвена.
Озбиљност и лицемерје
Наслов се игра речима: име Ернест и придев „озбиљан“ (earnest) звуче једнако. Према Арнолду Шмиту, у енциклопедијском приказу, озбиљност се у наслову повезује с викторијанским идејама реформе, утилитаризма, класе и империје, а комад њихову важност исмева лакоћом. Исти приказ бележи да ликови друштвеним лажима одржавају уљудно друштво. Британика комад одређује као духовиту сатиру викторијанског друштвеног лицемерја.
Град и село
Према енциклопедијском приказу, град у комаду представља квареж, а село једноставност, али Вајлд те одреднице преокреће. Сесили, одрасла на селу, у љубавним пословима је способна као и свака градска девојка: сама пише писма од вереника, води дневник веридбе и набавља прстен. Оба мушкарца у супротно место одлазе да би живели друкчије, па разлика између града и села постаје пре свега извор изговора.
Симболи и мотиви
Ташна на станици Викторија
Ташна у којој је Џек нађен као одојче чини његово порекло непознатим, а лејди Брекнел му због тога одбија Гвендолен. У трећем чину иста ташна, коју Призм препознаје, враћа му породицу и име. Предмет који у првом чину означава необјашњиво порекло у последњем је доказ идентитета.
Дневник
Сесили дневник води као замену за сећање: за њу је забележено исто што и доказано. У њему стоји веридба са „Ернестом“ од фебруара и прекид у марту. Гвендолен има свој дневник, па се две веридбе упоређују као документи. Госпођица Призм каже да је сећање такође врста дневника, а Сесили одговара да углавном бележи догађаје који се нису десили.
Храна и чај
Сендвичи с краставцем у првом чину и мафини у другом нису само ситуација, већ ритам комада. Алџернон једе кад год је у невољи, а чај и колачи у сцени Гвендолен и Сесили постају оруђе за уљудно вређање. Први чин се завршава Алџерноновом цигаретом, а други мафинима.
Табакера и војна листа
У првом чину табакера с посветом „мале Сесили“ „ујаку Џеку“ открива Џекову тајну: Алџернон по натпису закључује да Џек познаје особу по имену Сесили, а Џекова визит-карта с именом Ернест потврђује двоструки идентитет. У трећем чину војна листа открива очево, а тиме и Џеково право име. Оба предмета су писани докази који решавају питање ко је ко.
Жанр и поступак
Комад носи поднаслов „Тривијална комедија за озбиљне људе“. Енциклопедијски приказ у њему препознаје елементе романтичне комедије, комедије нарави и пародије: заљубљени су раздвојени околностима, духовит разговор критикује понашање високог друштва, заплет почива на заменама идентитета, а љубав на први поглед је исмејана. Према приказу зборника о комаду, Петра Диркес-Трун показује да Вајлд позајмљује и пародира комедију нарави, добро скројену драму и фарсу. Критика не дели исти суд: једни у комаду виде танак заплет који само носи епиграме, а други оштру друштвену комедију.
Композиција
Радња је распоређена у три чина и два простора: први је у Лондону, а други и трећи на имању у Вултону. Сваки чин има свој обрт: у првом Алџернон преузима адресу, у другом се обе обмане разоткривају, а у трећем се расплет постиже откривањем Џековог порекла. Податак о ташни и о имену Ернест уведен је већ у првом чину, а решен у последњем. Парови су постављени симетрично: оба мушкарца измишљају особу, обе жене траже Ернеста, обе веридбе зависе од пристанка лејди Брекнел. Други и трећи чин одигравају се истог дана. Расплет почива на случајности: Призм и ташна су истовремено и доказ и решење, а име Ернест испоставља се као тачно.
Дијалог и језик
Дијалог носи комад: према енциклопедијском приказу, духовит разговор покреће радњу и исмева понашање високог друштва. Лејди Брекнел о најважнијим стварима, као што су порекло и имовина, говори тоном свакодневног информисања. Жан-Жак Лекерл, према приказу зборника, у комаду види спој духовитости и мелодраме, а Вирживи Ише анализира перформативни језик, речи које саме стварају оно што именују. Најближи пример је испитивање у првом чину, у коме питања о пушењу, приходу, кући и родитељима иду истим тоном, па најтежа чињеница, да је Џек нађен у ташни, добија исти значај као податак о броју куће.
