Розенкранц и Гилденстерн су мртви

У „Хамлету“ су Розенкранц и Гилденстерн подређени заплету, а Стопард их ставља у средиште и посматра двор њиховим очима. Радња се смешта у празнине Шекспировог комада, па се двојица стално налазе на прагу туђе представе. Стопард их је описао као збуњене невине, а не као Клаудијеве послушнике. Пошто је исход унапред познат, напетост не долази из питања шта ће се догодити, већ из питања када ће и како ће двојица то схватити.

Овде се комад у комаду спаја с метатеатром: глумци на сцени изводе представу о ономе што ће се догодити, а двојица дворана не препознају да гледају сопствену судбину.

Стопард разговорну прозу двојице дворана супротставља Шекспировом стиху, а из тог контраста настаје комика. Комад се често описује као апсурдистичка трагикомедија и повезује с театром апсурда. Критичари су у чекању, игри речи и водвиљским размена реплика видели утицај Бекетовог комада „Чекајући Годоа“. Као Бекетови Владимир и Естрагон, двојица дворана служе као фигуре преко којих Стопард разматра људско стање. Однос према Бекету схвата се као одавање поштовања, а не као пародију. Критичари су у структури комада у комаду препознали и утицај Пирандела.

Радња се без објашњења премешта од пута ка Елсинору, преко двора, на брод за Енглеску и најзад у празан простор. Сваки већи заокрет следи након откривења: новчића који не прати вероватноћу, представе која предсказује смрт двојице и писма које их осуђује. Писмо је средишње средство ироније, јер публика од почетка зна више него ликови.

Двојица дворана делују као пар који се допуњује: Розенкранц добија у игри новчићем, а Гилденстерн се узнемирава и тражи објашњење. Између сцена они играју игре, зачикавају се и воде филозофске разговоре, а комика настаје из тога што озбиљна питања износе људи који не знају ни где су ни зашто су ту. Ликови из „Хамлета“ их при том стално мешају, па ни имена не пружају сигуран ослонац.

Рани критичари хвалили су духовитост и снагу првенца, али су имали и примедбе: комад је сматран превише ослоњеним на Бекета, прекомерно досетљивим и без дубине испод вербалне површине. Роберт Брустајн назвао га је позоришним паразитом, а Џон Сајмон му је признао само досетљивост и шарм. Временом је комад све чешће сматран модерним класиком. Према Британики, познат је по иронији и бриљантности, а био је успешнији од Стопардовог јединог романа, објављеног исте године када и единбуршко извођење.

Стопард је дотад радио као новинар и позоришни критичар, а овај комад донео му је прави пробој. Започео га је 1964. у Берлину, где му је стипендија Фордове фондације омогућила да се посвети писању. Прва верзија била је кратка комедија у којој двојица Хамлетових дворана у Енглеској срећу краља Лира. Касније ју је прерадио тако да радња стоји у Елсинору, а дворани остану главни ликови. Прерађена верзија приказана је у августу 1966. на Единбуршком фестивалу, у извођењу студентске дружине Оксфордске позоришне групе, у црквеној сали и без сценографије. Већина рецензената дочекала је комад уздржано или негативно.

Комад се појавио у позоришту у коме је Бекетов „Чекајући Годоа“ већ био узор млађим писцима. Стопард је 1968. рекао да је тај комад његовој генерацији дао подстрек да у позоришту покуша више. Одлучујући преокрет донела је оцена Роналда Брајдена у листу „Обзервер“, који је комад назвао најсјајнијим првенцем младог драмског писца од Џона Ардена. Британика бележи да је комад приказан 1966. на Единбуршком фестивалу, а 1967. ушао у репертоар Националног позоришта у Лондону. Исте године играо се и на Бродвеју.

Праизведба је била у августу 1966. у црквеној сали на Единбуршком фестивалу, са студентским глумцима и без декора. Већина рецензија била је уздржана, али је Роналд Брајден у „Обзерверу“ написао одушевљен приказ, па је Национално позориште комад преузело. У лондонској поставци у позоришту Олд Вик, у режији Дерека Голдбија, у априлу 1967. Розенкранца је играо Џон Страјд, а Гилденстерна Едвард Петербриџ. Харолд Хобсон је ту поставку оценио као најважнији догађај британског професионалног позоришта у последњих девет година.

Продуцент Дејвид Мерик, одушевљен лондонским критикама, прибавио је права за Бродвеј. Голдби је представу поново поставио у јесен 1967. у позоришту Алвин, са Брајаном Марејем и Џоном Вудом у насловним улогама. Клајв Барнс из „Њујорк тајмса“ назвао је комад изузетним и узбудљивим, а представа је награђена наградама Тони, међу њима за најбољи комад. Пола века касније, у фебруару и марту 2017, Олд Вик је приказао обнову у режији Дејвида Левоа, са Данијелом Редклифом (Розенкранц), Џошуом Магвајером (Гилденстерн) и Дејвидом Хејгом (Главни глумац); већина критичара оценила ју је позитивно, уз примедбе на сложеност сценографије и ритам другог дела.

Комад је постигао велики успех: у првој деценији имао је више од 250 постава на двадесет језика, а до краја шездесетих играо се у 23 земље. Британика бележи да је познат по иронији и бриљантности. Филмска адаптација снимљена је 1990.

Критичари су касније комад све чешће сматрали модерним класиком, иако су поједини и даље примећивали да се иза досетљивости не види дубина. Британика примећује да Стопард двојицу ликова развија далеко потпуније него Шекспир, иако их и даље често мешају један с другим.