Pre izlaska sunca

Drama ima podnaslov „Socijalna drama u pet činova“ (Soziales Drama). Radnja se odvija na jednom imanju i u kratkom vremenu, od večeri do zore, pa se po jednom pregledu uklapa u jedinstvo mesta i vremena. Po jednom seminarskom protokolu, u drami se dva suprotna okruženja, seosko i bogato, sudaraju kao hemijske materije, a Lot je katalizator. Remarke su duge i opisuju prostore do pojedinosti, pa podsećaju na prozu; Brandes im zamera dužinu. Podrobne remarke tako postaju deo naturalističkog postupka.

Hauptman meša književni nemački i šleski dijalekat. Prema uvodnoj belešci portala German History in Documents and Images, publika nije bila navikla na taj govor i otvoren razgovor. Brandes zamera dijalekt koji se teško prati i isprekidane replike, ali hvali dijalog i oblikovanje likova. Prema jednom pregledu, dijalekat služi kao znak niskog porekla, pa gospođa Krauz pokušava da ga sakrije iza otmenog držanja.

Prema protokolu, naturalizam ide dalje od realizma, odbacuje ulepšavanje i teži naučnoj objektivnosti, a Zolin ciklus o porodici Rugon-Makar (Les Rougon-Macquart) mu je uzor. Arno Holc je to 1891. sažeo formulom da je umetnost priroda umanjena za jednu nepoznatu veličinu, čime se umetnikova subjektivnost i logika medija svode na najmanju meru. Protokol dodaje da se niski motivi smeštaju u nisko društveno okruženje. Britanika dramu opisuje kao oštro realističku obradu društvenih problema. Teme koje su dotad bile tabu, seksualnost, alkoholizam, bolest i ludilo, ulaze u književnost. Britanika navodi da je drama završila retoričku, visoko stilizovanu nemačku dramu devetnaestog veka. Prema jednom pregledu, Hauptman pokazuje određenost nasleđem i okolinom, pa lik ima malo slobodnog izbora.

Baulan smatra da kraj, koji zavisi od mesta na kom se ostavlja pismo, deluje nametnuto. Lot je po njemu plemenit u idejama, a samopravedan i neosetljiv u ponašanju, dok se Helena menja više od svih. Protokol iz Kila beleži da Lot iz drame izlazi nepromenjen. Brandes upoređuje dramu s Ibzenovim „Avetima“: nasleđeni alkoholizam zamenjuje nasleđenu bolest, a Lotov socijalizam zamenjuje individualizam gospođe Alving. Raspoloženje je u oba komada jednako sumorno, a Brandes dijalog i oblikovanje likova naziva umetnički izvrsnim. Tako se drama može čitati i kao svedočanstvo o veri u nasleđe, i kao kritika idealiste koji tu veru prihvata. Središnji sukob tako može da se čita i kao sukob ideala i cene koju drugi plaćaju za njega.

Drama je napisana 1889, u vreme kada se nemački naturalizam tek uobličavao. Hauptman je rođen 1862. u Šleskoj, u kojoj je smeštena i radnja. Po protokolu sa Univerziteta u Kilu, početkom naturalističke književnosti navodi se Hauptmanova novela iz 1888. (Bahnwärter Thiel). Britanika beleži da su njegove rane drame, s temama nasleđa, siromaštva i sukoba ličnih potreba i društvenih ograničenja, verno prikazivale društvenu stvarnost i svakodnevni govor.

Slobodnu scenu osnovalo je 1889. deset pisaca i kritičara, a vodio ju je Oto Bram. Kao parisko „Slobodno pozorište“ (Théâtre-Libre), priređivala je privatna izvođenja za pretplatnike. Prva predstava, u septembru 1889, bila je Ibzenova drama „Aveti“ (Ghosts), a mesec dana kasnije Bram je izveo Hauptmanovu prvu dramu. Po DHM LeMO, društvo je osnovano u aprilu 1889, a izvođenja su bila izuzeta od cenzure. Po analizi na portalu Literariness, društvo je igralo nedeljom popodne, kada su profesionalni glumci slobodni, a Hauptmanova drama bila je prvo delo nemačkog pisca koje je izvelo.

Brandes beleži da je drama posvećena Bjarneu Holmsenu, psevdonimu pod kojim su objavljivali Arno Holc i Johanes Šlaf. S Ibzenovim „Avetima“ je povezuje tema nasleđa. Beleška portala German History in Documents and Images kao teme koje su pojačale polemiku navodi alkoholizam, samoubistvo i nasleđe uz uticaj okoline.

Praizvedba je održana 20. oktobra 1889. u Lesingovom pozorištu u Berlinu, u izvođenju Slobodne scene. Po Baulandu, izazvala je i bes i divljenje. Strahujući od neprijateljskog prijema, na probama su brisane neke pojedinosti, na primer da se Martini jauci tokom porođaja čuju iza scene. Deo pozorišne kritike zamerao je Hauptmanu besradnju, grubost, surovost i prljavštinu, a Konrad Alberti je napisao da je pozorište pretvoreno u septičku jamu. Brandes beleži i burno odobravanje u pojedinim krugovima, što je Hauptmana za kratko vreme učinilo poznatim. Beleška portala German History in Documents and Images navodi da su glumci jedva dovršili predstavu.

Scenski zadatak čine prostor u kome se spajaju luksuz i oskudica, dijalekat u govoru likova i podrobne remarke. Reakcija publike pokazala je koliko je teško bilo prihvatiti takav govor i takve teme. Nova obrada Evalda Palmetshofera, prvo prikazana u Bazelu 2017, preselila je radnju u neodređenu sadašnjost; u Klagenfurtu je prikazana 2019. u režiji Georga Šmidlajtnera.

Po Baulandu, „Pre izlaska sunca“ je prvo važno delo nemačkog naturalizma. Britanika navodi da je njegova praizvedba u oktobru 1889. Hauptmana preko noći proslavila, iako je publiku šokirala, i da je označila kraj retoričke, stilizovane nemačke drame. Brandes je 1893. dramu uporedio s Ibzenovim „Avetima“. Hauptman je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1912.

Drama se i u novije doba obrađuje. U Palmetshoferovoj verziji porodica vodi preduzeće i očekuje prvo unuče, Helena se vraća kući da podrži trudnu sestru, a Alfred, levi novinar, neočekivano dolazi. Recenzent lista „Tiroljer tagescajtung“ u njoj vidi rastući društveni jaz, zavisnost, očaj i gubitak vrednosti.