Пре изласка сунца

Драма има поднаслов „Социјална драма у пет чинова“ (Soziales Drama). Радња се одвија на једном имању и у кратком времену, од вечери до зоре, па се по једном прегледу уклапа у јединство места и времена. По једном семинарском протоколу, у драми се два супротна окружења, сеоско и богато, сударају као хемијске материје, а Лот је катализатор. Ремарке су дуге и описују просторе до појединости, па подсећају на прозу; Брандес им замера дужину. Подробне ремарке тако постају део натуралистичког поступка.

Хауптман меша књижевни немачки и шлески дијалекат. Према уводној белешци портала German History in Documents and Images, публика није била навикла на тај говор и отворен разговор. Брандес замера дијалект који се тешко прати и испрекидане реплике, али хвали дијалог и обликовање ликова. Према једном прегледу, дијалекат служи као знак ниског порекла, па госпођа Крауз покушава да га сакрије иза отменог држања.

Према протоколу, натурализам иде даље од реализма, одбацује улепшавање и тежи научној објективности, а Золин циклус о породици Ругон-Макар (Les Rougon-Macquart) му је узор. Арно Холц је то 1891. сажео формулом да је уметност природа умањена за једну непознату величину, чиме се уметникова субјективност и логика медија своде на најмању меру. Протокол додаје да се ниски мотиви смештају у ниско друштвено окружење. Британика драму описује као оштро реалистичку обраду друштвених проблема. Теме које су дотад биле табу, сексуалност, алкохолизам, болест и лудило, улазе у књижевност. Британика наводи да је драма завршила реторичку, високо стилизовану немачку драму деветнаестог века. Према једном прегледу, Хауптман показује одређеност наслеђем и околином, па лик има мало слободног избора.

Баулан сматра да крај, који зависи од места на ком се оставља писмо, делује наметнуто. Лот је по њему племенит у идејама, а самоправедан и неосетљив у понашању, док се Хелена мења више од свих. Протокол из Кила бележи да Лот из драме излази непромењен. Брандес упоређује драму с Ибзеновим „Аветима“: наслеђени алкохолизам замењује наслеђену болест, а Лотов социјализам замењује индивидуализам госпође Алвинг. Расположење је у оба комада једнако суморно, а Брандес дијалог и обликовање ликова назива уметнички изврсним. Тако се драма може читати и као сведочанство о вери у наслеђе, и као критика идеалисте који ту веру прихвата. Средишњи сукоб тако може да се чита и као сукоб идеала и цене коју други плаћају за њега.

Драма је написана 1889, у време када се немачки натурализам тек уобличавао. Хауптман је рођен 1862. у Шлеској, у којој је смештена и радња. По протоколу са Универзитета у Килу, почетком натуралистичке књижевности наводи се Хауптманова новела из 1888. (Bahnwärter Thiel). Британика бележи да су његове ране драме, с темама наслеђа, сиромаштва и сукоба личних потреба и друштвених ограничења, верно приказивале друштвену стварност и свакодневни говор.

Слободну сцену основало је 1889. десет писаца и критичара, а водио ју је Ото Брам. Као париско „Слободно позориште“ (Théâtre-Libre), приређивала је приватна извођења за претплатнике. Прва представа, у септембру 1889, била је Ибзенова драма „Авети“ (Ghosts), а месец дана касније Брам је извео Хауптманову прву драму. По DHM LeMO, друштво је основано у априлу 1889, а извођења су била изузета од цензуре. По анализи на порталу Literariness, друштво је играло недељом поподне, када су професионални глумци слободни, а Хауптманова драма била је прво дело немачког писца које је извело.

Брандес бележи да је драма посвећена Бјарнеу Холмсену, псевдониму под којим су објављивали Арно Холц и Јоханес Шлаф. С Ибзеновим „Аветима“ је повезује тема наслеђа. Белешка портала German History in Documents and Images као теме које су појачале полемику наводи алкохолизам, самоубиство и наслеђе уз утицај околине.

Праизведба је одржана 20. октобра 1889. у Лесинговом позоришту у Берлину, у извођењу Слободне сцене. По Бауланду, изазвала је и бес и дивљење. Страхујући од непријатељског пријема, на пробама су брисане неке појединости, на пример да се Мартини јауци током порођаја чују иза сцене. Део позоришне критике замерао је Хауптману бесрадњу, грубост, суровост и прљавштину, а Конрад Алберти је написао да је позориште претворено у септичку јаму. Брандес бележи и бурно одобравање у појединим круговима, што је Хауптмана за кратко време учинило познатим. Белешка портала German History in Documents and Images наводи да су глумци једва довршили представу.

Сценски задатак чине простор у коме се спајају луксуз и оскудица, дијалекат у говору ликова и подробне ремарке. Реакција публике показала је колико је тешко било прихватити такав говор и такве теме. Нова обрада Евалда Палметсхофера, прво приказана у Базелу 2017, преселила је радњу у неодређену садашњост; у Клагенфурту је приказана 2019. у режији Георга Шмидлајтнера.

По Бауланду, „Пре изласка сунца“ је прво важно дело немачког натурализма. Британика наводи да је његова праизведба у октобру 1889. Хауптмана преко ноћи прославила, иако је публику шокирала, и да је означила крај реторичке, стилизоване немачке драме. Брандес је 1893. драму упоредио с Ибзеновим „Аветима“. Хауптман је Нобелову награду за књижевност добио 1912.

Драма се и у новије доба обрађује. У Палметсхоферовој верзији породица води предузеће и очекује прво унуче, Хелена се враћа кући да подржи трудну сестру, а Алфред, леви новинар, неочекивано долази. Рецензент листа „Тирољер тагесцајтунг“ у њој види растући друштвени јаз, зависност, очај и губитак вредности.