Ткачи

Драма има пет чинова и пет различитих места: просторију за предају платна, кућу ткача, гостионицу, Драјсигерову собу и Хилзеову кућу. Радња не следи судбину једног јунака, већ прати како се незадовољство шири од исплате до сукоба с војском. Свака слика показује други слој друштва: надничаре и чиновнике у првом чину, породицу у другом, сељаке, занатлије и путника у гостионици, фабриканта и свештеника у четвртом. Према анализи на порталу Literariness, тиме се драма удаљава од затворене форме ка отвореној, у којој је једини лик присутан у свих пет чинова споредан. Хилзе се појављује тек у последњем чину, што та анализа сматра прекидом конвенције, па се заплет не веже за једну личност.

Хауптман је текст 1892. објавио у два облика, на шлеском дијалекту и у преради на књижевном немачком с дијалекатским примесама. По чланку из 1962, дијалекат у овој драми показује достојанство радника и обрће комичну употребу дијалекта у ранијим делима. По Британици, Хауптманове ране драме на теме натурализма верно су приказивале друштвену стварност и свакодневни говор. Анализа на порталу Literariness истиче и пажњу на језичке појединости, због које ликови добијају индивидуалност. Дидаскалије подробно описују изглед и држање ткача.

Једна анализа песму ткача назива главним лајтмотивом: она се јавља у скоро свим чиновима и повезује одвојене сценске слике. Другу врсту јединства даје контраст простора и положаја. Сива просторија за предају платна у првом чину и раскошна Драјсигерова соба у четвртом стоје један према другом, а у петом чину сиромашна кућа с разбојем затвара драму. Тако се друштвени слојеви препознају по простору, а не по објашњењима. Иста анализа набраја супротстављање, аналогију и померање као поступке и помиње Бихнеров комад „Војцек“ као утицај.

Тумачења се веома разликују. По анализи на порталу Literariness, критичар Паул Шленер назвао је драму модерном драмом судбине, а тумачења Хауптмана иду од заговорника револуције до заговорника попуштања. Исти текст бележи да је пригушен завршетак збунио марксистичке критичаре и да је Џејмс Хунекер драму назвао симфонијом у пет ставова. Чланак из 1962. је сматра тријумфом друштвеног реализма и истиче појединачно оцртане ликове: фабриканте, њихове помагаче и ткаче. Британика за ученике је сматра најупечатљивијом и најхуманијом од Хауптманових натуралистичких драма, а Британика је ставља међу његова најпотреснија дела и додаје да су је власти тешко подносиле.

Драма се ослања на устанак шлеских ткача 1844, када су гладни радници устали због незапослености и пада наднице. Један чланак из 1962. тај догађај повезује са конкуренцијом ирског платна, увозом памука и механичким разбојима и види га као увод у револуцију 1848. Устанак је, по том чланку, инспирисао и песму Хајнриха Хајнеа. Хауптман је био унук ткача, а од оца је, по Британици за ученике, чуо усмено причање о немирима. Према том чланку, разговарао је 1891. и са живим учесницима устанка.

Када је текст настајао, ткачи у Шлеској су 1891/1892. поново страдали од глади, што је изазвало велику новинску кампању. Драма је посвећена Хауптмановом оцу. Берлинска цензура одбацила је јавно извођење као приказ који подстиче класну мржњу, па се прво извођење могло приредити само у Слободној сцени.

Слободну сцену основало је 1889. десет писаца и критичара, а водио ју је Ото Брам. Као париско „Слободно позориште“ (Théâtre-Libre), приређивала је приватна извођења за претплатнике. По Британици, Хауптман је био најзначајнији драмски писац кога је она представила. Исти извор бележи да је помогао да се натурализам усталио у Немачкој: његове ране драме бавиле су се наслеђем, сиромаштвом и сукобом личних потреба и друштвених ограничења.

Прво извођење приредила је Слободна сцена 1893; Британика за ученике као датум наводи 23. фебруар 1893. По часопису „New Theatre Quarterly“ оно је било могуће само зато што је Слободна сцена била друштво са претплатом. У октобру 1893. одржано је приватно извођење у „Новој слободној народној сцени“ (Neue Freie Volksbühne), а у децембру седам извођења у „Слободној народној сцени“ (Freie Volksbühne), којом је председавао Франц Меринг. Пошто је државна цензура преиначила одлуку берлинске, јавна праизведба одржана је 25. септембра 1894. у Немачком позоришту (Deutsches Theater) у Берлину. Публика је, по истом извору, сваки пут одушевљено реаговала, а царска породица је огорчена отказала ложу у том позоришту.

Сценски задатак чине велики ансамбл, пет различитих простора и сцене с гомилом. Попис лица обухвата фабриканта и његово особље, свештенике и службенике, гостионичаре, неколико породица ткача и гомилу ткача и ткаља. Ремарке подробно описују изглед и држање ткача, па глумци носе и физичке трагове глади и рада.

Према Британици за ученике, праизведба је Хауптмана учинила водећим драмским писцем његове генерације; Нобелову награду за књижевност добио је 1912. Драма је била забрањена за јавно извођење у Француској, Аустрији, Италији и Русији, по часопису „New Theatre Quarterly“. Чланак из 1962. наводи да је у Аустрији забрана трајала до 1904. и да је и тада драма била цензурисана. По анализи на порталу Literariness, драму је на руски превела Лењинова сестра, а често се сматра првом револуционарном пролетерском драмом на немачком језику.

Уметница Кете Колвиц почела је 1893. циклус „Устанак ткача“ после снажног доживљаја извођења у Слободној сцени. Према страници о циклусу (kollwitz.de) он не илуструје драму ни историјски устанак 1844, него приказује измишљен устанак у савременом окружењу. Настајао је од 1893. до 1897, а 1898. цар Вилхелм II одбио је да му на Великој берлинској изложби додели медаљу.