Идеалан муж

Према енциклопедијском приказу, „Идеалан муж“ спаја више поступака: духовит разговор и епиграме, комедију нарави као сатиру ситничавости једне друштвене класе, мелодраму са писмом као доказом и уценом, и проблемски садржај који комад чини друштвеном комедијом. Рецензент Алан Худ у поставци из 2018. препознаје салонску комедију, мелодраму, романсу, моралитет и фарсу. Александра Коглан у истој поставци види салонску комедију и викторијанску мелодраму, а затегнуте сатиричне оштрице приписује носталгичној афектацији и кампу. Исти приказ као одлике стила наводи духовитост засновану на обрнутим очекивањима и кратке, лако памтљиве реплике.

Радња је распоређена у четири чина и три простора: осмоугаона соба у Чилтерновој кући, јутарња соба, која је поприште другог и четвртог чина, и Горингова библиотека. Читава радња стаје у мање од двадесет четири сата. Први чин поставља тајну и претњу, други је разоткрива пред лејди Чилтерн, трећи доноси Горингов противудар, а четврти расплет помирењем и веридбом. Писма су покретач радње: Робертово из прошлости и порука лејди Чилтерн Горингу померају равнотежу између ликова. Прелаз из јавног простора у приватни прати и померање теме: од политичке уцене на пријему до брачног поверења у јутарњој соби.

Дијалог је у великој мери у служби Горингове духовитости, а и госпођа Чевли са Робертом у првом чину прво размењује духовите реплике о оптимизму, песимизму и женама, па тек онда прелази на претњу. Енциклопедијски приказ описује Горинга као духовитог дендија који спасава ствар, а госпођу Чевли као зликовца, уцењивачицу, лопова и лажљивицу. Алан Худ хвали глумце који реплике изговарају као стваран говор, а не као низ епиграма. Лејди Чилтерн је лик чија се строга начела померају: на почетку тражи савршенство, а на крају опрашта. Каверсем и Горинг воде спор у коме отац мери озбиљност, а син је одбија ироничним одговорима. Лејди Чилтерн у првом чину од мужа тражи да остане частан, а Горинг јој у другом предочава да нико није неспособан за заблуду.

Према енциклопедијском приказу, „Тајмс“ је дан после праизведбе нашао да је духовитост вербална, а заплет конвенционална мелодрама. Бернард Шо је Вајлда назвао јединим темељним драматичарем, Барбара Белфорд комад описује као апсурдан и морално озбиљан, Питер Хол је 1992. тврдио да комад живи пре свега због саосећања, а Тери Иглтон је Вајлда видео као политичког због разобличавања викторијанске озбиљности. Критичари углавном комад рангирају испод „Важно је звати се Ернест“.

Према енциклопедијском приказу, комад је настао у години у којој је Вајлд био на врхунцу позоришног успеха. Раније комедије, међу њима „Лејди Виндермирина лепеза“ и „Жена без значаја“, већ су биле успешне. „Идеалан муж“ изведен је 3. јануара 1895, неколико недеља пре „Важно је звати се Ернест“. Исти приказ бележи да је Вајлд убрзо затим био осуђен за непристојност на две године тешког рада.

Вајлд је био најистакнутији заступник естетицизма, покрета „уметност ради уметности“, на који је у Енглеској утицао Волтер Пејтер. Дендији, како их приказ описује, били су мушкарци окренути моди који су одбацивали ружноћу индустријског друштва вођеног новцем, а Вајлд је једно време и сам био дендија у одевању. Горингов лик, који разговор претвара у игру, припада тој традицији. Вајлд, рођен у Даблину 1854. и умро у Паризу 1900, познавао је Пејтера још из Оксфорда.

Прво издање комада објавио је 1899. Леонард Смитерс. На уводним странама налази се посвета Френку Харису и напомена да се радња одвија у садашњости, у Лондону, и да траје мање од двадесет четири сата. Лична листа показује средину комада: гроф и виконт, баронет и државни подсекретар, аташе француског посланства у Лондону.

Праизведба је одржана 3. јануара 1895. у позоришту Хејмаркет у Лондону. Закупац позоришта био је Херберт Бирбом Три, а управници Луис Волер и Х. Х. Морел. Чарлс Х. Хотри играо је Горинга, Луис Волер Роберта Чилтерна, Џулија Нилсон лејди Чилтерн, Флоренс Вест госпођу Чевли, Мод Милет Мејбл, а Алфред Бишоп грофа Каверсема. Према енциклопедијском приказу, представи је присуствовао принц од Велса и био задовољан.

Критичари су, по истом приказу, били мање наклоњени од публике и сматрали су Вајлдове друштвене комедије неозбиљним. „Тајмс“ је комад приказао већ сутрадан, а ова рецензија била је блажа од рецензија претходних комедија. Особеност извођења је смена тона: Алан Худ у поставци из 2018. хвали прелазак са комедије на високе улоге у сценама, а Александра Коглан закључује да та поставка не зна да ли жели афирмацију и епиграме или нешто озбиљније.

Према енциклопедијском приказу, озбиљно академско проучавање Вајлда започело је тек крајем двадесетог века, а критичари углавном „Важно је звати се Ернест“ рангирају изнад овог комада. Исти приказ наводи филмске адаптације: британски филм Александера Корде из 1947, телевизијску адаптацију из 1969. и филм Оливера Паркера из 1999.

Комад се и данас изводи. Позориште Водвил у Лондону приказало га је 2018. у режији Џонатана Черча, у оквиру годишње сезоне „Класично пролеће“. Рецензент Алан Худ теме јавног успеха и приватног морала, корупције, уцене и брачног поверења оцењује као савремене.