Tkači

Drama ima pet činova i pet različitih mesta: prostoriju za predaju platna, kuću tkača, gostionicu, Drajsigerovu sobu i Hilzeovu kuću. Radnja ne sledi sudbinu jednog junaka, već prati kako se nezadovoljstvo širi od isplate do sukoba s vojskom. Svaka slika pokazuje drugi sloj društva: nadničare i činovnike u prvom činu, porodicu u drugom, seljake, zanatlije i putnika u gostionici, fabrikanta i sveštenika u četvrtom. Prema analizi na portalu Literariness, time se drama udaljava od zatvorene forme ka otvorenoj, u kojoj je jedini lik prisutan u svih pet činova sporedan. Hilze se pojavljuje tek u poslednjem činu, što ta analiza smatra prekidom konvencije, pa se zaplet ne veže za jednu ličnost.

Hauptman je tekst 1892. objavio u dva oblika, na šleskom dijalektu i u preradi na književnom nemačkom s dijalekatskim primesama. Po članku iz 1962, dijalekat u ovoj drami pokazuje dostojanstvo radnika i obrće komičnu upotrebu dijalekta u ranijim delima. Po Britanici, Hauptmanove rane drame na teme naturalizma verno su prikazivale društvenu stvarnost i svakodnevni govor. Analiza na portalu Literariness ističe i pažnju na jezičke pojedinosti, zbog koje likovi dobijaju individualnost. Didaskalije podrobno opisuju izgled i držanje tkača.

Jedna analiza pesmu tkača naziva glavnim lajtmotivom: ona se javlja u skoro svim činovima i povezuje odvojene scenske slike. Drugu vrstu jedinstva daje kontrast prostora i položaja. Siva prostorija za predaju platna u prvom činu i raskošna Drajsigerova soba u četvrtom stoje jedan prema drugom, a u petom činu siromašna kuća s razbojem zatvara dramu. Tako se društveni slojevi prepoznaju po prostoru, a ne po objašnjenjima. Ista analiza nabraja suprotstavljanje, analogiju i pomeranje kao postupke i pominje Bihnerov komad „Vojcek“ kao uticaj.

Tumačenja se veoma razlikuju. Po analizi na portalu Literariness, kritičar Paul Šlener nazvao je dramu modernom dramom sudbine, a tumačenja Hauptmana idu od zagovornika revolucije do zagovornika popuštanja. Isti tekst beleži da je prigušen završetak zbunio marksističke kritičare i da je Džejms Huneker dramu nazvao simfonijom u pet stavova. Članak iz 1962. je smatra trijumfom društvenog realizma i ističe pojedinačno ocrtane likove: fabrikante, njihove pomagače i tkače. Britanika za učenike je smatra najupečatljivijom i najhumanijom od Hauptmanovih naturalističkih drama, a Britanika je stavlja među njegova najpotresnija dela i dodaje da su je vlasti teško podnosile.

Drama se oslanja na ustanak šleskih tkača 1844, kada su gladni radnici ustali zbog nezaposlenosti i pada nadnice. Jedan članak iz 1962. taj događaj povezuje sa konkurencijom irskog platna, uvozom pamuka i mehaničkim razbojima i vidi ga kao uvod u revoluciju 1848. Ustanak je, po tom članku, inspirisao i pesmu Hajnriha Hajnea. Hauptman je bio unuk tkača, a od oca je, po Britanici za učenike, čuo usmeno pričanje o nemirima. Prema tom članku, razgovarao je 1891. i sa živim učesnicima ustanka.

Kada je tekst nastajao, tkači u Šleskoj su 1891/1892. ponovo stradali od gladi, što je izazvalo veliku novinsku kampanju. Drama je posvećena Hauptmanovom ocu. Berlinska cenzura odbacila je javno izvođenje kao prikaz koji podstiče klasnu mržnju, pa se prvo izvođenje moglo prirediti samo u Slobodnoj sceni.

Slobodnu scenu osnovalo je 1889. deset pisaca i kritičara, a vodio ju je Oto Bram. Kao parisko „Slobodno pozorište“ (Théâtre-Libre), priređivala je privatna izvođenja za pretplatnike. Po Britanici, Hauptman je bio najznačajniji dramski pisac koga je ona predstavila. Isti izvor beleži da je pomogao da se naturalizam ustalio u Nemačkoj: njegove rane drame bavile su se nasleđem, siromaštvom i sukobom ličnih potreba i društvenih ograničenja.

Prvo izvođenje priredila je Slobodna scena 1893; Britanika za učenike kao datum navodi 23. februar 1893. Po časopisu „New Theatre Quarterly“ ono je bilo moguće samo zato što je Slobodna scena bila društvo sa pretplatom. U oktobru 1893. održano je privatno izvođenje u „Novoj slobodnoj narodnoj sceni“ (Neue Freie Volksbühne), a u decembru sedam izvođenja u „Slobodnoj narodnoj sceni“ (Freie Volksbühne), kojom je predsedavao Franc Mering. Pošto je državna cenzura preinačila odluku berlinske, javna praizvedba održana je 25. septembra 1894. u Nemačkom pozorištu (Deutsches Theater) u Berlinu. Publika je, po istom izvoru, svaki put oduševljeno reagovala, a carska porodica je ogorčena otkazala ložu u tom pozorištu.

Scenski zadatak čine veliki ansambl, pet različitih prostora i scene s gomilom. Popis lica obuhvata fabrikanta i njegovo osoblje, sveštenike i službenike, gostioničare, nekoliko porodica tkača i gomilu tkača i tkalja. Remarke podrobno opisuju izgled i držanje tkača, pa glumci nose i fizičke tragove gladi i rada.

Prema Britanici za učenike, praizvedba je Hauptmana učinila vodećim dramskim piscem njegove generacije; Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1912. Drama je bila zabranjena za javno izvođenje u Francuskoj, Austriji, Italiji i Rusiji, po časopisu „New Theatre Quarterly“. Članak iz 1962. navodi da je u Austriji zabrana trajala do 1904. i da je i tada drama bila cenzurisana. Po analizi na portalu Literariness, dramu je na ruski prevela Lenjinova sestra, a često se smatra prvom revolucionarnom proleterskom dramom na nemačkom jeziku.

Umetnica Kete Kolvic počela je 1893. ciklus „Ustanak tkača“ posle snažnog doživljaja izvođenja u Slobodnoj sceni. Prema stranici o ciklusu (kollwitz.de) on ne ilustruje dramu ni istorijski ustanak 1844, nego prikazuje izmišljen ustanak u savremenom okruženju. Nastajao je od 1893. do 1897, a 1898. car Vilhelm II odbio je da mu na Velikoj berlinskoj izložbi dodeli medalju.