Сан о јесени

Према Шавису и Камати, текст се дели на три дела, означена римским бројевима. Дидаскалије су писане малим курзивним словима, без интерпункције и без заграда. Уводна дидаскалија приказује забачен кутак гробља, с тамним стаблима, мало лишћа на тлу и на гранама, шљунковитом стазом и старом клупом. Гробље се даље потврђује у самом дијалогу.

Дијалог је сведен на кратке реченице без интерпункције, са честим понављањима и ритмичним рефренима. Шавис и Камати паузе и ћутање читају као простор за размишљање: у њима се оглашава оно што ликови не изговарају. Реченица о ходу ствари враћа се из различитих уста и сваки пут добија нову тежину, па понављање овде не значи заустављање, већ померање значења. Норвешко позориште у опису своје поставке из 2016. истиче Фосеов поетски језик.

Шавис и Камати драму читају као постдрамско дело, у ком је смисао највећим делом у подтексту и у ономе што гледалац доноси. Ослањају се, између осталих, на Ханс-Тиса Лемана, Патриса Пависа и Петера Сондија и смештају Фосеа у кризу драмске форме. Једноставан језик, по њима, прикрива дубља питања, а сложеност драме лежи у њеној једноставности. Ева Партига „Сан о јесени“ упоређује с „Именом“: прву драму види као метафизичку и интимну, а другу као друштвено критичку. Према Партиги, у драми се наслућује метафизички потенцијал свакодневице и баналности.

У приказима поставки истичу се различити тонови. Перцевалова минхенска поставка описана је као тиха и нежна игра мртвих, а Партига бележи да се ослања на шапат, звукове и сенке. Шероова поставка описана је као стилизована, плесна кореографија тела и лица између миловања и препирки. Жил Костаз у листу „Политис“ Фосеа сматра једним од главних писаца Европе, али ову драму осредњом, а Шероову поставку разочаравајућом. Рецензија питсбуршке поставке из 2013. хвали атмосферу, али налази да хладан тон слаби еротску напетост, а Партига лођску поставку описује као сентименталну и мелодраматичну. Шеро је Фосеов текст описао као телесан и оштар, с жељама које су повремено испуњене, а најчешће осујећене. Према рецензији питсбуршке поставке, прича није линеарна: делује као низ сећања и привида, а понављање захтева од публике препуштање.

Јон Фосе (рођен 1959. у Хаугесунду) пише на нинорску. Прва његова драма изведена је 24. фебруара 1994. у Бергену. Према Британики, међународни углед драмског писца стекао је након што су његове драме почеле да се изводе деведесетих година. Нобелову награду за књижевност добио је 2023.

„Сан о јесени“ (Draum om hausten) објавила је крајем деведесетих кућа „Самлагет“ (Samlaget). Праизведба је одржана у септембру 1999. у Националном позоришту у Ослу. Према агенцији која заступа Фосеова права, од тада је драма играна у више од двадесет земаља на четири континента. Већ 2001. поставку позоришта Тренделаг видела је и публика у Ослу, на Фестивалу савремене сцене.

Опис драме у Норвешком позоришту и у издавачком тексту наглашава свакодневицу: обичне животе и сусрете, у којима се појављује и чудесно. Дело припада савременој драми, а Шавис и Камати га смештају у оквир кризе драмске форме. Шавис и Камати текст описују као прожет тишинама, понављањима и кратким реченицама без интерпункције. У Норвешкој је драму 2016. поново поставило Норвешко позориште у Ослу, у режији Трине Вигген.

Праизведба је одржана 8. септембра 1999. на Амфисцени Националног позоришта (Nationaltheatret) у Ослу, у режији Кај Јонсена, уз сценографију Олава Мертведта. Играли су Јоахим Калмејер и Свејн Шарфенберг (Отац), Тоне Даниелсен (Гри), Лисе Фјелдстад (Мајка), Ојстејн Рогер (Мушкарац) и Андрине Сетер (Жена). Представа је играна на нинорску.

Од тада се поставке знатно разликују по тону. Перцевалова минхенска постава из 2001. приказана је на берлинском Позоришном сусрету (Theatertreffen), а у октобру 2003. и на фестивалу „Дијалог“ у Вроцлаву. Шероова поставка из 2010. играна је најпре у Лувру, а потом у париском позоришту Театр де ла Вил, а снимак те поставке приказан је 2019. на Фестивалу у Авињону. У питсбуршкој поставци из 2013. сатови с песком и старински намештај који тоне служили су као слике протока времена.

Према агенцији која заступа Фосеова права, драма је од праизведбе играна у више од двадесет земаља. Према Партиги, Тереза Бјернебое смешта Перцевалову поставу у канон Фосеових постава, а о немачким поставкама стручњаци говоре високо. У Пољској је „Сан о јесени“, поред „Имена“, једна од две кључне Фосеове драме, са четири поставке, међу којима су једна у Лођу и једна у Телевизијском театру 2006. У Бразилу је драму први пут поставила група Маркоса Дамасена у Куритиби 2005.

Драма се и даље изводи и чита: Норвешко позориште у Ослу поставило ју је 2016, а 2024. приказана је у сценском читању у Чикагу. Шероова поставка снимљена је у копродукцији телевизије АРТЕ и куће Бел Ер Медија и приказана на Фестивалу у Авињону 2019.