Тумачења
Тумачења су опречна. Бернард Шо је комад после праизведбе оштро осудио, а Ерик Бентли, према енциклопедијском приказу, сматра да смешна радња спречава комад да озбиљна питања изложи горкој критици. Ото Рајнерт у њему види разоткривање лицемерја и обичаја који га изискује, Ричард Фостер пародију у којој су наводне мане управо поента, а Роузмери Паунтни свет намерно обрнутих вредности, у коме су рђави привлачни, а добри досадни. Нико од њих не чита комад као чисту игру: Вилијам Арчер хвали духовитог аутора, а А. Б. Волкли у ликовима види децу без одговорности.
Историјски и књижевни контекст
Оскар Вајлд (Даблин, 1854 – Париз, 1900) школовао се на дублинском Тринити колеџу и оксфордском колеџу Магдален. Под утицајем Волтера Пејтера и Џона Раскина постао је најистакнутији заступник естетицизма и девизе „уметност ради уметности“. Комад је написао после низа успешних друштвених комедија, међу којима су „Лејди Виндермирина лепеза“, „Жена без значаја“ и „Идеалан муж“. Према енциклопедијском приказу, настаје у касној викторијанској епохи, када су вредности самопомоћи и угледности већ биле пољуљане, а средња класа опонашала племство.
Првобитно је писан у четири чина, али је за праизведбу скраћен на три. Глумац и управник позоришта Џорџ Александер захтевао је скраћење да би испред главног комада остало места за кратку предигру, једночинку „У сезони“ Лангдона Мичела. Британика даје 1895. као годину праизведбе, а 1899. као годину штампања, када је Вајлд, пуштен из затвора, живео у Француској.
Комад се појавио у години Вајлдовог пада. Према енциклопедијском приказу, Вајлд је парницу коју је покренуо против маркиза од Квинсберија изгубио, јер су изашли на видело његови односи с мушкарцима, а затим је осуђен на две године тешког рада. После изласка из затвора живео је у Паризу под именом Себастијан Мелмот и тамо умро 1900.
На сцени
Праизведба је одржана 14. фебруара 1895. у лондонском позоришту Сент Џејмс. Првобитно заказана за 12. фебруар, померена је због прехлада међу глумцима. Џорџ Александер, закупац и управник позоришта, играо је Џека, Алан Ејнсворт Алџернона, Роуз Леклерк лејди Брекнел, Ирен Венбру Гвендолен, Евелин Милард Сесили, а Х. Х. Винсент каноника Часабла. Пре комада изведена је једночинка „У сезони“. Према оксфордском Универзитетском колеџу, маркиз од Квинсберија намеравао је да Вајлду уручи букет покварног поврћа, али је у томе спречен. Према енциклопедијском приказу, прво извођење одржало се 86 пута.
Критичари су били подељени. Према приказу првог извођења у Донахјуовој књизи, Вилијам Арчер је комад хвалио као израз неодољиво духовите личности, А. Б. Волкли је у ликовима видео децу без одговорности, а Бернард Шо је био изразито негативан. Део рецензената сматрао је трећи чин падом у фарсу или бурлеску, а други су хвалили глуму двојице главних мушких улога. Према енциклопедијском приказу, Макс Бирбом је у једној критици замерио глумцима што дијалог изговарају пребрзо и прескачу реплике.
Наслеђе и рецепција
Према Донахјуовој књизи, комад се од праизведбе готово никада није скидао са сцене, а о њему је настала обимна критичка литература. Британика га сматра Вајлдовим највећим драмским достигнућем, а енциклопедијски приказ наводи да по познатости парира роману „Слика Дориана Греја“. Зборник радова из 2015. (Wilde in Earnest), према једном приказу, чита комад као комедију нарави, пародију, студију перформативности и текст о сексуалности и телу.
