Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi

U „Hamletu“ su Rozenkranc i Gildenstern podređeni zapletu, a Stopard ih stavlja u središte i posmatra dvor njihovim očima. Radnja se smešta u praznine Šekspirovog komada, pa se dvojica stalno nalaze na pragu tuđe predstave. Stopard ih je opisao kao zbunjene nevine, a ne kao Klaudijeve poslušnike. Pošto je ishod unapred poznat, napetost ne dolazi iz pitanja šta će se dogoditi, već iz pitanja kada će i kako će dvojica to shvatiti.

Ovde se komad u komadu spaja s metateatrom: glumci na sceni izvode predstavu o onome što će se dogoditi, a dvojica dvorana ne prepoznaju da gledaju sopstvenu sudbinu.

Stopard razgovornu prozu dvojice dvorana suprotstavlja Šekspirovom stihu, a iz tog kontrasta nastaje komika. Komad se često opisuje kao apsurdistička tragikomedija i povezuje s teatrom apsurda. Kritičari su u čekanju, igri reči i vodviljskim razmena replika videli uticaj Beketovog komada „Čekajući Godoa“. Kao Beketovi Vladimir i Estragon, dvojica dvorana služe kao figure preko kojih Stopard razmatra ljudsko stanje. Odnos prema Beketu shvata se kao odavanje poštovanja, a ne kao parodiju. Kritičari su u strukturi komada u komadu prepoznali i uticaj Pirandela.

Radnja se bez objašnjenja premešta od puta ka Elsinoru, preko dvora, na brod za Englesku i najzad u prazan prostor. Svaki veći zaokret sledi nakon otkrivenja: novčića koji ne prati verovatnoću, predstave koja predskazuje smrt dvojice i pisma koje ih osuđuje. Pismo je središnje sredstvo ironije, jer publika od početka zna više nego likovi.

Dvojica dvorana deluju kao par koji se dopunjuje: Rozenkranc dobija u igri novčićem, a Gildenstern se uznemirava i traži objašnjenje. Između scena oni igraju igre, začikavaju se i vode filozofske razgovore, a komika nastaje iz toga što ozbiljna pitanja iznose ljudi koji ne znaju ni gde su ni zašto su tu. Likovi iz „Hamleta“ ih pri tom stalno mešaju, pa ni imena ne pružaju siguran oslonac.

Rani kritičari hvalili su duhovitost i snagu prvenca, ali su imali i primedbe: komad je smatran previše oslonjenim na Beketa, prekomerno dosetljivim i bez dubine ispod verbalne površine. Robert Brustajn nazvao ga je pozorišnim parazitom, a Džon Sajmon mu je priznao samo dosetljivost i šarm. Vremenom je komad sve češće smatran modernim klasikom. Prema Britaniki, poznat je po ironiji i briljantnosti, a bio je uspešniji od Stopardovog jedinog romana, objavljenog iste godine kada i edinburško izvođenje.

Stopard je dotad radio kao novinar i pozorišni kritičar, a ovaj komad doneo mu je pravi proboj. Započeo ga je 1964. u Berlinu, gde mu je stipendija Fordove fondacije omogućila da se posveti pisanju. Prva verzija bila je kratka komedija u kojoj dvojica Hamletovih dvorana u Engleskoj sreću kralja Lira. Kasnije ju je preradio tako da radnja stoji u Elsinoru, a dvorani ostanu glavni likovi. Prerađena verzija prikazana je u avgustu 1966. na Edinburškom festivalu, u izvođenju studentske družine Oksfordske pozorišne grupe, u crkvenoj sali i bez scenografije. Većina recenzenata dočekala je komad uzdržano ili negativno.

Komad se pojavio u pozorištu u kome je Beketov „Čekajući Godoa“ već bio uzor mlađim piscima. Stopard je 1968. rekao da je taj komad njegovoj generaciji dao podstrek da u pozorištu pokuša više. Odlučujući preokret donela je ocena Ronalda Brajdena u listu „Obzerver“, koji je komad nazvao najsjajnijim prvencem mladog dramskog pisca od Džona Ardena. Britanika beleži da je komad prikazan 1966. na Edinburškom festivalu, a 1967. ušao u repertoar Nacionalnog pozorišta u Londonu. Iste godine igrao se i na Brodveju.

Praizvedba je bila u avgustu 1966. u crkvenoj sali na Edinburškom festivalu, sa studentskim glumcima i bez dekora. Većina recenzija bila je uzdržana, ali je Ronald Brajden u „Obzerveru“ napisao oduševljen prikaz, pa je Nacionalno pozorište komad preuzelo. U londonskoj postavci u pozorištu Old Vik, u režiji Dereka Goldbija, u aprilu 1967. Rozenkranca je igrao Džon Strajd, a Gildensterna Edvard Peterbridž. Harold Hobson je tu postavku ocenio kao najvažniji događaj britanskog profesionalnog pozorišta u poslednjih devet godina.

Producent Dejvid Merik, oduševljen londonskim kritikama, pribavio je prava za Brodvej. Goldbi je predstavu ponovo postavio u jesen 1967. u pozorištu Alvin, sa Brajanom Marejem i Džonom Vudom u naslovnim ulogama. Klajv Barns iz „Njujork tajmsa“ nazvao je komad izuzetnim i uzbudljivim, a predstava je nagrađena nagradama Toni, među njima za najbolji komad. Pola veka kasnije, u februaru i martu 2017, Old Vik je prikazao obnovu u režiji Dejvida Levoa, sa Danijelom Redklifom (Rozenkranc), Džošuom Magvajerom (Gildenstern) i Dejvidom Hejgom (Glavni glumac); većina kritičara ocenila ju je pozitivno, uz primedbe na složenost scenografije i ritam drugog dela.

Komad je postigao veliki uspeh: u prvoj deceniji imao je više od 250 postava na dvadeset jezika, a do kraja šezdesetih igrao se u 23 zemlje. Britanika beleži da je poznat po ironiji i briljantnosti. Filmska adaptacija snimljena je 1990.

Kritičari su kasnije komad sve češće smatrali modernim klasikom, iako su pojedini i dalje primećivali da se iza dosetljivosti ne vidi dubina. Britanika primećuje da Stopard dvojicu likova razvija daleko potpunije nego Šekspir, iako ih i dalje često mešaju jedan s drugim.