San o jeseni

Prema Šavisu i Kamati, tekst se deli na tri dela, označena rimskim brojevima. Didaskalije su pisane malim kurzivnim slovima, bez interpunkcije i bez zagrada. Uvodna didaskalija prikazuje zabačen kutak groblja, s tamnim stablima, malo lišća na tlu i na granama, šljunkovitom stazom i starom klupom. Groblje se dalje potvrđuje u samom dijalogu.

Dijalog je sveden na kratke rečenice bez interpunkcije, sa čestim ponavljanjima i ritmičnim refrenima. Šavis i Kamati pauze i ćutanje čitaju kao prostor za razmišljanje: u njima se oglašava ono što likovi ne izgovaraju. Rečenica o hodu stvari vraća se iz različitih usta i svaki put dobija novu težinu, pa ponavljanje ovde ne znači zaustavljanje, već pomeranje značenja. Norveško pozorište u opisu svoje postavke iz 2016. ističe Foseov poetski jezik.

Šavis i Kamati dramu čitaju kao postdramsko delo, u kom je smisao najvećim delom u podtekstu i u onome što gledalac donosi. Oslanjaju se, između ostalih, na Hans-Tisa Lemana, Patrisa Pavisa i Petera Sondija i smeštaju Fosea u krizu dramske forme. Jednostavan jezik, po njima, prikriva dublja pitanja, a složenost drame leži u njenoj jednostavnosti. Eva Partiga „San o jeseni“ upoređuje s „Imenom“: prvu dramu vidi kao metafizičku i intimnu, a drugu kao društveno kritičku. Prema Partigi, u drami se naslućuje metafizički potencijal svakodnevice i banalnosti.

U prikazima postavki ističu se različiti tonovi. Percevalova minhenska postavka opisana je kao tiha i nežna igra mrtvih, a Partiga beleži da se oslanja na šapat, zvukove i senke. Šeroova postavka opisana je kao stilizovana, plesna koreografija tela i lica između milovanja i prepirki. Žil Kostaz u listu „Politis“ Fosea smatra jednim od glavnih pisaca Evrope, ali ovu dramu osrednjom, a Šeroovu postavku razočaravajućom. Recenzija pitsburške postavke iz 2013. hvali atmosferu, ali nalazi da hladan ton slabi erotsku napetost, a Partiga lođsku postavku opisuje kao sentimentalnu i melodramatičnu. Šero je Foseov tekst opisao kao telesan i oštar, s željama koje su povremeno ispunjene, a najčešće osujećene. Prema recenziji pitsburške postavke, priča nije linearna: deluje kao niz sećanja i privida, a ponavljanje zahteva od publike prepuštanje.

Jon Fose (rođen 1959. u Haugesundu) piše na ninorsku. Prva njegova drama izvedena je 24. februara 1994. u Bergenu. Prema Britaniki, međunarodni ugled dramskog pisca stekao je nakon što su njegove drame počele da se izvode devedesetih godina. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 2023.

„San o jeseni“ (Draum om hausten) objavila je krajem devedesetih kuća „Samlaget“ (Samlaget). Praizvedba je održana u septembru 1999. u Nacionalnom pozorištu u Oslu. Prema agenciji koja zastupa Foseova prava, od tada je drama igrana u više od dvadeset zemalja na četiri kontinenta. Već 2001. postavku pozorišta Trendelag videla je i publika u Oslu, na Festivalu savremene scene.

Opis drame u Norveškom pozorištu i u izdavačkom tekstu naglašava svakodnevicu: obične živote i susrete, u kojima se pojavljuje i čudesno. Delo pripada savremenoj drami, a Šavis i Kamati ga smeštaju u okvir krize dramske forme. Šavis i Kamati tekst opisuju kao prožet tišinama, ponavljanjima i kratkim rečenicama bez interpunkcije. U Norveškoj je dramu 2016. ponovo postavilo Norveško pozorište u Oslu, u režiji Trine Viggen.

Praizvedba je održana 8. septembra 1999. na Amfisceni Nacionalnog pozorišta (Nationaltheatret) u Oslu, u režiji Kaj Jonsena, uz scenografiju Olava Mertvedta. Igrali su Joahim Kalmejer i Svejn Šarfenberg (Otac), Tone Danielsen (Gri), Lise Fjeldstad (Majka), Ojstejn Roger (Muškarac) i Andrine Seter (Žena). Predstava je igrana na ninorsku.

Od tada se postavke znatno razlikuju po tonu. Percevalova minhenska postava iz 2001. prikazana je na berlinskom Pozorišnom susretu (Theatertreffen), a u oktobru 2003. i na festivalu „Dijalog“ u Vroclavu. Šeroova postavka iz 2010. igrana je najpre u Luvru, a potom u pariskom pozorištu Teatr de la Vil, a snimak te postavke prikazan je 2019. na Festivalu u Avinjonu. U pitsburškoj postavci iz 2013. satovi s peskom i starinski nameštaj koji tone služili su kao slike protoka vremena.

Prema agenciji koja zastupa Foseova prava, drama je od praizvedbe igrana u više od dvadeset zemalja. Prema Partigi, Tereza Bjerneboe smešta Percevalovu postavu u kanon Foseovih postava, a o nemačkim postavkama stručnjaci govore visoko. U Poljskoj je „San o jeseni“, pored „Imena“, jedna od dve ključne Foseove drame, sa četiri postavke, među kojima su jedna u Lođu i jedna u Televizijskom teatru 2006. U Brazilu je dramu prvi put postavila grupa Markosa Damasena u Kuritibi 2005.

Drama se i dalje izvodi i čita: Norveško pozorište u Oslu postavilo ju je 2016, a 2024. prikazana je u scenskom čitanju u Čikagu. Šeroova postavka snimljena je u koprodukciji televizije ARTE i kuće Bel Er Medija i prikazana na Festivalu u Avinjonu 2019.