Поставка Џона Гилгуда у лондонском позоришту Глоуб 1939, с Едит Еванс као лејди Брекнел, обновљена је у августу 1939. и играна до фебруара 1940. Национално позориште у Лондону приказало је 2024–2025. нову поставку Макса Вебстера, са Шарон Д. Кларк као лејди Брекнел, а снимак те представе приказан је у биоскопима 20. фебруара 2025.
Продукције и адаптације
Изабрана извођења и адаптације, свако са наведеним извором.
Позориште
Важно је звати се Ернест
продукција Џорџа Александера (глумац и управник; играо Џека) · Позориште Сент Џејмс, Лондон · 1895.
Праизведба 14. фебруара 1895, са Аланом Ејнсвортом (Алџернон), Роуз Леклерк (лејди Брекнел), Ирен Венбру (Гвендолен) и Евелин Милард (Сесили).
Позориште
Важно је звати се Ернест
реж. Тајрон Гатри · Олд Вик, Лондон · 1934.
Поставка премијерно приказана 5. фебруара 1934. и играна 28 пута; Атина Сејлер је играла лејди Брекнел, Роџер Ливси Џека, Флора Робсон Гвендолен, а Чарлс Лотон Часабла.
Извор: J. Donohue, Wilde’s EARNEST: major productions to 1950 (UMass Amherst)
Позориште
Важно је звати се Ернест
реж. Џон Гилгуд · Позориште Глоуб, Лондон · 1939.
Осам добротворних матинеа од 31. јануара 1939, затим обновљена представа од 16. августа 1939. до 24. фебруара 1940. (92 извођења); Гилгуд је играо Џека, Едит Еванс лејди Брекнел, а Маргарет Радерфорд госпођицу Призм.
Извор: J. Donohue, Wilde’s EARNEST: major productions to 1950 (UMass Amherst)
Позориште
Важно је звати се Ернест
реж. Макс Вебстер · Национално позориште (сцена Литлтон), Лондон · 2024.
Нова поставка играна од 21. новембра 2024. до 25. јануара 2025, са Шарон Д. Кларк као лејди Брекнел, Нкутијем Гатвом као Алџерноном и Хјуом Скинером као Џеком; снимак је у биоскопима приказан 20. фебруара 2025.
Појмови уз ово дело
Извори
- Основни подаци о делу (аутор, епоха, година, жанр, језик): база Corpus DramaticumКултурни елемент; начин провере описан на страници „Извори и методологија“
- Project Gutenberg: The Importance of Being Earnest: A Trivial Comedy for Serious People (текст драме)три чина и поднаслов; ток радње првог и другог чина и почетак трећег · gutenberg.org
- CELT (University College Cork): The Importance of Being Earnest (три чина)ток радње сва три чина, укључујући расплет и крај · celt.ucc.ie
- Encyclopaedia Britannica: The Importance of Being Earnestтри чина, 1895. и 1899, сажетак радње, оцена комада · britannica.com
- V&A: плакат за праизведбу (Gabrielle Enthoven Collection)позориште Сент Џејмс, померање премијере са 12. на 14. фебруар, предигра, скраћење са четири на три чина · collections.vam.ac.uk
- University College, Oxford (Univ Treasures): The Importance of Being Earnestпраизведба 1895, скраћење, Квинсберијев покушај, штампање 1899 · univ.ox.ac.uk
- J. Donohue, Wilde’s EARNEST: A Century and More of Critical Commentary (UMass Amherst, отворена књига)рецепција, број рецензија, стални положај на сцени · openbooks.library.umass.edu
- Encyclopedia.com (Drama for Students): The Importance of Being Earnestисторијски контекст, теме, стил, критичка тумачења · encyclopedia.com
- Victorian Web: M. Drugeon о зборнику Wilde in Earnest (E. Eells, ур.)савремена тумачења: перформативност, идентитет, језик · victorianweb.org
- National Theatre: саопштење о поставци 2024.подела улога и датуми поставке · images.nationaltheatre.org.uk
Примећујете грешку или имате бољи извор? Пишите нам. Како проверавамо податке.