Idealan muž

Prema enciklopedijskom prikazu, „Idealan muž“ spaja više postupaka: duhovit razgovor i epigrame, komediju naravi kao satiru sitničavosti jedne društvene klase, melodramu sa pismom kao dokazom i ucenom, i problemski sadržaj koji komad čini društvenom komedijom. Recenzent Alan Hud u postavci iz 2018. prepoznaje salonsku komediju, melodramu, romansu, moralitet i farsu. Aleksandra Koglan u istoj postavci vidi salonsku komediju i viktorijansku melodramu, a zategnute satirične oštrice pripisuje nostalgičnoj afektaciji i kampu. Isti prikaz kao odlike stila navodi duhovitost zasnovanu na obrnutim očekivanjima i kratke, lako pamtljive replike.

Radnja je raspoređena u četiri čina i tri prostora: osmougaona soba u Čilternovoj kući, jutarnja soba, koja je poprište drugog i četvrtog čina, i Goringova biblioteka. Čitava radnja staje u manje od dvadeset četiri sata. Prvi čin postavlja tajnu i pretnju, drugi je razotkriva pred lejdi Čiltern, treći donosi Goringov protivudar, a četvrti rasplet pomirenjem i veridbom. Pisma su pokretač radnje: Robertovo iz prošlosti i poruka lejdi Čiltern Goringu pomeraju ravnotežu između likova. Prelaz iz javnog prostora u privatni prati i pomeranje teme: od političke ucene na prijemu do bračnog poverenja u jutarnjoj sobi.

Dijalog je u velikoj meri u službi Goringove duhovitosti, a i gospođa Čevli sa Robertom u prvom činu prvo razmenjuje duhovite replike o optimizmu, pesimizmu i ženama, pa tek onda prelazi na pretnju. Enciklopedijski prikaz opisuje Goringa kao duhovitog dendija koji spasava stvar, a gospođu Čevli kao zlikovca, ucenjivačicu, lopova i lažljivicu. Alan Hud hvali glumce koji replike izgovaraju kao stvaran govor, a ne kao niz epigrama. Lejdi Čiltern je lik čija se stroga načela pomeraju: na početku traži savršenstvo, a na kraju oprašta. Kaversem i Goring vode spor u kome otac meri ozbiljnost, a sin je odbija ironičnim odgovorima. Lejdi Čiltern u prvom činu od muža traži da ostane častan, a Goring joj u drugom predočava da niko nije nesposoban za zabludu.

Prema enciklopedijskom prikazu, „Tajms“ je dan posle praizvedbe našao da je duhovitost verbalna, a zaplet konvencionalna melodrama. Bernard Šo je Vajlda nazvao jedinim temeljnim dramatičarem, Barbara Belford komad opisuje kao apsurdan i moralno ozbiljan, Piter Hol je 1992. tvrdio da komad živi pre svega zbog saosećanja, a Teri Iglton je Vajlda video kao političkog zbog razobličavanja viktorijanske ozbiljnosti. Kritičari uglavnom komad rangiraju ispod „Važno je zvati se Ernest“.

Prema enciklopedijskom prikazu, komad je nastao u godini u kojoj je Vajld bio na vrhuncu pozorišnog uspeha. Ranije komedije, među njima „Lejdi Vindermirina lepeza“ i „Žena bez značaja“, već su bile uspešne. „Idealan muž“ izveden je 3. januara 1895, nekoliko nedelja pre „Važno je zvati se Ernest“. Isti prikaz beleži da je Vajld ubrzo zatim bio osuđen za nepristojnost na dve godine teškog rada.

Vajld je bio najistaknutiji zastupnik esteticizma, pokreta „umetnost radi umetnosti“, na koji je u Engleskoj uticao Volter Pejter. Dendiji, kako ih prikaz opisuje, bili su muškarci okrenuti modi koji su odbacivali ružnoću industrijskog društva vođenog novcem, a Vajld je jedno vreme i sam bio dendija u odevanju. Goringov lik, koji razgovor pretvara u igru, pripada toj tradiciji. Vajld, rođen u Dablinu 1854. i umro u Parizu 1900, poznavao je Pejtera još iz Oksforda.

Prvo izdanje komada objavio je 1899. Leonard Smiters. Na uvodnim stranama nalazi se posveta Frenku Harisu i napomena da se radnja odvija u sadašnjosti, u Londonu, i da traje manje od dvadeset četiri sata. Lična lista pokazuje sredinu komada: grof i vikont, baronet i državni podsekretar, ataše francuskog poslanstva u Londonu.

Praizvedba je održana 3. januara 1895. u pozorištu Hejmarket u Londonu. Zakupac pozorišta bio je Herbert Birbom Tri, a upravnici Luis Voler i H. H. Morel. Čarls H. Hotri igrao je Goringa, Luis Voler Roberta Čilterna, Džulija Nilson lejdi Čiltern, Florens Vest gospođu Čevli, Mod Milet Mejbl, a Alfred Bišop grofa Kaversema. Prema enciklopedijskom prikazu, predstavi je prisustvovao princ od Velsa i bio zadovoljan.

Kritičari su, po istom prikazu, bili manje naklonjeni od publike i smatrali su Vajldove društvene komedije neozbiljnim. „Tajms“ je komad prikazao već sutradan, a ova recenzija bila je blaža od recenzija prethodnih komedija. Osobenost izvođenja je smena tona: Alan Hud u postavci iz 2018. hvali prelazak sa komedije na visoke uloge u scenama, a Aleksandra Koglan zaključuje da ta postavka ne zna da li želi afirmaciju i epigrame ili nešto ozbiljnije.

Prema enciklopedijskom prikazu, ozbiljno akademsko proučavanje Vajlda započelo je tek krajem dvadesetog veka, a kritičari uglavnom „Važno je zvati se Ernest“ rangiraju iznad ovog komada. Isti prikaz navodi filmske adaptacije: britanski film Aleksandera Korde iz 1947, televizijsku adaptaciju iz 1969. i film Olivera Parkera iz 1999.

Komad se i danas izvodi. Pozorište Vodvil u Londonu prikazalo ga je 2018. u režiji Džonatana Čerča, u okviru godišnje sezone „Klasično proleće“. Recenzent Alan Hud teme javnog uspeha i privatnog morala, korupcije, ucene i bračnog poverenja ocenjuje kao savremene.